Šta su SAD i EU htele a šta dobile sankcijama

Izvodi iz izjava listovima Frankfurtske „Vesti“ i „Dnevnik“ 

Komesar EU za spoljnu politiku i bezbednost EU Frederika Mogerini dolazi u Beograd da pojača pritisak i zahteve za nove ustupke srpske Vlade Prištini, kao i za uvođenje sankcija Rusiji. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov dolazi da podrži suverenitet Srbije, kao da proširi bilateralnu i međunarodnu saradnju – smatra Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. Jovanović dodaje da je teza o nemogućnosti sedenja na dve stolice trik za lomljenje kičme Srbije kako bi se okrenula protiv Rusije i potpuno predala Zapadu.

On smatra da ne postoji jedinstvena spoljna i bezbednosna politika EU i pitanje je da li će se ikada uspostaviti. Razlike među članicama EU se umnožavaju i produbljuju kao što rastu nacionalni egoizmi, evroskepticizam i kriza sistema EU. Ironično je da komesari EU zahtevaju od Srbije, sa kojom u nedogled odlažu tzv.otvaranje poglavlja, da poštuje nepostojeću jedinstvenu spoljnu politiku EU. Ne očekuju, valjda, da Srbija neprekidnim odricanjem od svojih životnih interesa plaća uspostavljanje nepostojećeg jedinstva EU. Jugoslavija je platila uspostavljanje (prividnog) jedinstva EU uoči Mastrihta 1992. Tako što je razbijena. Ne verujem da će Srbija ponoviti tu grešku. A i uslovi i odnosi danas su bitno drugačiji nego pre dve i po decenije. Na svetskoj sceni pojavili su se neki novi fenomeni i rasporedi.

Američka strategija izolacije i kažnjavanja Rusije doživela je neuspeh. Prvo, tako velika terotorija ne može se držati pod sankcijama i izolacijom, jer Rusija ima ogromno unutrašnje tržište, resurse i strateške partnere, kao što su zemlje BRIKS-a, druge da ne pominjemo, kojima ne pada na pamet da je kažnjavaju ili da se samokažnjavaju. Drugo, Rusija se brzo preorijentisala na razvoj sopstvene industrije i proizvodnje hrane smanjujući na taj način zavisnost od uvoza sa Zapada (EU). Treće, pokušaji kažnjavanja i izolacije Rusije, lišili su zapadni biznis pristupa kako ruskom tržištu za koje nemaju racionalnu alternativu (blizina), tako izvorima strateških sirovina. Četvrto, došlo je do ubrzanja i širenja saradnje Rusije i Kine, kao strateških partnera – u razvoju, energetici, infrastrukturi (naftovod, gasovod, železnice), naoružanju, finansijama (bankarstvu). I, peto, otvoreno je pitanje da li EU treba slepo da sledi američko zaoštravanje prema Rusiji kad ono nanosi daleko veću štetu Evropi nego SAD-u.

Šta je od pobrojanih posledica bila namera i cilj američko-EU sankcija protiv Rusije? Koje od gorućih međunarodnih problema, od Ukrajine preko Sirije, Libije, Bliskog i Srednjeg Istoka, do međunarodnog terorizma, organizovanog međunarodnog kriminala i piratstva –Zapad može rešiti bez  saradnje sa Rusijom, Kinom, Indijom? Bumerang sankcija je očigledan.

