Šta očekuje Srbe u Hrvatskoj nakon formiranja nove vlade

Najkompromitovaniji će predstavljati i zastupati Srbe u Hrvatskoj i u hrvatskom Saboru?

Piše: Ljuban Karan

Stvoreni su uslovi da Hrvatska dobije vladu bez novih izbora. Svojim predizbornim i postizbornim koalicijama i manipulacijama ponekim poslanikom van ovih koalicija HDZ je obezbedio potreban broj glasova u Saboru. Mandatar će biti Tihomir Orešković, vanstranačka ličnost, posle teške ucene koalicije Most. Iako je vanstranački, izabrao ga je HDZ, tako da nije sporno čiju politiku će zastupati. Dolazi iz Kanade, gde je HDZ imao jaku podružnicu među proustaškim organizacijama i jaku finansijsku podršku. Uostalom, iz te sredine je svojevremeno došao Gojko Šušak, šef desnog proustaškog krila HDZ, kao i biznismen Anton Kikaš, poznat po aferi zaplene oružja i ugandskog aviona na aerodromu Pleso. Novac za to oružje dali su upravo hrvatski poslovni ljudi iz Kanade. Doduše, Orešković je tada, 90-tih, bio mlad i tek je započeo svoju poslovnu karijeru.

Lidere srpske manjine više brine što Orešković slabo govori hrvatski jezik nego krah na izborima. A to su bili izbori na kojima su Srbi u Hrvatskoj najgore prošli od kraja građanskog rata, kada su od konstitutivnog naroda postali naconalna manjina. Kao i ranije, dobili su tri mandata, koja srpskoj manjini garantuje hrvatski izborni sistem, ali pojavio se drugi veći problem od malog broja poslanika. Sada se narod koji bi oni trebalo da zastupaju u Saboru može upitati ko su ustvari oni i za čije interese rade, da li za srpsku manjinu ili za hrvatsku proustašku vlast.

Ustvari, jedan poslanik je potpuno jasan, jer je potpuno raskrinkan. To je Mirko Rašković, jedan od najznačajnijih hrvatskih špijuna tokom građanskog rata i tokom uspostavljanja hrvatske vlasti na srpskim teritorijama SAO Krajine nakon rata. Čovek koji je navodio protivničku artiljerijsku vatru na glave svojih saboraca i svog naroda, sada će da taj isti narod zastupa u hrvatskom Saboru. Srpski narod, čak i da hoće, to ne može da spreči, jer je Rašković apsolutni vlasnik svog mandata, koji je širokogrudo poklonio proustaškom HDZ.

Odgovornost Milorada Pupovca

Vlasnik drugog mandata je Milorad Pupovac, večiti predsednik Srpskog narodnog veća, SNV, i večiti potpredsednik Samostalne demokratske srpske stranke, SDSS. On je predsednik SNV od njegovog osnivanja 1997. godine i potpredsednik SDSS od njenog osnivanja iste godine. Dvadeset godina je Pupovac idejni tvorac i realizator politike srpske manjine, koja nije dala nikakve rezultate u smislu poboljšanja statusa i povratka Srba u Hrvatsku. Pupovac je sve vreme svog političkog delovanja, pa i ratna vremena, proveo u Zagrebu, gde ima podršku šačice Srba, potpuno lojalnih Vladi Hrvatske, bez obzira na njenu antisrpsku politiku. Srbi u Hrvatskoj teško da mogu da veruju Pupovcu, koji nije učestvovao u njihovom oružanom otporu, nego je svakoj hrvatskoj vlasti služio kao dekor lažne demokratije. Tako je postao saučesnik u perfidnoj politici i konkretnim akcijama etničkog čišćenja i obespravljivanja Srba. Nikad se od njega nije čulo da je lično za nešto odgovoran, a kamoli da je pomenuo odlazak bar sa neke od funkcija koje obavlja kao zaštitnik Srba. Ne oseća odgovornost iako je Srbima sve gore i gore.

Treći zastupnik Srba je Horvat. Mirko Horvat, pravnik iz Baranje. Kada se u hrvatskim medijima o njemu govori, obavezno dodaju „Srbin“ da nebi bilo zabune jer Horvat znači Hrvat. On je bleda ličnost i dežurna zamena za Vojislava Stanimirovića. Srpski poslanik u Saboru koji se ne meša puno u svoj posao. Ne možete naći njegovu iole vrednu izjavu, a da nije dvosmislena ili ulizivačka prema hrvatskoj vlasti. On je redovna meta hrvatskih medija, ali ne zbog prosrpskih izjava i borbe za srpske interese, nego po imovinskim pitanjima i alavosti prema parama.

