Šta će Srbima država ?

Nekako pred kraj svog diplomatskog boravka u Beogradu, 1981. godine, kada

su ono Šiptari na KiM podigli ustanak sa zahtevom da i formalno dobiju republiku
(u praksi su je već imali) američki ambasador Lorens Iglberger tražio je hitan prijem
u vrhu države. Na početku razgovora, a ovo je kasnije potvrđeno iz nekoliko izvora,
Iglberger pita svoje sagovornike koliko na Kosovu živi Albanaca.

Oko 900.000, odgovaraju mu. A koliko ima Srba u ovoj državi, pita
on. Pa, oko devet miliona, kažu oni. I gde je tu problem, začuđeno će Iglberger.

Sredinom devedesetih, kad sam uređivao nedeljnik “Argument”, jedan
veoma poznati Beograđanin, pripadnik manjinske verske zajednice, među Srbima opravdano
cenjen i poštovan, rekao mi je: “A šta će, Dmitroviću, vama Srbima država kad vi
ne znate da vladate.” Ništa preciznije i tačnije nisam čuo od tada do današnjeg dana.

Slobodan Milošević je nekoliko godina posmatrao – najpre ratujući
saopštenjima a potom oružjem, kilavo, neorganizovano, kampanjski, jadno – kako Šiptari
otkidaju deo Srbije, Kosovo i Metohiju. Umesto da je uveo vanredno stanje, dao ultimatum
za polaganje oružja u roku od 24 sata, a onda krenuo frontalno, sa stotinak hiljada
vojnika i policajaca, pacifikovao teren, učvrstio granice prema Albaniji i Makedoniji,
sve uz pratnju i posmatranje ambasadora akreditovanih u Beogradu, Milošević je godinama
mrcvario i Kosovare i Srbiju.

Na kraju se dogodilo ono što su proživeli a proživljavaju i danas,
Srbi i Srbija.
Ova današnja Srbija, ako je neko zaboravio, nastala je 2006. godine, tako što se
Crna Gora odvojila iz zajednice SRJ i osamostalila. Srpska politička elita tog vremena,
pozicija i opozicija, bez rezerve, javno je izražavala tugu i razočaranje. Srpski lideri,
Srbi, plakali su zato što su nakon 88 godina nesreća i mučenja u zajedničkoj državi,
konačno dobili svoju nacionalnu državu. Slučaj nezabeležen u istoriji. Tako nešto
svet pre toga video nije.

Obrenovići su bili poslednji srpski vladari koji su znali šta znači
država, nacionalna država, jedina forma koja može da štiti narod iz čijeg imena
je izvedeno ime države. Onda su došli okupatori u vidu Karađorđevića i komunista.
Pobili su, proterali i u crnu zemlju sabili sve što je u Srbiji moglo, smelo i znalo
da misli srpski i državotvorno. Zato Srbi danas imaju ovo što imaju; državu u kojoj
nije preporučljivo isticati da ste Srbin; državu koja ne zna odakle dolazi ni kuda
ide; državu bez granica, sa delom okupiranog teritorija koji ne sme da se spominje,
sa uplašenim političkim i vojnim vođama, sa tajnom policijom koja umesto špijuna
(a prepun ih je Beograd) prati saobraćaj na Ibarskoj magistrali i razvoj požara
na Suvoj planini; državu koja nema jasno definisan nijedan cilj, nijednu liniju preko
koje se ne prelazi.

Znajući sve ovo nije čudo što Filip Gordon, pomoćnik Hilari Klinton,
može pre neki dan da naredi Borisu Tadiću da dođe u Dubrovnik i rukuje se sa Hašimom
Tačijem, da sa srpskim političarima u Beogradu radi šta hoće; ispituje ih, upozorava,
preti… Amerikanci to ne rade ni jednoj drugoj zemlji na svetu, ni jednom drugom narodu
sem Srbima. Što ne bi kad znaju sa kim imaju posla.

Šta bi se dogodilo da je neko, Nikolić, Dačić, svejedno, nakon
što je Gordon rekao kako Srbija mora da prihvati nezavisno Kosovo u sadašnjim granicama,
što je drugo ime za priznanje, sklopio rokovnik, digao se od stola i saopštio nadmenom
Amerikancu da je razgovor završen? Ništa. Amerikancima bi konačno bilo jasno da
u Beogradu imaju jakog čoveka sa kojim se valja i mora dogovarati. Ponavljam, dogovarati.

Mislite da je ovakvo gledanje naivno? Gordon bi pobesneo! I? Da
ne bi Ameri ponovo bombardovali Srbiju? Da joj ne bi uveli sankcije? Izbacili je
iz UN? Sve je danas drugačije u odnosu na vreme kada je to moglo. Svet se promenio,
sve se promenilo, samo se u jadnoj Srbiji ništa ne menja evo već stotinu i neku godinu
pride.

Piše: Ratko DMITROVIĆ

Izvor: Pečat