Jovanović je naglasio da Srbija treba da se okrene sebi, svojim ljudskim, ekonomskih, naučnim i prirodnim resursima, da više u praksi uvažava svoja istorijska iskustva, posebno ona iz dva svetska rata i da učvršćuje politiku neutralnosti u koju, pre svega, sama mora duboko da veruje. Politika uravnoteženih odnosa sa svim važnim međunarodnim činiocima nije iluzija, već realni, pravi put koji uspešno slede mnoge zemlje sveta. Srbija je slobodna i miroljubiva zemlja koja može uspešno da sarađuje i sa članicama NATO i ODKB, kao i sa nečlanicama, pogotovu sa neutralnim i nesvrstanim zemljama, bez obzira da li su u susedstvu, ili udaljene. Verujem da Srbija ne želi da se konfrontira sa bilo kojom zemljom ili integracijom, to joj svakako nije u interesu. Beograd treba da ostane otvoren za evrointegracije, da usvaja univerzalne standarde, ali je pogrešno da članstvo u EU tretira kao pitanje života, ili smrti. Treba li uopšte podsećati da se EU ne može pohvaliti istorijatom razumevanja za interese Srbije u poslednje dve i po decenije. Kako se EU ogledala i kako se danas ogleda u ogledalu Kosova i Metohije, da li poštuje rezoluciju SB UN 1244 za koju je listom glasala, koliko poštuje i koliko se zalaže za primenu Dejtonskog, Erdutskog, Briselskog ili bilo kojeg drugog sporazuma kada je reč o interesima Srbije i srpskog naroda? Koliko je Euleks „statusno neutralan“, šta je EU preduzela, ili šta preduzima za slobodan i bezbedan povratak 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca u svoje domove na Kosovu i Metohiji, u kakvoj su proporciji njene neumereno izvikane donacije prema više desetina milijardi evra koje su iz Srbije isisale njene banke i korporacije od 2001. do danas?… Naša ekonomija jeste dosta vezana za trgovinu i saradnju sa nemačkim i firmama zemalja EU, ali zašto se ne postavi i pitanje – koliko Srbija zarađuje iz te saradnje i EU investicija, kada će Srbija iz te saradnje zaraditi, na primer 50 milijardi evra koliko su u procesu privatizacije i kupovine srpskog tržišta, posebno finansijskog, zaradile firme sa Zapada? Zapad ima i tekako veliki ekonomski interes, da ne pominjemo geostrateški, da zadrži Srbiju uz sebe, da je još tešnje privuče, ako hoćete, i da je kolonizira. Zbog svega toga, čudna je teza koja, manje ili više, dominira u narativima srpskih političara, kako su EU i Zapad uopšte, potrebniji Srbiji, nego što je Srbija potrebna EU i Zapadu! Kad će Beograd shvatiti da u odnosima sa svim drugim zemljama i integracijama mora da važi načelo recipropciteta, da su drugi potrebni Srbiji samo onoliko koliko ti drugi kroz praksu pokažu, da poštuju interese Srbije?

Ozbiljna politika i ozbiljni političari nikada ne govore da bilo šta, bilo koga prihvataju bez alternative. Nikada se nikome ne zaklinju na bespogovornu lojalnost. To bi posebno mije primerno kada se radi o odnosima Srbije prema zemljama koje se kroz istoriju, uključujući i noviju, nisu držale prijateljski, konstruktivno, pa čak ni neutralno, koje su, naprotiv, uvek bile na strani protivnika Srbije, ili su samu Srbiju tretirale, čak i razarale, kao svog neprijatelja.

Ko želi da izbegne, zaboravi ili zaobiđe istoriju, ona će ga kad-tad sustići. Istorija nije ono što tvrde neprijatelji, agresori, ili njihovi srpski trabanti. Istorija su činjenice koje su dokumentovali i utvrdili, ili će tek utvrditi, naučnici, istoričari. Nije pohvalno kada političari vekove slavne srpske istorije proglašavaju kao srpske promašaje i greške. Jesu li oni stvarno umislili da su bogomposlani izbavitelji, dalekovidiji i mudriji vođe od plejade slavnih srpskih državotvoraca, oslobiodilaca i umova!

Recimo da su svi briselski komesari, izaslanici, savetnici, ministri, predsednici i premijeri iskreni i jedinstveni kad hvale srpske lidere, njihovu posvećenost, evropsku opredeljenost, okrenutost budućnosti, reformski kurs i mnoge druge predivne osobine, što u principu može, ali i ne mora da bude tako, neophodno je sve to primiti sa podosta soli. Daleko veću pažnju treba posvetiti šta oni u praksi čine, čime pokazuju da shvataju interese Srbije.

Dakle, neophodno je da Srbija ozbiljno razmotri i mogućnost da, iz nekog, danas možda teže vidljivog razloga, ne bude primljena u članstvo EU. Beskrajna lista uslovljavanja, ucenjivanja i direktnog ponižavanja Srbije, poodavno  upućuje da se i za takvu varijantu treba pripremati. Postoji i dodatni razlog. U pismu uglednog nemačkog političara Vili Vimera upućenog kancelaru Gerhardu Šrederu 2. maja 2000. godine, pored ostalog, citiran je stav predstavnika Vašingtona koji glasi: „Srbiju treba trajno držati van evropskog razvoja“. Zasad svi znamo da je taj stav poštovan proteklih 15 godina. Zna li neko vek trajanja navedenog stava?

Piše: Živadin Jovanović

Vezane vijesti:

Petnaest godina Beogradskog foruma – Jadovno 1941.

Srbiji kao maloj, miroljubivoj zemlji nije mesto u NATO kao …

ŽIVADIN JOVANOVIĆ: Nemamo pravo na iluziju o …

Živadin Jovanović: Srbija kupuje vreme Evropi – Jadovno 1941.

PRAVEDNI POREDAK ILI GLOBALNI AUTORITARIZAM …