Kristofer Klark ultimatum iz 1914. naziva„znatno blažim” od uslova postavljenih u Rambujeu. U Rambujeu se unapred znalo na šta se ciljalo.
U listu „Hazet van Antverpen” od 11. jula 1914. piše: „Od srpske vlade neće se tražiti ništa što bi povredilo nacionalna osećanja ili štetilo suštinskim interesima nacije. Ali će joj se svakako ukazati na to da u toj zemlji žive pacovi koji šire zatrovane klice. Ukoliko Srbija izjavi kako je spremna da se obračuna s tim glodarima, ukoliko se složi sa uništenjem tih legala gusenica, pokazaće na taj način svoju želju za pravdom i dokazaće svoju nameru da zauzme besprekoran stav spram svojih suseda.” Ovaj citat dočarava omiljenu metaforiku ratnohuškačke štampe tog vremena. Rado se posezalo za poređenjima sa bolešću kako bi se opravdala potreba za hirurškim zahvatom. Osim „zatrovanih klica”, spominjane su i „zloćudne gnojne guke” koje je trebalo „hirurški ukloniti”. Drugu vrstu metafora činile su štetne životinje poput gusenica i glodara koje su svojom proždrljivošću nagrizale „srž Monarhije” („Vetenshapelejke bladen”, 1. oktobar 1937). I u današnje vreme istoričari rado posežu za bolešću, kao npr. Maks Hejstings: „Nesvakidašnja mala melodrama koja je izvedena 28. juna 1914. u Sarajevu odigrala je u svetskoj istoriji istu takvu ulogu kakvu bi imao ubod ose kod hroničnog bolesnika koji bi se toliko iznervirao zbog toga da bi napustio bolesničku postelju i svoje preostale dane posvetio uništavanju osinjeg gnezda.” Flamanska slavistkinja i istoričarka Hilde Ejnikel, koja je početkom sedamdesetih studirala u Sarajevu, koristi sintagmu „jugoslovenski marazam” za propadanje zajedničke države. Tokom poslednjeg građanskog rata na tlu Jugoslavije rado je korišćena i bračna metafora, pre svega metaforika agresivnih razvoda. Zato i ne treba da čudi što je svojoj najnovijoj knjizi o Jugoslaviji flamanski politikolog i slavista Peter Vermers dao naziv „Bivša”.
Zapravo, između redova se već moglo pročitati da se priprema neprihvatljiv ultimatum. Kasnije je jedan holandski autor, poručnik Kron, zaključio da je reč o kršenju suverenih prava. Najčešće se, doduše, citira Čerčilova definicija austrijskog ultimatuma, da je „najdrskiji dokumenat svoje vrste ikada smišljen”, a suštinski isto rekao je i holandski istoričar Kolenbrander, nazvavši ga „najneumerenijim zahtevima postavljenim nekoj suverenoj državi od pamtiveka”. Nije ni čudo da iz takvih dokumenata proističu ratovi. Pregovori u Rambujeu 1999. godine prethodili su bombardovanju Srbije. Kristofer Klark, inače, naziva ultimatum iz 1914. „znatno blažim” od uslova postavljenih u Rambujeu. U Rambujeu se već unapred znalo na šta se ciljalo. A zapravo je to bio slučaj i sa ultimatumom iz 1914. Evo kako je na to gledao list „Niuve hazet” od 27/28. jula:
„Ako Austrija, dakle, ipak teži bilo moralnom bilo fizičkom uništenju Srbije – šta onda još čeka? Nije spremna? Biće da je bila više nego spremna pre nego što je poslala svoju notu koja je zapravo već bila objava rata.”
Posle 28. jula 1914. svet je upao u vrtlog događanja. Austrija je objavila rat Srbiji pošto je ova odbila ultimatum. Obe vojske su mobilisane.
Mnogo šta tu ide u prilog somnabulnoj viziji Kristofera Klarka. I sama sam bila zapanjena kad sam pročitala da je legendarni srpski zapovednik Radomir Putnik, pobednik sa Cera, čije ime čak nosi jedan planinski venac u Kanadi, u tom trenutku boravio ni manje ni više nego u jednoj austrijskoj banji, i da je odatle ispraćen na voz za Srbiju uz sve dužne vojne počasti. Tad su vozovi još išli, pa su 29. jula iz Liježa još mogli put Srbije da krenu srpski oficiri koji su tamo boravili („Hazet van Antverpen”, 29. jul 1914):
„Zbog austrijsko-srpske razmirice oficiri srpske vojske koji borave u inostranstvu primili su naređenje da se stave na raspolaganje svojim korpusima. Ovde u Liježu to naređenje prosledio je gospodin Džo Hodž, konzul Srbije, a u nedelju je bio ispraćaj. (…) Ovi oficiri krenuli su vozom u 6 časova i 30 minuta za Pariz. Tom prilikom održan je mali ali impozantan skup na stanici Gijemen. Mala grupa srpskih studenata u društvu italijanskih ispratila je oficire do stanice, noseći na čelu srpsku zastavu na koju je bila prikačena italijanska zastavica. Pri njihovom prolasku kroz grad oduševljeno im se klicalo. Pre polaska gospodin Džo Hodž im se u ime njihovih zemljaka koji ostaju i u ime prisutnih italijanskih prijatelja obratio kratkim ali rodoljubljem prožetim govorom. Komandant Bogdanović, duboko ganut, izgovorio je reči zahvalnosti. Danas i sutra će ostali Srbi napustiti Lijež.”
Nedugo potom, morali su da krenu i studenti.
Nastaviće se
Piše: Jelica Novaković i Sven Peters
Knjiga se može naručiti od izdavača: CLIO, Gospodar Jovanova 63, Beograd, tel. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, sajt: www.clio.rs
Izvor: Politika, srijeda 14. oktobar 2015., str. 14
Vezane vijesti:
Feljton: Posledice jednog pucnja (1)
Feljton: Posledice jednog pucnja (2)
Feljton: Posledice jednog pucnja (3)
Feljton: Posledice jednog pucnja (4)
Feljton: Posledice jednog pucnja (5)
Feljton: Posledice jednog pucnja (6)
Feljton: Posledice jednog pucnja (7)
Feljton: Posledice jednog pucnja (8)
Feljton: Posledice jednog pucnja (9)
Feljton: Posledice jednog pucnja (10)
Feljton: Posledice jednog pucnja (11)
Feljton: Posledice jednog pucnja (12)
Feljton: Posledice jednog pucnja (13)
Feljton: Posledice jednog pucnja (14)
Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.