Šta su Italijani i Nemci pisali o logorima u NDH

U svojoj knjizi „Jugoslavija 1941” Italijan Salvatore Loi piše da je Srbin bio kriv za jedan „ogromno sraman zločin” – što se rodio kao Srbin

Ranka Šukunda, rođena Bilić 1933, a preminula prošle godine, sa svega svojih devet godina bila je zatočenik logora Stara Gradiška u NDH. Njena starija sestra Anka imala je 18 kada je ubijena u Jasenovcu.

Partizani su 1943. bili nadomak toga da oslobode logor u Staroj Gradiški i vlasti logora su se povlačile. Ranku je tada uzeo jedan domobran i odveo svojoj kući. Tako je Ranka odrasla s ambivalentnim osećanjima.

Sa setom i nežnošću sećala se Hrvata koji su joj spasili život i odnosili se prema njoj kao da je njihovo dete, ali se sa užasom sećala onih Hrvata koji su je držali u logoru i koji su joj ubili sestru.

Ova priča govori da ništa nije samo crno ili samo belo, odnosno da zlo, kao ni dobro, nema narodnost, ispričao je sudija Jovan Ćirić, učesnik konferencije „Jasenovac – pravo na nezaborav”, koja je održana u SAD povodom istoimene izložbe.

Kako bi se sveobuhvatno i objektivno prišlo ovoj problematici, za potrebe izložbe korišćeni su i inostrani izvori. Između ostalih, dr Dario Vidojković, sa Univerziteta u Regenzburgu, pronašao je nemačke izvore, a italijanske Mirko Galaso, sa Univerziteta Udine.

Od italijanskih izvora pominje Đakoma Skotija, autora knjige „Ustaše između fašizma i nacizma” (1976) koji je o ustašama napisao: „Često su se opijali i varvarske scene su se događale kad su istrebljivali decu iz kolevke, starce, cele porodice; bilo je to sadističko uživanje u produživanju strašnih mučenja žrtava pre njihovog konačnog uništenja”.

Marko Aurelije Riveli, autor knjige „Nadbiskup genocida” (1999), beleži: „I ma koliko da su grozna zverstva Hitlerovih nacista nad Jevrejima i stanovništvom okupiranih teritorija, genocid koji su izvršile ustaše u Hrvatskoj pokazaće da kod ljudskih izopačenosti stalno postoji i nešto još gore”.

Santo Straci, komandant Sanitarne sekcije 5. Italijanske armije, ovo

je napisao pri poseti logoru Slano: „Kada smo uklonili kamenje, na nekoliko centimetara ispod zemlje na svetlo dana izašle su brojne ruke, često vezane kablovima, noge bose ili sa čarapama, glave…

Po položaju leševa može se zaključiti da su zarobljenici, vezani po dvoje ili troje, najpre iskopali jame, i da su zatim streljani nad istim tim jamama ili dokrajčeni hladnim oružjem…

Jame su zakopane na brzinu, dok sve žrtve još nisu bile mrtve, a to pokazuje tragičan izraz lica većine leševa…

Jednoj mladoj ženi sasvim su odrezane dojke. U dve jame našli smo samo leševe žena i dece, a u drugima su bili pomešani muškarci, žene i deca”.

Salvatore Loi, mladi poručnik Italijanske armije u Lici, u svojoj knjizi „Jugoslavija 1941” pisao je: „Srbin je … bio ’kriv’ za jedan ogromno sraman zločin, taj što se rodio kao Srbin”.

Italijanski izvor navodi i da su u Veljunu (opština Slunj) ustaše uhapsile srpskog sveštenika Branka Dobrosavljevića i naredili su mu da iskopa jamu za svog sina Stefana, studenta. Kad je to uradio, doveli su njegovog sina i počeli da ga bičuju pred ocem.

Kad se onesvestio, odsekli su mu ruku, skinuli kožu sa glave i konačno ga ubili udarcem čekića po glavi. Tada je otac bio prisiljen da peva pravoslavnu posmrtnu misu svome sinu. Tokom mise, otac se onesvestio tri puta, ali je bio bičevan dok nije završio. Konačno, i on je ubijen udarcem čekića…

Kurcio Malaparte, italijanski novinar i diplomata, govoreći o svom susretu sa Pavelićem 1941, napisao je u svojoj knjizi „Kaputt” (1944):

„Dok smo razgovarali posmatrao sam jednu korpu od vrbovog pruća

koja se nalazila na stolu levo od poglavnika. Poklopac je bio

podignut, videlo se da je korpa puna plodova mora, tako mi se činilo,

rekao bih ostrige ali oslobođene ljuske… Ante Pavelić je podigao poklopac i, pokazujući mi tu lepljivu i želatinastu masu ostriga, uz onaj dobrodušan i umoran osmeh, rekao: „To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju”.

Kada je reč o nemačkim izvorima, Dario Vidojković navodi da su nemački vodeći političari, diplomate, izaslanici i visoki oficiri Vermahta na početku bezrezervno podržavali ustaški pokret kao i njegovog vođu Ante Pavelića.

Međutim, nakon prvih ustaških krvavih masakra, pojedini nemački zvaničnici i oficiri su počeli da se distanciraju od ustaša, a nakon masovnih ustaških zločina, oni će se čak zgražavati nad ustaškim nečovečnim zverstvima, ističe Vidojković koji je pronašao dokument u kojem nemački poslanik u Zagrebu Kaše 1942. piše ministru spoljnih poslova Rajha Fon Ribentropu i ističe da je ustaška namera da „istrebe sve pravoslavce (Srbe)” na teritoriji NDH, kao i da je ustaški pokret „ispunjen slepom željom za uništenjem stvarnih i fiktivnih državnih neprijatelja, naročito Srba, počinio bezobzirno i neumereno nasilje.

Izložba o Jasenovcu opominje da bi rehabilitacija ideologija koje u sebi sadrže religioznu, rasnu, i svaku drugu vrstu isključivosti trebalo da zabrinu svakog čoveka na planeti.

Ujedinjene nacije donele su brojne rezolucije i deklaracije, među njima i Durbansku, u čijem finalnom dokumentu države članice UN osuđuju svaki pokušaj rehabilitacije fašizma, nacizma, ksenofobije i nasilnih nacionalističkih ideologija na osnovu rasnih i nacionalnih predrasuda.

Autor: Mirjana Sretenović

Izvor: POLITIKA