Srpski opanci i eunijatsko laganje

Da put u nekakvu „svetlu eunijatsku budućnost“ nema cenu, pokazuju i ubeđuju nas svakodnevno „putnici“ koji uporno gamižu u maglu raspadajuće EU. Na tom putu, sva sredstva su dozvoljena i sva se neštedimice (zlo) upotrebljavaju i koriste samo da se dodvore briselskoj administraciji.

Piše: Nenad BLAGOJEVIĆ

U tom moru sramnih slika i pojavnih oblika dodvoravanja, pažnju pleni zloupotreba velikog čoveka, humaniste, lekara Arijusa van Tinhovena. Čoveka koji je pre jednog veka jasno pokazao i dokazao svoju plemenitost. Te 1912. god. sa početkom Prvog balkanskog rata, Tinhoven, od ranije zainteresovan za Srbiju, dolazi sa svojim saradnicima, medicinskim radnicima u Beograd, kako bi stupio u službu Crvenog krsta Srbije, sa iskrenom željom da pomogne u hiruškom zbrinjavanju i lečenju teško povređenih. (1)

Tinhoven, đak moderne hirurgije, poštujući pravila tada savremene medicine, prvenstveno pokušava da štedi telo, tako da se retko odlučuje za amputacije, i to čini samo onda kada više ne postoji ni jedno drugo rešenje. Da bi mogao u tome i da uspe saradnici mu pomažu kao uigrana ekipa u tim složenim zahvatima. Svi oni su zapravo došli na svoju ličnu inicijativu, nije iza te misije stajala nikakva službena Holandija, ni njen Crveni krst, ni protestantska crkva, kao u lekarskim misijama u Africi. Zvanična Holandija, protestantska crkva, kao ni njihov Crveni krst jednostavno nisu bili zainteresovani za bilo kakvu pomoć Srbiji.

Za razliku od njih jedan čovek, lekar, ličnost, humanista, fotoamater je bio potpuno drugačijeg shvatanja. Upravo zahvaljujući njemu i njegovoj ljudskosti i profesionalnosti mnogi srpski ranjenici će uspeti da se spasu i prežive. Tinhoven se nije zaustavio samo na tome, kao pasionirani fotoamater pravi brojne fotografije sa samog ratišta. Nastale na terenu, u zavojištu, bojištu, potkrepljuje ih detaljnim opisom događaja, ličnosti i okolnosti. Kao takve, te fotografije postaju najbolji i neoborivi istorijski svedoci jednog rata i teškog razdoblja Srbije.

Obično su stranci uvek na distanci, naročito čini se kada su na Balkanu. Njima je nepoznata pravoslavna tradicija, i još nepoznatija sredina gde su muslimani. A upravo je tako sve bilo izmešano na rubnom delu tadašnje Otomanske imperije. Holandski trgovci su taj prostor poznavali samo po začinima, vrstama duvana, južnom voću, ručno tkanoj svilenoj tkanini, ali ne i po osobinama naroda koji je naseljavaju. Arijus se oduševio svojim srpskim pratiocima, otkrivajući njemu do tada nepoznate moralne norme, duboko utkane u pravoslavnoj tradiciji, bez protestantske trgovačke računice.

Posebno je dirnut pažnjom koju srpski bolničari iskazuju za neprijateljske ranjenike, koje ne dele od svojih, spašavajući ih na bojištu. Tinhoven je imao priliku da upozna svetosavsko srce u njegovom potpunom sjaju. Ne samo Arijus, već cela njegova ekipa je iznenađena i naprečac osvojena, bez dodvoravanja i zadnjih misli.

Arijus će tu na ratištu upoznati i brojne ruske lekare, izmenjujući stručna iskustva i vodeći razgovore na opšte teme, upotpunjavajući svoje oskudno poznavanje pravoslavne religije. To upoznavanje pravoslavlja pomoglo mu je u dve stvari: da potvrdi sam sebi kako je doneo više nego ispravnu odluku dolaskom u Srbiju, i da u svojim zapisima sa terena napravi pravi prikaz stanja. Njegove reportaže su se sviđale čitaocima u dalekoj Holandiji. Nažalost kao zapisi iz nekog dalekog sveta, a ne iz Evrope, ali ipak im pokazujući da nije sve u njihovoj bližoj okolini.

I u Veliki rat krenuo je Arijus sa istom energijom i ekipom dobrovoljaca. Kao i 1912. kada je bez i jedne zvanične institucije a uz pomoć par svojih uglednih prijatelja i dobrih ljudi sakupio 3.000 guldena i sa njima obezbedio sredstva za put i potrebnu aparaturu. I ovog puta Tinhoven je imao isti zadatak. Samo sada znajući ponešto i o podmuklosti Austro-Ugara, odlučio je da putuje preko Rusije, kao sigurne destinacije. Poneo je instrumente za koje je pouzdano znao da nedostaju na frontu, u čemu mu je pomoglo iskustvo frontovskog hirurga. Nikad ne zaboravljajući svoj hobi fotoamatera poneo je fotoaparat ali i filmove, za koje je znao da nije uvek bilo lako naći u Srbiji. U međuvremenu, zahvaljujući angažovanosti njegovog oca i uglednih prijatelja osnovao je takozvani Balkanski komitet u Holandiji koji je prikupljao sredstva za rad Arijusa van Tinhovena i njegovu pomoć Srbiji. (2)

Čim je posle dugog putešestvija prispeo u Niš, javio se načelniku saniteta i zatražio adekvatan ratni raspored za svoju ekipu. Valjevo se samo nametnulo. Razvoj toka borbi učinio je da Valjevska bolnica postane poznata u širim lekarskim krugovima Evrope, i sveta. Arijus se tu ubrzo susreće sa povredama koje su zlonamerno činili Austro-Ugari korišćenjem zabranjene municije. Iako im je država potpisnik Ženevskih konvencija, i one prve u Haagu, o zabrani eksplozivne tzv. „dum-dum“ municije. Ali šta to uopšte znači za evropske „demokrate“, i tako oni „pravdu“ pišu sami.

Arijus će prvi slikati takve povrede i fotografije objaviti, zajedno sa ruskim lekarima i čuvenim Arčibaldom Rajsom. Tako svetska javnost sazna za zločine austro-ugarske vojske, što se danas opet nekako zaboravlja. Prvi će tvrditi da su Austro-Ugari zlonamerno ostavili obolele od pegavca među ranjenicima, ne izolujući ih, da tako izazovu epidemiju od bolesti za koju se uzrok još uvek nije znao. Tako je Tinhoven dao nemerljiv doprinos istini i istoriji, pokazujući jasno dokazima, slikom i svedočenjem razliku izmeću zapada i pravoslavne duše.

Danas političari kao i uvek mogu da lažu i prikazuju nekakva svoja viđenja istorije, to je deo njihove očito ne baš časne profesije. Sa istorijom je drugačije, ona se za razliku od politike mora zasnivati samo na istini. