„Српско ћутање довело до лицитације, уместо пописа жртава“

Вршилац дужности директора Музеjа жртава геноцида Вељко Ђурић истиче да ни усташама ни комунистичким властима ниjе одговарало да се утврди тачан броj жртава у концентрационом логору „Јасеновац“, као и да српска политичка елита сноси вишедецениjску одговорност за ту неорганизованост.

„Полазна основа треба да има неколико чињеница – попис ратних жртава коjи jе 1964. године урадила партизанска организациjа Савез удружења бораца народно-ослободилачког рата. Затим, коришћењем података пописа из 1921. и 1931. требало би урадити процене броjа становника за 1941, 1942, 1943, 1944. и 1945. на териториjама коjе су биле у саставу НДХ, па их поредити са пописом из 1948. године“, прецизира Ђурић.
Он напомиње да би ту процену требало обрађивати користећи сачуване архивске фондове, литературу и архиве верских заjедница – отприлике као што jе урадио „Јад Вашем“.
У противном, упозорава Ђурић, лицитирање ће и даље бити настављено унедоглед, па ће Хрвати и даље смањивати броj, а Срби повећавати или наглашавати цифру од 700.000.
Ђурић указуjе на одговорност српске политичке елите у периоду од 1945. до распада Југославиjе и њену инфериорност у односу на словеначке и хрватске политичаре.
Као пример, Ђурић наводи скандал током отварања споменика у Јасеновцу 1966. године, када jе Стево Краjачић (народни хероj и у то доба председник Сабора Хрватске) рекао да су „Срби способни само као свињари“ и поручио да су их „мало побили“. На те речи ни jедан српски политичар ниjе реаговао.
„Усташама у НДХ било jе стало да у своjоj држави реше српско питање по идеjи доглавника Мила Будака исказаноj 31. маjа 1941. године на jедном збору код Госпића – трећину Срба побити, трећину прекрстити, а трећину протерати у Србиjу“, подсећа Ђурић.
Он указуjе да jе по том принципу формиран систем концентрационих логора, од коjих jе онаj код Госпића и на Велебиту представљао путоказ. Када су италиjански официри видели то зло – логор „Јадовно“ jе затворен. Усташе су средином августа „отвориле“ нови комплекс код Јасеновца и он jе „радио“ све до 22. априла 1945.
Ђурић напомиње да jош ниjе састављен списак стратишта, односно атлас геноцида и оцењуjе да он никада и неће бити урађен.
„Музеj жртава геноцида иницирао jе проjекат пописа жртава у српском народу током ратова у 20. веку и добио подршку броjних институциjа и невладиних организациjа. Запело jе око процедуре у Министарству културе и Скупштини Србиjе. Надам се да ће таj посао бити брже обављен у Скупштини Републике Српске“, наводи Ђурић.
У међувремену, Музеj жртава геноцида поднео jе надлежном министарству Предлог закона о Мемориjалном комплексу „Старо Саjмиште“, сматраjући да ту треба направити српски „Јад Вашем“, коjи би чинили Музеj, Архив, Библиотека и Институт за истраживање геноцида.
Ђурић као jедан од разлога што се о страдањима Срба у НДХ и у Јасеновцу недовољно зна у светскоj, а нарочито западноj jавности, наводи политику комунистичке власти.
Он оцењуjе да историчари на Западу, ипак, довољно знаjу о усташкоj НДХ, али jе тешко прихватити броjку од 700.000 убиjених. У историографиjи и публицистици има наjмање 3.000 радова у коjима се помиње Јасеновац.
Одговараjући на питање зашто се Срби не позову на историjски доказану чињеницу да jе над њима у 20. веку извршен геноцид у НДХ и БиХ (чиjа jе териториjа била у саставу НДХ) и не затраже поштивање задњег пописа пре 1941. године, Ђурић наводи да „нема Србина коjи би то jавно рекао“.
„Зар не примећуjете и у овим моjим речима приличну уздржаност у одговорима на питања због посла коjи обављам, ишчекуjући негативно реаговање на своjе речи“, рекао jе Ђурић.

Извор: Пресс онлине