Četvrti autoritet Srba u Hrvatskoj Vojislav Stanimirović trenutno nema mandat. Nije se ni kandidovao. Šta će mu mandat kada zbog fizičkog nasrtaja agresivnih poslanika ne sme ni da uđe u Sabor. On će svoj uticaj na srpsku politiku u Hrvatskoj vršiti indirektno kao predsednik stranke, preko sada izabranih poslanika pošto su sva trojica iz SDSS. Ima samo dva problema: Rašković mu je potpuno otkazao poslušnost i istupio iz stranke ponevši jedan mandat, a Pupovac ga nikada nije ni slušao – bilo je obratno. Za razliku od Pupovca, Stanimirović ima status srpskog borca i iskrenog srpskog političara iz vremena rata. Ali i njegova politika u miru je itekako sporna, pa stoga i odgovornost za stanje u kome se Srbi u Hrvatskoj trenutno nalaze velika.

Tako je izgledalo da će od tri srpska poslanika jedan biti za HDZ, a druga dva za opoziciju iako je, prema poslednjim informacijama iz Zagreba, Pupovac već krenuo tragom svog poslanika koga je koji dan ranije optužio za itdaju, tako da i sam pregovara o podršci vladi. Ko će tu koga da zastupa, stvarno je pitanje, i srpski narod u Hrvatskoj opravdano brine više nego ikad. Neverovatno je da među Srbima ima i onih koji, zbunjeni dejstvom hrvatske propagande, veruju da im je izdajnik i špijun tipa Raškovića najbolja uzdanica i zaštita zbog jakih veza sa HDZ.

Koga još čudi položaj Srba u Hrvtskoj?

Srbi verovatno uviđaju krah politike svojih predstavnika i pitanje je kad će početi da shvataju da nema ko da ih predstavlja, a nove izbore treba čekati četiri godine. Drugi problem je u tome što srpski korpus od rata naovamo predstavljaju isti ljudi, isti političari za koje se sada ispostavilo da su ili na drugoj strani ili potpuno sporni po pitanju stvarnih srpskih interesa.

Kako se to moglo dogoditi? Dve najznačajnije institucije Srba u Hrvatskoj su, HNV koje prestavlja Pupovac i SDSS kao najjača srpska stranka koju predstavljaju Stanimirović i Pupovac zajedno, a obe su uspostavljene u vreme Erdutskog sporazuma i mirne reintegracije Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Hrvatsku pod potpunom kontrolom zapadnih obaveštajnih službi i hrvatske države.

Kako su se srpske organizacije stvarale u to vreme najbolje oslikava obaveštajna afera Rašković. Iz nje se tačno vidi da je na izbor budućih srpskih političara direktno uticao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ivan Jarnjak, i to preko Pupovca i Stanimirovića. Oni su na predlog Jarnjaka vratili Raškovića iz Beograda u Knin i izgradili njegovu političku karijeru u SDSS. Znači, oni su mu stvorili uslove za dalju špijunsku i podrivačku aktivnost kada su u pitanju Srbi u Šibensko-kninskoj županiji, pa i šire.

Zašto su se Pupovac i Stanimirović udružili i povezali, i zašto se već 20 godina čvrsto drže za ruke. Pupovac bez Stanimirovića nikada ne bi stekao poverenje srpskog naroda na bivšim ratnim područjima, a Stanimirović bez Pupovca nikad ne bi dobio poverenje hrvatske vlasti. Tako se njih dvojica, kao predsednik i potpredsednik SDSS, dopunjavaju u jednu ličnost koja je prihvatljiva Vladi Hrvatske a ima uslove da pridobije glasove Srba. S tim, kada prođu izbori i kada se osvoje srpski glasovi, kada je sa stanovišta građanskih prava Srba „sve u redu“, nakon toga Stanimirovića fizičkim pritiscima i pretnjama izbace iz Sabora, gde ostaje potpuno pouzdani Pupovac i još neki ćutljivi anonimac koji zamenjuje Stanimirovića. Do danas ta igra hrvatskih bezbednosnih službi i hrvatske države i nije bila tako jasna. Danas, posle afere Rašković, apsolutno jeste.

Ako neko i sumnja u ovakve zaključke, ima i drugih podataka koji jasno potkrepljuju te tvrdnje. Pupovac nikada nije podržao ogromnu većinu srpskog naroda koji je bio prinuđen da oružjem brani svoja osnovna prava. Opredelio se i definisao svoj politički stav kada je na konferenciji u Hagu u jesen 1991. godine javno podržao odvajanje Hrvatske od SFRJ u vreme dok je njegov narod branio goli život od proustaške vlasti u novoj Hrvatskoj. Za takve i slične zasluge kasnije ga je odlikovao hrvatski predsednik Stjepan Mesić. Pupovac na svojim grudima ponosno nosi prestižni hrvatski orden pod nazivom „Red hrvatskog pletera“.

