Шта су Црногорци мислили и говорили о себи у минулим вековима

Иде се дотле да појединци тврде да Црногорци и нису словенског порекла! Из историје су протерани Немањићи, Његоша непрестано „поправљају“, ћирилица живи само у ретким „оазама“

Црна Гора и Србија, српство и црногорство, два ока у глави, па разрок братски поглед. Теме старе, а у време садашње, веома актуелизоване. „Чешљају“ их, најчешће зарад дневнополитичких интереса, партијски челници, којима они који су се школовали за учење прошлости, а углавном квазисторичари, сервирају „чињенице“. Најчешће оне које треба да „докажу“ да је Црна Гора одувек своја, самобитна и довољна, да са Србијом и српством готово и нема никаквих историјских, националних, па ни културних веза. Иде се дотле да појединци тврде да Црногорци и нису словенског порекла! Из историје су протерани Немањићи, Његоша непрестано „поправљају“, ћирилица живи само у ретким „оазама“ културе где се говори и пише српски.

А како је то, доиста, било у прошлости, оној даљој и оној сасвим блиској, када је то била „земља зла и чојска, своја и проклета, умна, српска и витешка“, како су себе и свој народ доживљавали и тумачили они који су били на челу Црне Горе, у време када је она била самостална држава, слободна, а стално нападана, а од Берлинског конгреса 1878. и међународно призната држава? Пре свих, умни владари из славне династије Петровић-Његош.

– Листајући историјско штиво, историографију и литературу, претресајући обимну архивску грађу, јасно видимо да наши преци нису били тако незнавени, како желе неки политичари, па и историчари, да их представе – каже Јован Маркуш, публициста, рођени Цетињанин, који је био и председник општине у древној престоници. – Што се тиче црногорског српства и црногорства као есенције српства, најбоље су то артикулисали најрепрезентативнији Црногорци. Пре свега, то су сви до једнога владари куће Петровића.

Родоначелник ове династије владика Данило је записао у рукописном јеванђељу које је поклонио Пећкој патријаршији: „Данил, владика цетињски Његош, војеводич српској земљи…“

Следећи владика Сава Петровић, у писму московском митрополиту Платону фебруара 1776. између осталог пише: „Томе ће радосни бити сви српски архијереји и сав српски национ, и то потписују с радошћу…“

Знаменити Петар Први Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, световни и духовни господар Црне Горе који је предводио свој народ мачем, клетвом и молитвом, уочи боја на Мартинићима 1796. поручује: „Зато на оружје и на крваво поље мили витезови, да покажемо непријатељу шта су кадре јуначке горе. Да покажемо да у нама србско срце куца и србска крв врије…“

А како тек мисли и пише најумнији Петровић, владика и господар, Петар Други – највећи песник словенскога југа? Да не помињемо „Горски вијенац“, у којему, „заробљен и просветљен“ косовским митом, кука над „српством угашеним“ и непрестано се „топи у српске несреће“, што најшира јавност зна. Своје култно дело Његош је, коначно, посветио „праху оца Србије“, Карађорђу бесмртноме. У мање познатој песми „Нахије“, свом родном крају, Његушима у Катунској нахији, ловћенски геније довикује: „Ти си мати српске Горе Црне.“ Збирку „Пустињак цетињски“ 1834. године посветио је „српском роду“. У посвети стоји: „Србин српском роду своме, ово дјелце посвећује, његово је ситно цвијеће по ливади правој српства, и узрасло и побрато и у вијенац роду дато.“

Епископу ужичком Никифору Максимовићу, на календару „Даница“, лета 1833, уместо потписа, Његош исписује стихове: „Име ми је Вјерољуб, презиме ми Родољуб, Црну Гору, родну груду, камен паше одасвуду. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми Србинска, ум и душа Славјанска.“

Књаз, а потом и краљ Црне Горе, ништа не мења у континуитету српске мисли петровићевске, само још чешће и више исказује српство у Црној Гори, јасно и гласно. Краљ Никола је 1913, на захтев Аустроугарске да јој уступи Ловћен, изјавио, а „Глас Црногорца“ објавио: „Брдо Ловћен је Олимп српски, споменик је подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима…“

На разне недоумице које оптерећују млађе генерације данас, одговор могу дати и уџбеници из тог времена. У „Земљопису Краљевине Црне Горе“, који је имао четири издања (прво 1893, а последње 1911), пише: „У Црној Гори живе све сами и чисти Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000. Већина су православне вјере, а има нешто римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српског поријекла и српске народности… Црном Гором влада краљ Никола I из славне српске породице Петровић-Његош… Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми, слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби.“

Краљевина Црна Гора, после објаве рата од стране Аустроугарске Србији, одмах објављује рат црно-жутој монархији. Следи славна Мојковачка битка, јануара 1916, када Црногорци бране одступницу српској војсци преко Албаније, а по завршетку Првог светског рата, долази до велике Подгоричке скупштине 1918. на којој се доноси одлука о уједињењу Црне Горе и Србије. Црногорски историчари дукљанске провинијенције је сматрају нелегитимном, поништавају се њене одлуке јер је то наводно „био насилни акт присаједињења Србији“, због чега је и избила Божићна побуна у Црној Гори. Историчар Драгољуб Живојиновић сматра да је то била најрепрезентативнија скупштина у историји Црне Горе, када је 165 од 168 посланика гласало за уједињење, и да је управо тај њен репрезентативни карактер био најбоље објашњење расположења ондашњег становништа Црне Горе које се изјашњавало као српско.

МУДРИ ПРЕЦИ

Србија и Црна Гора губе своје име у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а враћају га опет као републике у ФНРЈ, односно СФРЈ. После Другог светског рата се на попису становништва у Црној Гори махом сви православци изјашњавају национално као Црногорци. У првом попису у СРЈ, прво је 9,6 одсто Срба у Црној Гори, а данас се тако изјашњава – трећина становништва.

– Није тешко закључити ко је замутио воду – каже Јован Маркуш. – Наша историја је морала започети 1945. Комунисти су без потребе повезивали уставноправно уређење Југославије, дакле и Црне Горе са националним питањем, попут својих бољшевичких идола.

Аутор: Саво Греговић

Извор: НОВОСТИ