Mnogi su kosti ostavili ovde, ne znajući ni gde je ta Francuska, o kojoj
su, iscepanih opanaka s vodom do kolena u plitkim rovovima, toliko
slušali od svojih egzotičnih i viteških saboraca
ŽIVOJIN Avramović, Miloje Petrović, Jordan Kostić, Dragi
Dobrosavljević, Atanasije Tasić, Trajanko Stojanović, Dragoljub Petrović,
Todor Stevanović, Milorad Mitić, Desimir Aleksić, Aleksa Savić, Živadin
Živković, Lazar Lazarević, Milutin Maksimović, Vidan Radosavljević. I
mnogi drugi. Postrojeni na večitoj, kamenoj straži.
Srpsko vojničko groblje u Tijeu, nadomak Pariza. Beli se
krst do krsta. Pod konac. Vodoravno, uspravno i dijagonalno. Na prvoj
liniji fronta i dalje nepobedivo stoje Jovan, Petar, Miša, Gruja,
Milirad, Ljubomir, Jelisije, Jevto, Voja, Miloš, Đorđe, Milan, Ilija,
Andrija, Vladimir, Dušan, Nikola, Grigorije, Aleksandar. Poručnik.
Kapetan. Pukovnik. Redov.
Mnogi su kosti ostavili
ovde, ne znajući ni gde je ta Francuska, o kojoj su, iscepanih opanaka s
vodom do kolena u plitkim rovovima, toliko slušali od svojih egzotičnih
i viteških saboraca, s kojima se po oružju i herojstvu združiše i
zbratimiše, stvarajući potom o njoj žive slike u vatri agonije i bunila
dok su lađe francuske eskivirale švapski sumaren na beskrajnom vodenom
putu od Bizerte i Krfa do dalekih Marselja i Nice, vodeći ih da vidaju
junačke rane.
Ležali su po gvozdenim krevetima
francuskih opitala, od Tulona do Pariza, negovani blagom rukom brižnih
sestara, budni sanjajući Gružu i Homolje. Mnogi nisu dočekali da ovaj dugi
san pretvore u javu. Umirali su godinama, ranjeni kuršumima od Cera do
Dobrog polja. Prvi su ovde sahranjeni još 1914, poslednji, kad se sloboda
već uspela na šumadijske visoravni.
Rane teške,
neizlečive. Neki sve vreme nisu dolazili svesti. Ostali, tako, bez
imena. Nije imao ko da ga izgovori. Na grobu samo prezime, preneto sa
zdravstvenog kartona. Milošević, Stojanović, Stamenković. S nečitke
zabeleške u večnost otišao Taverko Stojadinović. Umirući među usnama
sricali, a bolničarke se svim silama trudile, da čuju i zapišu: Jevla,
Noviga, Raviga, Milailo, Živola, Jimko, Jerolije, Resta, Volslav,
Mongilo, Idako, Teodosiar, Raiko, Mikaid, Alkaa, Bouisacs, Diaged.
Nekima se ime nazire, drugima ga nema ni u naznakama. Ovde leže i
Ugrinovie, Oavlović, Bckić, Pearterac, Tzimildovich, Stransević,
Thofilović, Boutolin.
Imena im ispisana po srpskom, francuskom i nemuštom pravopisu.
Ipsilon i akcenat, bez č i ć. Čitko, jasno, ali i pofrancuzeno. Pjer
Gavrilović, Vouk, Vouković, Joubisav, Peritch, Kostich, Marcovic,
Totchitch. I potpuno nerazumljivo. Paraizanović Straduzia, Mritioberti
Muzauno, Ratsimillavahoaka. Jedan krst bez pločice. Svi s ljubavlju
sahranjeni.
Među 747 krstova, i jedna stela s
polumesecom, Esad Paše Toptanija, otomanskog generala i albanskog
političara, koji je ratovao na strani Srbije i omogućio srpskim
vojnicima povlačenje preko Albanije.
Svaki put kad
ovde dođete, bio jun ili novembar, nad uspravnim nekropoljem navuče se
blaga nebeska pokrivka, a Bog, odozgo, pusti poneku suzu. Među grobovima
nikli hajdučka trava, bela rada, noćurak, zdravorad, majčina dušica,
različak, cikorija, nevenka, žavornjak. Procvetala detelina. Zalutalo
poneko golubije pero. Da se osećaju kao kod kuće.
–
Budimo časni potomci da bismo bili dostojni preci – lebde, nad
krstovima, i pozivaju namernika, reči vojvode Radomira Putnika. Da nam
se istorija ne bi ponavljala, treba da je se sećamo.
Piše: Goran Čvorović
Izvor: Večernje Novosti