Teška bolest srpskih predstavnika

I to nije sve. Pupovac je 1996. godine boravio kao istraživač u centru Vudro Vilson u Vašingtonu. U vreme intenzivnih dešavanja od životne važnosti za Srbe u Hrvatskoj on se bavio naukom? Samo potpuno bezbednosno nepismeni ljudi mogu u to da poveruju. Oni drugi sumnjaju da je bio na pripremi predstojećih događaja, koji su usledili 1997. godine – Erdutski sporazum i mirna reintegracija. Ponovo je 1988. i 1989. godine boravio u SAD kao istraživač na Univerzitetu Kornel u Njujorku, a oni koji sumnjaju kažu da su to verovatno bile dodatne konsultacije i instrukcije. I Stanimirović je bio na usavršavanju 1993. godine na fakultetu u Londonu (Škola za orjentalne afričke studije) a 1988. i 2000. u Budimpešti.

Danas je Stanimirović u Hrvatskoj čovek koji živi u strahu od podizanja optužnice za ratni zločin na Ovčari i kao takav veoma je podložan ucenama. Iako nema nikakve veze sa tim zločinom, hrvatska javnost i većina političara kažu da ima zato što je za vreme građanskog rata bio rezervni kapetan JNA, direktor bolnice u Vukovaru i ministar bez portfelja u Vladi SAO Krajine. Stanimirović je u strahu, jer zna da niko neće stati iza njega ako bude lažno optužen. Srbi u Hrvatskoj nemaju nikakvu snagu po tom pitanju, a Srbija nije stala ni iza svojih političara i generala koji su izručeni Haškom tribunalu. On danas ne zna ni kako da zaštiti sebe, a kamoli Srbe u Hrvatskoj.

Posle ovih izbora u Hrvatskoj Srbima se dogodilo i nešto dobro, samo to treba uočiti i iskoristiti. Dobro je to što su zavese pale i što se jasno vidi ko je ko među srpskim političarima. Bolest jeste teška, ali je bar uspostavljena dijagnoza. Kako je treba lečiti i to je potpuno jasno – sklanjanjem izdajnika i špijuna i svih drugih političara koji su po nečem sporni ili koji iza sebe nemaju vidljive rezultate u borbi za srpske interese. Ako pogledate prikazane uspehe i aktivnosti SNV i SDSS, tu se nema šta prigovoriti. Ako pogledate status Srba i broj Srba povratnika u Hrvatsku, rezultati su porazni. Dakle, stvarno je vreme za nove političare i mlade nekompromitovane ljude. Samo oni mogu pokrenuti stvar.

Došlo vreme za promene

Iako Srbi shvataju da su promene političara neminovne, neće biti ni malo lako da to stvarno i urade. Suviše truda i novca su hrvatska država i stranci uložili u sadašnje srpske predstavnike da bi ih se tek tako odrekli. Sa sadašnjim vodećim srpskim političarima postignut je savršen nivo kooperativnosti, a od njjih su neki klasični špijuni i agenti, kao Mirko Rašković. Sa njima se hrvatska vlast ne dogovara niti pregovara, njima se daju naredbe i direktive.

Tako je Rašković sve do ovih izbora odbijao da bude poslanik i uđe u Sabor, zato što je radio mnogo značajnije poslove za hrvatske bezbednosne službe kao dožupan Šibensko-kninske županije. Ove godine je pristao da bude poslanik u parlamentu. Zašto? Zato što su proustaški nastrojeni šefovi tajnih službi u Hrvatskoj procenili da će izbori biti tesni i da im Rašković više treba kao siguran glas za vladu HDZ. Naravno da se Rašković kao špijun i agent tu nije ništa pitao – njegovo je da izvršava šta mu se kaže.

Bilo je pokušaja iz srpskog korpusa da se neke stvari u radu SDSS menjaju, ali nijedan od tih pokušaja nije uspeo. Jasno je zašto. Na očuvanju sadašnjeg načina rada i sadašnjih lidera angažuje se i sama hrvatska država. Poslednji su pokušali Srđan Milaković, bivši predsednik vukovarske podružnice SDSS, i Siniša Milojević, bivši predsednik SDSS Karlovačke županije. Nisu uspeli i isključeni su iz stranke.

