Šta Srbima i Srbiji donose Milanović i Pusić?

Ako i kad Srbi budu tražili više od onoga što danas imaju u Hrvatskoj, a nemaju ništa, naslednik Jadranke Kosor može da ih upita što to nisu tražili, odnosno uzeli, dok su bili u koaliciji i na vlasti sa HDZ-om, i biće u pravu

Prvi veliki socijalni bunt u Hrvatskoj dogodio se, ako me pamćenje služi, 1999. godine. Pobunili su se radnici u zagrebačkom „Tisku“, svojevremeno ekonomski vrlo moćnoj distributivnoj mreži koja je najmanje zarađivala na prodaji novina, iako je to bila osnovna delatnost „Tiska“. Onda je došla tranzicija, drugo ime za pljačku. Ljudima je plata kasnila i po nekoliko meseci i organizovan je štrajk. Tuđmanova vlada pošalje nekog veselnika da smiri pobunu i ovaj svoje kratko domoljubno izlaganje okonča rečenicom: „Gospodo, dajte se strpite, znam da je teško, ali neka vas uznosi istina da mi sada imamo našu vječnu, suverenu Hrvatsku“.
„Čujte gospon, sve je to u redu, ali ja sam gladan, a taj suverenitet nemrem glodati“, uzvratio mu je jedan od okupljenih.
Godinu dana kasnije Franjo Tuđman umire, a HDZ gubi izbore. Na vlast dolazi velika koalicija, na čelu sa Ivicom Račanom, koju su na okupu držali samo goli interesi i žeđ za vlašću; kakvom-takvom levičaru Račanu glavni koalicioni partner bio je žestoki hrvatski nacionalista – sa elementima simpatije za ustaštvo – Dražen Budiša. Vlast nisu uspeli da zadrže nijedan pun mandat, HDZ se već 2003. godine vratio u sedlo.

ODLAZAK TUĐMANOVE DEČICE

Prošle nedelje, četvrtog decembra 2011. godine, na redovnim parlamentarnim izborima pokret koji je pod imenom Hrvatska demokratska zajednica osnovao Franjo Tuđman doživeo je ubedljiv poraz. Pobedila je koalicija (nazvana „Kukuriku“ po imenu restorana u kojem su imali prvo okupljanje) predvođena Račanovim naslednikom Zoranom Milanovićem. Razlog? Isti onaj koji je javno iskalirao 1999. godine: umesto suvereniteta traži se nešto konkretno za glodanje.
HDZ je Hrvatsku, istina, doveo pred vrata EU, ali i do ruba provalije; zemlja je zadužena sa preko 40 milijardi evra, sve je rasprodano, opljačkano, socijalna polarizacija gora je nego u Srbiji, doskorašnji predsednik Vlade Hrvatske Sanader leži u zatvoru zbog kriminala, društvo mu pravi nekoliko hadezeovskih ministara i visokih državnih funkcionera, moral političkih i kulturnih elita te države srozao se do neslućenih dubina…
Mladi Milanović, (rođen je 1966. godine) potpomognut tehnokratom Čačićem, Vesnom Pusić i istarskim pašom Jakovčićem rekao je: „Ja imam rešenje, verujte mi“. Hrvati su mu poverovali i eno ga sprema se da uđe u Kabinet u kojem Jadranka Kosor već slaže svoje stvari u kartonske kutije.
Srbi u predizbornoj tuči HDZ-a i Milanovićeve koalicije nisu ni spomenuti. Taj problem je za Hrvatsku i Hrvate rešen. Zauvek. Ono Srba što je ostalo uskoro će umreti ili se pretopiti u Hrvate. Tu je Milorad Pupovac da ovaj proces pogura i ubrza.
Šta rezultati ovih izbora donose Srbima u Hrvatskoj, a šta državi Srbiji?

