Вршилац дужности директора Музеjа жртава геноцида Вељко Ђурић истиче да ни усташама ни комунистичким властима ниjе одговарало да се утврди тачан броj жртава у концентрационом логору „Јасеновац“, као и да српска политичка елита сноси вишедецениjску одговорност за ту неорганизованост.
„Полазна основа треба да има неколико чињеница – попис ратних жртава коjи jе 1964. године урадила партизанска организациjа Савез удружења бораца народно-ослободилачког рата. Затим, коришћењем података пописа из 1921. и 1931. требало би урадити процене броjа становника за 1941, 1942, 1943, 1944. и 1945. на териториjама коjе су биле у саставу НДХ, па их поредити са пописом из 1948. године“, прецизира Ђурић.
Он напомиње да би ту процену требало обрађивати користећи сачуване архивске фондове, литературу и архиве верских заjедница – отприлике као што jе урадио „Јад Вашем“.
У противном, упозорава Ђурић, лицитирање ће и даље бити настављено унедоглед, па ће Хрвати и даље смањивати броj, а Срби повећавати или наглашавати цифру од 700.000.
Ђурић указуjе на одговорност српске политичке елите у периоду од 1945. до распада Југославиjе и њену инфериорност у односу на словеначке и хрватске политичаре.
Као пример, Ђурић наводи скандал током отварања споменика у Јасеновцу 1966. године, када jе Стево Краjачић (народни хероj и у то доба председник Сабора Хрватске) рекао да су „Срби способни само као свињари“ и поручио да су их „мало побили“. На те речи ни jедан српски политичар ниjе реаговао.
„Усташама у НДХ било jе стало да у своjоj држави реше српско питање по идеjи доглавника Мила Будака исказаноj 31. маjа 1941. године на jедном збору код Госпића – трећину Срба побити, трећину прекрстити, а трећину протерати у Србиjу“, подсећа Ђурић.
Он указуjе да jе по том принципу формиран систем концентрационих логора, од коjих jе онаj код Госпића и на Велебиту представљао путоказ. Када су италиjански официри видели то зло – логор „Јадовно“ jе затворен. Усташе су средином августа „отвориле“ нови комплекс код Јасеновца и он jе „радио“ све до 22. априла 1945.
Ђурић напомиње да jош ниjе састављен списак стратишта, односно атлас геноцида и оцењуjе да он никада и неће бити урађен.
„Музеj жртава геноцида иницирао jе проjекат пописа жртава у српском народу током ратова у 20. веку и добио подршку броjних институциjа и невладиних организациjа. Запело jе око процедуре у Министарству културе и Скупштини Србиjе. Надам се да ће таj посао бити брже обављен у Скупштини Републике Српске“, наводи Ђурић.
У међувремену, Музеj жртава геноцида поднео jе надлежном министарству Предлог закона о Мемориjалном комплексу „Старо Саjмиште“, сматраjући да ту треба направити српски „Јад Вашем“, коjи би чинили Музеj, Архив, Библиотека и Институт за истраживање геноцида.
Ђурић као jедан од разлога што се о страдањима Срба у НДХ и у Јасеновцу недовољно зна у светскоj, а нарочито западноj jавности, наводи политику комунистичке власти.
Он оцењуjе да историчари на Западу, ипак, довољно знаjу о усташкоj НДХ, али jе тешко прихватити броjку од 700.000 убиjених. У историографиjи и публицистици има наjмање 3.000 радова у коjима се помиње Јасеновац.
Одговараjући на питање зашто се Срби не позову на историjски доказану чињеницу да jе над њима у 20. веку извршен геноцид у НДХ и БиХ (чиjа jе териториjа била у саставу НДХ) и не затраже поштивање задњег пописа пре 1941. године, Ђурић наводи да „нема Србина коjи би то jавно рекао“.
„Зар не примећуjете и у овим моjим речима приличну уздржаност у одговорима на питања због посла коjи обављам, ишчекуjући негативно реаговање на своjе речи“, рекао jе Ђурић.
Извор: Пресс онлине