Tako Milaković kaže: „Unutar stranke već duže vreme postoji nezadovoljstvo, a razlog je autoritarna politika koju provodi Milorad Pupovac. Upravo on i Vojislav Stanimirović su odgovorni za sve što se događa. Oni su i nametnuli Raškovića kao saborskog kandidata“. Milojević kaže da su pokušali da skupe kritičnu masu članova SDSS da smene Pupovca i Stanimirovića, ali zbog raznih ometanja u tome nisu uspeli. Po njemu, mnogi Srbi su, razočarani sveukupnim dešavanjima i vođenjem politike, napustili stranku ili su se potpuno pasivizirali.

Pupovac, Rašković i Horvat su na meti hrvatskih medija zbog navodnih finansijskih malverzacija. Potencira se njihovo imovinsko stanje, koje nije adekvatno njihovim primanjima, što stvara sliku da su potkupljeni i u službi hrvatske vlasti na štetu Srba. Trenutno se naveliko priča o nekakvoj zgradi koju je sad već bivša Vlada Hrvatske poklonila Pupovacu i SNV a koja vredi desetak miliona evra.

Srpski narod sve više ćuti. Povlači se u svoja izolovana sela, na svoje poljoprivredne poslove i okupiran je svojim jadom. U pitanju je osnovna egzistencija jer ne mogu ništa da prodaju i ne mogu da dođu do novca neophodnog za goli život. Sve više se mogu čuti komentari: „Navikli smo mi da naši predstavnici brinu svoju brigu. Neka ih, neka rade šta hoće. Nećemo mi zbog njih živeti ni bolje ni gore, pošto gore i ne može“.

Šta može da učini Srbija

Srpska vlast, pa i SPC, kao da su i sami zbunjeni i ne znaju šta da rade. Ako ne podrže Pupovca i Stanimirovića, a koga će onda? Ima tu velikih dilema. Da li bi sad nekakva kritika Pupovca, Raškovića, Horvata, Stanimirovića stvarno koristila Srbima u Hrvatskoj ili bi još više razbila srpski korpus? Kao da ne shvataju da tu nema šta da se razbije, jer to, po svemu sudeći, nikad i nisu bile srpske institucije i partije. Vreme je da se sve gradi ponovo, ispočetka, od nule. Da se gradi sa onog nivoa, sa onog mesta gde je sve davno stalo i gde su organizovanje Srba u Hrvatskoj preuzele pod svoju kontrolu hrvatske i zapadne obaveštajne službe. Bez pomoći srpske matice to nije moguće uraditi.

Da li će to biti teško? Itekako. Obično je lakše srušiti nego izgraditi. U ovom slučaju biće teže srušiti postojeće nego izgraditi novo. Ali ne bi trebalo odustajati jer srpski narod u Hrvatskoj itekako zna ko mu želi dobro i čija je pomoć iskrena i dobronamerna. Trebalo bi mu pružiti svu potrebnu pomoć, od moralne do materijalne, da se politički aktiviraju mlade nekompromitovane snage, kojima će narod sigurno pružiti podršku. Zna narod ko su oni koji ih ternutno vode, ali nema izbora.

Utisak je da bi sada svima odgovaralo da se obaveštajna afera Rašković preko noći zaboravi, kao da ništa nije bilo, i u Hrvatskoj i u Srbiji. Srbija ne želi da ulazi u raspravu sa Hrvatskom oko ovog pitanja bar do ulaska Srbije u EU, a tada će biti kasno. Po sadašnjem trendu, tada više neće ni biti Srba u Hrvatskoj.

Srpska Vlada trenutno ima veće brige, i u žiži interesovanja su joj Srbi na Kosovu i Metohiji i formiranje Zajednice srpskih opština. Međutim nije ovo prva takva zajednica koja se formira na Balkanu kada je srpski narod u pitanju. Prilikom reintegracije Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Hrvatsku formirana je slična zajednica pod nazivom Zajedničko veće opština, što je podrazumevalo povezivanje i udruživanje srpskih opština na tom području. Na početku je sve prikazano u najboljem svetlu, da bi se kasnije pokazalo kao velika prevara, provedena uz debelo uplitanje zapadnih zemalja. Srpske opštine su tako raspoređene u Vukovarsko-sremsku i Osječko-baranjsku županiju da su Srbi ispali u manjini i bez velikog uticaja na zbivanja, pa i na svoju sudbinu. Naravno da sve to treba imati u vidu i kod formiranja Zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji kako tamošnji Srbi ne bi prošli kao Srbi u Hrvatskoj.

Izvor: PRAVDA

Vezane vijesti:

Istina o manastiru Krka

Ideja NDH latentna prijetnja hrvatskom društvu

Rajner najavio povratak naziva iz doba NDH!