Ništa, ni jednima, ni drugima.
Tuđmanova dečica jesu otišla u opoziciju, ali tek sada, oslobođeni skrupula koje sa sobom nosi pozicija vlasti, mogu da se vrate na svoje izvorne i istinske pozicije (to su i nagovestili) u kojima antisrpstvo ima veoma značajno mesto. Neće oni raspirivati antisrpstvo zbog Srba samih, rekoh da je ta priča završena, već zbog pritiska na Kukuriku koaliciju. Verujem da će se buduća taktika HDZ-a zasnivati na konstantnim zamerkama Milanoviću i Čačiću da rade na oživljavanju nove Jugoslavije, makar i kroz čvrstu ekonomsku saradnju, da žale za komunizmom, da podilaze srpskim ambicijama na tlu Hrvatske, ruše suverenitet hrvatske države…
U stvarnosti, što se Srba tiče, njima će biti gore nego u vreme Sanadera i Jadranke Kosor. Zbog onoga što predstavlja političku tradiciju u Hrvatskoj, zbog stvarnih stavova nekih članova Kukuriku koalicije o Srbima u Hrvatskoj i na kraju zbog Milorada Pupavca. Da krenem od njega.
Pupovac je na ovim izborima obezbedio dosadašnju poziciju; njegova Samostalna demokratska srpska stranka ponovo je dobila tri mandata, i dalje ima neokrnjenu stranačku infrastrukturu, otvorene kanale prema budžetskim sredstvima (na ime Srpskog nacionalnog vijeća i „Prosvjete“ koje drži pod kontrolom) i lična primanja koja su sa osnova saborskog zastupnika visoko iznad republičkog proseka. Dodaju li se tome i ostale beneficije koje proizlaze iz njegove decenijske uloge vođe i predstavnika Srba iz Hrvatske, Milorad Pupovac ima bezbroj razloga da bude zadovoljan.
A Srbi koje predstavlja? On sa tim nema ništa. Njemu su Srbi u Hrvatskoj samo sredstvo da živi u materijalnom i svakom drugom blagostanju. Da je drugačije i Srbima bi bilo drugačije. Bolje. A nije, iz godine u godinu sve ih je manje u Hrvatskoj i žive sve teže. U gradovima su izloženi svakodnevnim pritiscima koji vode u asimilaciju, a u provinciji žive na rubu gladi; do njihovih naselja, u većini, još uvek nije stigla struja, voda, telekomunikacije, javni prevoz… Proizvodne pogone da ne spominjem.
Milanović ima lagodnu poziciju u Saboru, nema razloga da kroz postizborno koaliranje kupuje dodatne mandate pošto ih ima četiri viška (za većinu je neophodno 76), tako da mu Pupovac nije potreban. Znači li to da ga neće uzeti u Vladu Hrvatske, ni kao pridruženog člana, na nižim nivoima vlasti? Ne znači. I Milanoviću pred Evropom treba ta srpska karta.

ANTISRPSTVO PUSIĆEVE

Neko bi u novostvorenoj situaciji ipak mogao zaključiti da će odlazak HDZ-a sa vlasti doneti Srbima nekakvo dobro, posebno zbog činjenice da su Milanović, Čačić, Pusić, Jakovčić, deklarisani levičari, antifašisti. Naivan zaključak. Pre svega, Srbima u Hrvatskoj – onima koji su se vratili i ovima koji se ne vraćaju, a potražuju otetu imovinu, stanove, novac – može da bude bolje samo ako neko zajedno sa njima insistira na njihovim pravima, a to mogu da budu jedino Pupovac i službeni Beograd. Takvih inicijativa do sada nije bilo, ni onda kada je Tuđman Srbima čini sve što mu je padalo na pamet, pa ih neće biti ni ubuduće.
Čak i da Pupovac nekim čudom od Milanovića zatraži određena prava za Srbe u Hrvatskoj ovaj sa punim pravom može da mu kaže: Zašto to tražiš od mene, bio si četiri godine na vlasti sa HDZ-om, što to od njih nisi uzeo, što to svojim Srbima sam nisi dao. I šta na to može da kaže Milorad Pupovac?
Ima li među čelnim ljudima Kukuriku koalicije antisrpski raspoloženih pojedinaca? Ima. Iznenadićete se – čeljade se zove Vesna Pusić. Da, upravo ova koju beogradski mediji predstavljaju kao budući najčvršći i najširi most zbližavanja Srbije i Hrvatske, Srba i Hrvata. Pusićeva je u Beogradu politički i privatno u najboljim odnosima sa Čedomirom Jovanovićem, mislim da njihove partije (LDP i HNS) imaju sporazum o saradnji, a već kroz nekoliko dana biće imenovana za ministra inostranih poslova Hrvatske. U čemu se ogleda antisrpstvo Pusićeve?
Sredinom 2010. godine u Saboru su usvajane ustavne promene, a kada je na red došao predlog, prethodno usaglašen na sednici Vlade, dakle podržan od strane HDZ-a, da se Srbima ustavom zagarantuje pravo na zajedničko Vijeće opština u Baranji, Slavoniji i zapadnom Sremu, tome se oštro usprotivila Vesna Pusić. Do te mere da je za saborskom govornicom otvoreno zapretila uskraćivanjem podrške ustavnim promenama njene Hrvatske narodne stranke, ukoliko Saborska većina učini „takav ustupak Srbima“.
HDZ je povukao predlog, a Pupovac se, gotovo u stanju političkog šoka, javio za reč i počeo da muca o tome kako eto nije problem priznati Kosovo, ali je problem dati Srbima pravo da se organizuju na pitanjima kulture i obrazovanja. Po okončanju sednice Pusićevoj su čestitali mnogi hadezeovci, a posebno je ushićen bio vođa otvoreno ustaške Hrvatske stranke prava Danijel Srb, što među hrvatskim levičarima ima takvih kao što je Vesna Pusić, koji ne dozvoljavaju stvaranje nove Krajine na tlu hrvatske države.
Ko od Vesne Pusić bude očekivao i najmanji znak stvarne, praktične pažnje i brige za Srbe u Hrvatskoj (na praznu retoriku odavno se niko ne peca), taj neka se prijavi na kurs lečenja od političke naive.
A odnos nove hrvatske vlade prema Srbiji? Biće isti kakav je bio do sada. A zbog čega bi ga Milanović menjao? U Srbiji posluje oko 250 hrvatskih firmi, Hrvati kontrolišu veći deo proizvodnje hrane u Srbiji, štampanje i izdavanje udžbenika, građevinsku industriju…dok srpski kapital u Hrvatskoj ne uspeva da se probije ni do nivoa uličnog kioska. Zbog čega bi bilo drugačije, ravnomernije, kad službeni Beograd to nikada nije ni tražio.
Ko je Zoran Milanović? Neki u Beogradu tvrde da je Srbin. Nije. Njegovi, istina, imaju srpske korene, ali to je u Hrvatskoj poznata, klasična priča. Znate je i sami. Milanovići su iz okoline Sinja. Njegov deda, Ante Milanović, bio je predratni komunista, a u Drugov svetskom ratu borio se na strani partizana. I Zoranov otac, Stipe, odgojen je u antifašističkom duhu, godinama je u Zagrebu važio za uticajnog funkcionera Saveza komunista, ali se 1990. godine učlanio u HDZ.
Inače Milanovići vuku korene iz doline reke Rame, u srednjoj Bosni. Otuda su krenuli krajem 18. veka i zaustavili se u selu Glavice, kod Sinja. Hrvatski izvori priznaju da na prostoru Rame gotovo nema sela bez ostataka „starih groblja“ i „grčkih crkava“, ali se tu zaustavljaju. U nastavku bi, razume se, morali dodati da je Rama nekada bila naseljena pravoslavnim življem.
I danas u oblasti Rame nalazimo prezimena: Tadić, Pavković, Savić, Nikolić, Stojanović, Ostojić, Anđelić, Zečević, Dedić, Novaković, Milošević, Marojević, Brković, Ilić, Mitrović… Svi se izjašnjavaju kao Hrvati. Stara srpsko-hrvatska priča.

Izvor:pecat.co.rs

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović