Stanko Opačić Ćanica: Dijete vađeno iz majčine utrobe ne može biti ničiji pristalica, pa ni NOP-a, ali je i ono bilo zaklano od ustaša (1989)

Danas se sluša nadbiskup Franjo Kuharić koji kaže da je u Jasenovcu pobijeno 40.000 ljudi, i to većinom Hrvata. Sve je išlo u pravcu da se zločini genocida prikriju

Stanko Opačić Ćanica organizator je ustanka na Kordunu, komandant bataljona, član Predsedništva ZAVNOH-a, član Predsedništva AVNOJ-a, Glavnog štaba Hrvatske. Otvorio je Prvo zasedanje AVNOJ-a, prvi progovorio o ustaškim zločinima na Kordunu, Baniji i Lici. Bio je ministar u vladi Hrvatske i član CK Jugoslavije. Godine 1950. optužen je i uhapšen zajedno sa Radom Žigićem i Duškom Brkićem kao IB-ovac. Pod istragom i kaznom na Golom Otoku proveo je ukupno tri godine i dva meseca.

Stanko Opačić Ćanica živi na Kordunu u Tušiloviću, u kući koja podseća na krajišku karaulu. Nekada se na Kordunu moglo videti na stotine ovakvih kuća. Međutim danas je ova jedina, ostale su spaljene ili porušene u poslednjem ratu. Ćanica je rođen 1903. godine, u selu Brezova Glava u Opštini Tušilović. Do Aprilskog rata bavio se uglavnom zemljoradnjom i stolarskim zanatom. Oni koji su imali priliku da vide njegovu etnografsku zbirku mogli su pročitati rezbar na jednoj od polica za knjige „Moji ljubimci: Domanović, Zmaj, Matavulj, Stendal, Tolstoj…“

Stanko Ćanica Opačić: U partizane sam otišao po zadatku, kao član Kotarskog komiteta u Vojniću. Nisam otišao naslepo. Učestvovao sam na partijskoj konferenciji kao delegat u šumi Abez kod Vrgin mosta, zajedno sa Radom Končarom i Žarkom Ćuićem. Bio sam komandant odreda „Debela kosa“, pa onda član GŠ Hrvatske. Samo, nisam član GŠ Hrvatske postao tek onako. Tražio se najuspešniji rukovodilac, a ja sam bio taj. Nisam imao nijednu neuspelu akciju, koju god sam pripremao uspešno sam je okončao.

Odmah posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije čuo sam za pripremanje oružanog ustanka. Međutim, mi ovde na Kordunu nismo mogli čekati partijske odluke o dizanju ustanka već smo odmah otišli u šumu. Narod je bežao ispred ustaškog noža. Prvi ustaški zločini počinjeni su već početkom maja 1941. godine. Na Veljunu je pobijeno 520 Srba, bez ijednog ispaljenog metka. Njihovi leševi posipani su živim krečom i zasuti zemljom koja je odmah bila preorana. Narod je za taj zločin saznao tek po dizanju ustanka. Jasno je da oni nisu bili pobijeni kao komunisti, niti kao pristalice NOP-a, već kao Srbi, ili samo zato što su bili Srbi.

Od odlaska u šumu, pa sve do oktobra 1941, svakako smo sebe nazivali: šumari, četnici, gerilci… sve dok GŠ nije ustanovio naziv partizan, a to je bilo u oktobru 1941. godine. Na Prvo zasedanje AVNOJ-a otišao sam kao komandant Kordunaških partizanskih odreda. Odlučeno je da Prvo zasedanje u Bihaću otvori najistaknutiji partizanski komandant – seljak, i izbor je pao na mene. Zajedno sa Mošom Pijade otišao sam kod Tita i tada sam ga prvi put video. Moša me je upoznao sa Starim i rekao: „Evo Stari, to je taj kordunaški hajduk Stanko Opačić – Ćanica.“

Marko Kosijer: Ćanica je dva puta govorio na Prvom zasedanju AVNOJ-a. Posle njegovog (inače čuvenog) drugog govora o ustaškim zverstvima Vladimir Bakarić mu je prigovorio „zbog dugog jezika“.

