Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Slavko Jovičić Slavuj, jedan je od srpskih zatočenika sa najviše dana u logoru: “Silos” je bio laboratorija za testiranje ljudske izdržljivosti.
Logor “Silos” u Tarčinu kod Sarajeva zatvoren je 27. januara 1996. godine.
Tog 19. januara 1996. godine Slavko Jovičić Slavuj, razmenjen je zajedno sa drugim zatvorenicima zloglasnog sarajevskog logora “Silos”. Posle 1.334 dana provedena u sarajevskim logorima, popularni Slavuj je ugledao slobodu.
Psihički i fizički slomljen, sa 40 kilograma manje nego kad je uhapšen i zatvoren, Slavko se našao na slobodi.
Logor “Silos” u Tarčinu kod Sarajeva zatvoren je na današnji dan 1996. godine.
Iako je prošao golgotu sarajevskih logora, ostao je da živi u Sarajevu. U politiku je ušao da se bori za istinu o stradanju Srba i da se kazne krvnici iz logora.
Već dva mandata je poslanik u Parlamentu BiH. Važi za jednog od najpopularnijih, poštuju ga i u Republici Srpskoj i Federaciji BiH.
Kad se nakon 17 godina priseti dana kada je ponovo počeo da živi, samo uzdahne. Jovičić ovih dana često posećuje Sud BiH, gde je jedan od glavnih svedoka protiv krvnika iz sarajevskih logora. I ponovo na suđenjima prolazi u sećanjima životnu golgotu.
– Teško je o tome pričati. Ja sam u maju 1992. godine odveden iz svoje kuće u “Silos”, gde sam zadržan zajedno s drugim muškarcima srpske nacionalnosti – priseća se Slavuj crnih dana svoga života.
Pored logora “Silos”, prebacivan je i u logor “Krupa”. Ali, tortura je bila ista. Premlaćivanje i iživljavanje do smrti. Pa ko preživi…
– “Silos” je bio laboratorija za ispitivanje ljudske izdržljivosti. Ljudi su bili posmatrani kao životinje i korisni samo da rade stvari potrebne za vojsku. Niko vas tu nije gledao kao čoveka, samo je bilo važno da se uradi planirani posao. Iako smo pokušavali da radimo, tukli su nas i vršili nuždu po nama – priča Jovičić
On kaže da su u “Silosu” bili zatvoreni muškarci od 14 do 90 godina i 11 žena, od kojih jedna u šestom mesecu trudnoće: – Osim 11 rezervnih vojnika, uhapšenih na liniji u Hadžićima, svi ostali su bili civilna lica. Kroz logor “Silos” prošlo je, prema mojim saznanjima i evidenciji, više od 600 srpskih civila, uglavnom sa područja Pazarića i Tarčina.
Dodaje da su logoraši, osim svakodnevnih fizičkih zlostavljanja i prebijanja, mučeni i – kaznom glađu.
Jovičić kaže da se posebno seća 22. aprila 1994. godine, kada su pobegla dvojica logoraša.
– Tada su logoraše ponovo po ko zna koji put skupili. Znao sam šta sledi. Ja sam opet optužen da sam organizovao beg zatvorenika i počelo je premlaćivanje na smrt. Molio sam jednog čuvara da me ubije – priseća se uz uzdahe Jovičić.
– Tada sam sebi dao zadatak da ću, ako preživim, pričati istinu, a nekada sam molio Boga da se neko smiluje i da me ubije, kako bi mi prekratio patnje.
Logor za Srbe “Silos” je raspušten dva meseca nakon parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma, a 27. januara 1996. na Savindan, kad je zatvoren, izašla su 44 logoraša.
– Zatvoren je istog datuma kada i zloglasni fašistički logor iz Drugog svetskog rata “Aušvic”. Ne znam je li to bila koincidencija, ali sam siguran da u ovome najmanje ima simbolike – ističe Jovičić.
TUKAO KO JE HTEO
U “Silos” je mogao da uđe svako ko je hteo da Srbe tuče i maltretira. Logoraše su, kako je naveo, vodili da prave heliodrom, zgradu 14. divizije i benzinsku pumpu, za čiju gradnju su uzimali građevinski materijal ispred srpskih kuća.
– Na heliodrom je više puta sletao helikopter Unprofora i Crvenog krsta. Tada su nas sklanjali da ne vidimo ko je došao – ispričao je Jovičić, te dodao da je čuo da sleće i helikopter Alije Izetbegovića, kojeg je i video.
IZGUBIO 43 KILOGRAMA
Jovičić se priseća da je jedini obrok svakog dana bilo po pet kašika neke tečnosti i parče hleba, i to je tako trajalo više od pola godine, sve dok Međunarodni komitet crvenog krsta nije počeo da donosi hranu već iznemoglim logorašima.
– U početku, u toku 63 dana, od 77 kilograma – koliko sam imao, izgubio sam 43, tako da sam imao svega 34 kilograma. Da nije bilo kože, kosti bi se same rastavljale. Vagali smo se na vagama koje su služile za vaganje žita – rekao je Jovičić.
Izvor: SRBIN.INFO
Vezane vijesti:
