Srušili crkvu da naprave svinjac

Kako su se krajiški „varvari” snalazili u germanskoj tvrđavi.- U oskudici građevinskog materijala za izgradnju svetle budućnosti koja se smešila, prva je „za slobodu pala” stara nemačka crkva, posle novosadske, najviša katolička katedrala u Vojvodini a od njenog materijala ozidane su ganc nove zadružne štale i obori.

Rada, moja rođaka s očeve strane, rođena 1940. godine u golom kamenjaru, među gušterima i zmijama, pod Grmečom ovekovečenim u Ćopićevim pričama, u zaseoku Gornja Vođenica, udaljenom od Bosanskog Petrovca 14 kilometara, ostala je bez majke u drugoj godini života.

Radini roditelji bili su iz istog plemena, imali su isto prezime ali su bili dalji rođaci. Tako da su prezime Stupar oboje uneli u bračnu zajednicu.

I Radin otac, kao i svi Stupari, otišao je u partizanštinu, da bi 1942. ili 1943. iz partizana, zbog neke, kako se to na lep način govorilo, karnalne afere sa nekom mlađanom skojevkom, zbog koje mu je pretilo streljanje, prebegao u četnike.

Kao jedan od samo dvojice Stupara, aktivnih učesnika u ratu, uspeo je da preživi Drugi svetski rat, pobegavši 1945. godine, prvo u Austriju, a  potom u Nemačku.

Drugi preživeli bio je moj stric, po kome sam i ja dobio ime. Tada sedamnaestogodišnji dečkić, brzo je primljen u KNOJ i radio je ono što su knojevci najbolje radili: poput goniča, lovio i posle „obrade”, po potrebi, rastavljao od života „narodne neprijatelje” svih boja i uverenja suprotnih „crvenoj” svesti i nepokolebljivim zapovestima partije.

Po završetku rata, Stric Stevo radio je opet ono što su knojevci najbolje radili, posle rata; godinama se utapao u moru alkohola i gušio u oblacima duvanskog dima.

Sve do jednog dana, kada je posle iznenadne i opake bolesti, sve svoje poroke i sva „poslušanja” surove prošlosti i nečiste savesti u jednom trenu odbacio i pustio niz reku. Ostao je do kraja vernik svoje, tada već nepostojeće partije, zaspao je večnim snom pravednika, u 66. godini života, od razjedajućeg raka pluća.

Malu Radu, posle preranog odlaska njene majke i očevog hajdukovanja i izbivanja po šumama bosanskim, u ratnim godinama preuzela je naša zajednička baba Milja, Majka Hrabrost, stamena, snažna žena, koja je u ratnom vihoru izgubila muža, dve ćerke i dva sina.

Vozovima bez voznog reda, koji su promuklo brektali kroz Bosnu ka Vojvodini,  provlačeći se kroz bespuća „osme ofanzive”, početkom 1946. godine i baba Milja sa Radom i preostalom čeljadi, stigla je u jedno ušoreno banatsko selo, na samoj granici sa Rumunijom. U Nakovo, koje je pre rata slovilo kao jedno od najbogatijih sela stare Jugoslavije.

Nakovo je bilo primer predratne nemačke radinosti, discipline, pragmatičnosti i finansijske moći. Mesto u kome je odmah posle rata pronađeno više desetina koncertnih klavira.

Pričalo se da su delovi nameštaje iz ovih kuća „oplemenili” i obogatili Narodnu skupštinu u Beogradu ali je najveći deo tog „ratnog plena”, kao što to obično biva, završio u rukama nove klase, novih vlastodržaca.

Novoformirana socijalistička mladež, taj novi, vrli svet, kao u mitu o El Doradu, tragala je posle rata za zlatom i dragim kamenjem po tavanima visokih nemačkih kuća, po zapuštenom nemačkom groblju sa naherenim mermernim porodičnim grobnicama iz čijih mračnih utroba su se kezile davno umrle duše.

Kada sam poslednji put bio na ostacima toga groblja, kojim sam i sam u detinjstvu bio strašen i u strahu druge strašio, njegove nakrivljene, izvaljene humke sa crno-belim fotografijma, podsetile su me na mrtva tela neprirodno presamićenih vojnika, palih na nepreglednim bojnim poljima širom Evrope u Prvom svetskom ratu.

Pristiglim Krajišnicima, koji su preživeli sedam ofanziva, glad i boleštine,  susret sa neviđenim raskošem i sjajem švapskih kuća, budio je čudnovate rušilačke nagone.

Kada su sa neuhranjenim kozicama i bravima, svojim „smiljem i bosiljem” doplovili pred vrata napuštenog, nekad zabranjenog bedema nemačke isključivosti i superiornosti, ti detinje pitomi krajiški „varvari” odmah su krenuli da skrnave dva i po veka staru germansku tvrđavu.

Prva je „za slobodu pala” stara nemačka crkva, posle novosadske katedrale, najviša katolička crkva u Vojvodini.

Kao ideološki i religijski simbol, a u oskudici građevinskog materijala, u poletnoj izgradnji novog društvenog poretka i svetle budućnosti koja se smešila, očas posla srušen je velelepni božiji hram i od njegovog starog vezivnog tkiva ozidane su ganc nove zadružne štale i obori.

Srušili su crkvu da naprave svinjac.

U decenijama koje su usledile, nastavljeno je poružnjivanje ovog bisera srednjoevropske seoske zanatske arhitekture.

Ipak, na kraju, dužan sam reći: Nisu moji predobri, napaćeni Krajišnici bili krivi što su banatske Švabe poverovale ludaku sa smešnim brkovima. Što su iz svojih luksuznih kuća poverovali da će jedan osrednji austrijski moler majstor  pokoriti svet. I što su se u svom osećanju nepobedivosti, okrenuli protiv svojih sugrađana, svojih dojučerašnjih komšija, čak i sunarodnika.

Nisu moji Krajišnici bili krivi što su oni, ta „viša germanska rasa” kakvom su sebe smatrali, nameračili da im otmu i ono malo što su imali. Komad posne, tvrde zemlje i komad posne, tvrde proje. Taj vreli, težački kamen za pod glavu, i ono užareno sunce što ga, ipak slobodno, prži.

U Nakovu, u banatskoj crnici, bez crkvenih zvona koja nad selom do skora nisu zvonila, uz razrovano i napušteno nemačko groblje, kamen uz kamen, kost uz kost, pokopani su mnogi. Pioniri, neveseli veselnici, đedovi i prađedovi, čijim umrlim pogledima, čini mi se i danas, kao plavet putuje nebo, prostrto kao najlepši tkani plavi biljac. Velik kao nebo od Grmeča, Vođenice i Petrovca, sve do Nakova.

Rada, moja sestra od tetke, kod koje sam došao u Čikago, nedavno je umrla u Vrcu. Kremirana je u Beogradu. Voljom njene ćerke, Radini posmrtni ostaci preneti su u Ameriku, gde je Rada proživela najveći i najplodniji deo svog života.

Od nje, jednog toplog i divnog ljudskog bića, čija je želja bila da počiva u Nakovu, na kraju je ostala samo šaka zgaslog, hladnog pepela  na dnu velikog, ledenog jezera, u dalekoj Minesoti.

Svet mi se uvek zazeleni kad se prisetim nje. Baš kao onog davnog 17. marta 1987. godine kada me je toplo, sestrinski prigrlila u Čikagu, na Dan Svetog Patrika. Na jedan od najvećih i najsvečanijih katoličkih religioznih praznika, kada je ceo centar grada obojen u zeleno.

Autor: Stevan Stupar

Izvor: Politika.rs