Tada mi nije bilo jasno zašto je Vlado to učinio, ali kasnije sam to razumeo. Trebalo je prikriti ustaške zločine. I danas se to radi. Evo, skoro sam našao u jednom bosanskom listu kako su u obračunu na Petrovoj Gori učestvovali i italijanski vojnici. To uopšte nije tačno. Psa italijanskog nije bilo u obračunu. Samo ustaše. Novinar je to naprosto izmislio. Danas se sluša nadbiskup Franjo Kuharić koji kaže da je u Jasenovcu pobijeno 40.000 ljudi, i to većinom Hrvata. Taj isti Kuharić jasno i glasno kaže da ko istražuje Jasenovac radi protiv hrvatskog naroda. Istorija to mora ispraviti jer nauka ne sme biti obučena u ideologiju. Istorija i istina moraju biti sinonimi. Sve je išlo u tom pravcu da se zločini genocida prikriju. Ono dete u kolevci ili ono koje je vađeno iz majčine utrobe ne može biti ničiji pristalica, pa ni NOP-a. Ali je i ono bilo zaklano.

Pa dobro, da li je na Kordunu postojao zločin sem ustaškog?

Jeste, ali veoma malo. Ogromnu većinu zločina izvršile su ustaše.

Zašto onda na spomenicima i jamama širom Korduna stoje natpisi da tu leže žrtve fašističkog terora? 

Na to pitanje mogli bi da odgovore ljudi iz komiteta u Karlovcu.

Za njih imam drugo pitanje, ali pokušajte Vi na njega odgovoriti. Zašto se ne obnavljaju pravoslavne crkve po Kordunu spaljene u ratu? Skoro sam pročitao da je Bakarić rekao kako se hrvatski narod nikad neće složiti da se obnovi ili zida nova pravoslavna crkva u Hrvatskoj.

To je pitanje nepostojanja ničeg srpskog u Hrvatskoj. Za vreme Austrougarske Srbi su imali 20 svojih listova, što nedeljnih, što mesečnih. To smo imali kad smo bili neravnopravni – u toj „tamnici naroda“. Sad, kad smo ravnopravni, nemamo ni jednoga. Za vreme rata kad nas je trebalo, Bakarić je (naći ćeš to u knjizi dr Đure Zatezala Narodna vlast na Kordunu, tu imaš Bakarićev govor na konferenciji NOO pred 500 delegata u Vojniću 1944. godine) kao niko do tada održao takve hvalospeve kako Srbi trebaju svoju kulturu negovati, svoje običaje, ćirilično pismo i ostalo. Tada je osnovano Srpsko prosvetno društvo Prosvjeta, tada je osnovan Obilić, Odbor Srba u Hrvatskoj, tada je izdana Srpska riječ. Tada su srpske institucije počele punom parom raditi. Srpska riječ je dočekana tako od srpskog naroda da su ljudi vadili razne slike iz ramova, pa su Srpsku riječ stavljali u te iste ramove. I taj Bakarić, koji je sve to omogućio, koji nas je u zvezde kovao dok je trebalo ratovati i ginuti, kad je rat završen, taj isti Bakarić udavio je jednu po jednu sve te ustanove. Danas ne postoji niti jedna. Najpre Obilić, pa onda Srpsku riječ, pa Prosvjetu, pa Muzej Srba u Hrvatskoj…

Mi smo bili pohapšeni da bi se to moglo uraditi jer smo bili ugledni u narodu i imali najviše uticaja među Srbima u Hrvatskoj. Nas su sklonili da bi na naša mesta doveli poslušne ljude. Na moje mesto, za ministra šuma i ruda, došao je Božo Rkman, koji ništa nije značio, koji se sedamdesetih godina upisao u Maticu Hrvatsku kada je Matica Hrvatska bila antikomunistička, antijugoslovenska i antisrpska, onda razni Dragosavci, razni Baltići… To su sve bivši „ratnici“ pozadinci tako da ni jedan borac Srbin nije ostao u vladi SR Hrvatske.

Odmah posle rata razmišljalo se da Subotica i Sombor uđu u sastav SR Hrvatske, zbog bunjevačkog stanovništva. Da li se tokom rata razmišljalo o autonomnosti ovih krajeva, s obzirom da su ovi krajevi naseljeni Srbima i da su Lika, Kordun i Banija imali vekovnu tradiciju autonomnosti?

Razmišljalo se. Krajem novembra 1944. godine. Moša Pijade je to napisao naširoko i otišao kod Broza sa zahtevom za autonomiju Srba u Hrvatskoj. Broz je sve iscepao i izgrdio Mošu, pa Moša nikada više nije spomenuo autonomiju Srba u Hrvatskoj.

Recite nešto o Budačkom procesu iz jula 1944. godine – ko pobi tu kordunašku inteligenciju?

Tu kordunašku inteligenciju uništio je Andrija Hebrang. Naime, on je olovkom okružio lica koja treba osuditi na smrt. Okružni komitet je 28. juna 1944. dostavio državnom tužiocu Dušku Brkiću podatke o istrazi, o stanju u Agitpropu OKKPH Karlovac i Propagandnom odjelu Okružnog NOO-a, za Kordun, gde su u sukob došli Anica Rakar – Magašić (Agitprop) i Veljko Korać (Propagandni od‌jel). Anica Rakar je po nadležnosti bila starija od Veljka Koraća i gušila je svaku njegovu inicijativu i inicijativu Propagandnog od‌jela. Nju je za šefa agitpropa postavio Andrija Hebrang. Ona ih je cinkarila, gušila i doterala do onog koraka koji su i napravili. Grupa boraca intelektualaca nezadovoljna sudbinom srpskog naroda i NOP u Hrvatskoj napisala je jedan letak i u njemu navela da Srbi vode borbu, a da u CK KPH nema ni jednog Srbina, i to je bila istina, jer pogibijom Rade Končara više nije bilo ni jednog Srbina u CK KPH. Kad je letak došao Hebrangu u ruke, on je brže-bolje kooptirao trojicu Srba u CK KPH. Posle toga počela su hapšenja.

Kad je mene Hebrang pozvao da mi kaže da ću biti narodni tužilac u Višem vojnom sudu, rekao mi je: „Jesi li video Ćanice kakve laži podmeću, napisali su u letku da nema ni jednog Srbina u rukovodstvu CK KPH, a Rade Žigić, Mile Počuča i Duško Brkić su članovi CK KPH.“ A ja pojma nisam imao kada su oni postali članovi CK KPH. CK KPH je u to doba rukovodio vojskom koju su sačinjavali isključivo Srbi. Optužnica ih je teretila kao špijune Gestapoa i za direktnu saradnju sa četnicima. Sudski proces je održan 13. i 14. jula 1944. Na smrt su osuđeni: Veljko Korać, apsolvent tehnike i mašinstva; Ilija Žegarac, diplomirani pravnik, član prve partijske ćelije u Vojniću 1937. god; Ljubo Vujičić, učitelj; Milan Momčilović, potporučnik NOV. Ostali su kažnjeni prinudnim radom i gubljenjem građanskih sloboda. Tvrdim da niko nikad neće dokazati da su Veljko Korać i Ilija Žegarac imali bilo kakvu vezu sa Gestapom ili direktnu vezu sa četnicima. Za ostale to ne mogu tvrditi.

Da li je Kordun trebao dobiti više u socijalističkoj zemlji?

Kordun je podeljen baš kao i dve Nemačke. Vojnić je Srpski Kotar a sveden je na Mesnu zajednicu. Danas ima 8.000 stanovnika. Uzeto mu je sve. Uzete su mu 4 opštine, uzeti su mu Tušilović i Krnjak i priključeni Karlovcu, Perjasica Dugoj Resi, Veljun Slunju. To je „zasluga“ Milutina Košarića. On je bio Bakarićeva metla i ovaj ga je svuda isticao. Da je Bakarić rekao da i ovo treba uništiti Košarić bi to učinio. Evo šta se dogodilo u ratu: Košarić je tada bio komandant područja a sa njim je bio i Joža Čuljat. Taj Joža Čuljat nagovori Košarića da zapali pravoslavnu crkvu u Gornjem Budačkom. To je bila crkva sa vrlo bogatim ikonostasom, istorijski spomenik, jer je tu osnovana prva srpska narodna škola 1759. godine. Dođem u Gornji Budački i vidim crkva spaljena. Pitam stražara kada su ovde ustaše bile. Kaže uopšte nisu bile. Pa ko je onda zapalio crkvu? Stražar odgovori: „Pa mi, naredio drug Košarić.“ Odem ja kod Milutina i pitam: „Zašto zapali crkvu Milutine?“ Odgovori: „Ako ustaše uhvate narod, pobiće ga u crkvi kao u Vojniću (crkva u Kolariću).“ „To je bezumlje“, kažem, „ako ustaše narod pohvataju, narodu je svejedno hoće li ga zaklati u crkvi, na cesti, u šumi ili na kućnom pragu.“ Košarića je „napalio“ Joža Čuljat, a da je recimo Milutin Košarić najmanju štetu načinio jednoj katoličkoj crkvi Joža Čuljat bi Milutina Košarića dao obesiti.

Zašto se ljudi sa Korduna: Branko Mamula, Gojko Nikoliš, Dušan Pekić… nisu potrudili da se ovi krajevi izgrade, dobiju fabrike, da prođu putevi, voda?

Izgeda da su oni poučeni našim primerom jer smo Žigić, Brkić i ja to tražili, pa smo morali otići.

Kako se čovek koji na dočeku 1948. godine kaže: „Lako je bilo Staljinu da bude najveći kada je pobio sve oko sebe“, oseća kad ga optuže kao IB-ovca?

Obeležili su nas kao IB-ovce i to 1950. kada IB nije imao nikakvih šansi u Jugoslaviji. Prema tom stanovištu, nas četvorica (Žigić, Brkić, Rapajić i ja) smo bili maloumni ljudi, deklarišući se kao IB-ovci u momentu kad IB nije imao ama baš nikakve šanse. Pitaš kako sam sa osećao? Nismo se imali kome žaliti. Niti te je ko pitao, niti je postojala nekakva zdrava misao. Kada je neko bio etiketiran kao IB-ovac onda nema ni odbrane, ni advokata, ni zakona – jednostavno, trebalo ga je smaknuti. Dešavalo se da neki oznaš nađe nekog sa ženom, pa ga optuži za IB i pošalje na Goli otok. Pred sud nas nisu mogli izvesti, nisu imali nikakvog dokaznog materijala. Da su nam sudili, onda bi bar onaj sudija i njegov zapisničar čuli kako se ti braniš.

Obično svi pitaju za mučenja ili ponižavanje sa Golog otoka. Da li je bio jedan dan na tom paklenom ostrvu, a da je ostao Vama lično u lepoj uspomeni?

Ja sam pod istragom u Zagrebu, u Savskoj Cesti, bio godinu i dva meseca, a na Golom otoku dve godine i nešto. Međutim, lepih uspomena nije bilo. Ili si dobijao batine ili si lečio rane.

Jeste li bili pod bojkotom?

Da, godinu i po dana. Kad si na bojkotu niko ne sme da prođe kraj tebe, a da te bar ne pljune ili ne opsuje.

Znate li čija je ideja bila Goli otok?

Bila je Kardeljeva, to sam posle saznao, a Bakarić je ideju podržao od srca. I ono što je značajno – nije se iz Beograda rukovodilo Golim otokom, nego iz Zagreba. Prvi čovek bio je Ivan Stevo Krajačić, načelnik Ozne za Hrvatsku.

Da niste optuženi 1950. godine, da li biste postali narodni heroj?

To bih bio sigurno, ali ja sam pedesete skinut, a najveći broj narodnih heroja proglašen je 1951, 1952, 1953. godine. Pravi narodni heroji proglašavani su za vreme rata, kao Dušan Pekić. On nam je i sada osvetlao obraz. Zamisli razliku između njega i Gojka Tintora.

Kad danas slušate izlaganje Vaših ratnih drugova sa kojima ste se borili, kako objašnjavate dijametralno suprotne stavove? Da li je i za vreme rata bilo takvih razmimoilaženja?

Nije. Za vreme rata nije bilo razmimoilaženja jer su takvi kao ovi danas bili u manjini. Oni su masovnije počeli da pristupaju NOR-u tek posle kapitulacije Italije, ali tad je sve već teklo svojim tokom, tada nisu mogli menjati ništa. Sačekali su bolja vremena. Zamisli, ja sam bio član GŠ Hrvatske, bio sam komandant Korduna. Pre mene to je bio Ivan Srećko Manola. Posle je otišao za komandanta zone. U GŠ pretpostavljeni mi je bio Ivan Rukavina. Dolazi 1971. godina. Ti ljudi: Manola, Holjevac, Šibl, Rukavina, Štrok, Bobetko… stadoše dušom i srcem uz Maspok, koji je bio antikomunistički, antijugoslovenski i antisrpski. Pa šta onda da misliš nego da oni komunisti nikada nisu ni bili, i da su se slučajno našli na toj komunističkoj platformi. Čim je došla povoljna situacija oni su postali ono što su i bili – hrvatski nacionalisti.

Molim Vas, za kraj iznesite Vaše mišljenje o Ustavu iz 1974?

Tim Ustavom pokrajine su postale nezavisne od Srbije. Taj i takav ustav potpisuju: Draža Marković, Miloš Minić, Petar Stambolić… Oni nisu zaslužili ništa drugo do da ih narod obesi na najveće drvo u Srbiji, a sve to je delo Bakarića i Kardelja. Srbiju je trebalo kastrirati, i kastrirana je Ustavom iz 1974. godine. Sad se u Srbiji pojavila jedna mlada „ekipa političara“, koja je svesna tog poziva i svesna zločina koji je izvršen nad Srbijom. Ne treba dalje trošiti reči jer je jasno zašto oni ne mogu biti miljenici u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosovu.

Marko Kosijer
Časopis beogradskih studenata Student, 26. 5. 1989.

Iz knjige Marka D. Kosijera Sudbine i stradanja, Kairos, Sremski Karlovci, 2018.

Naslov i oprema: Stanje stvari

(Književna radionica Kordun)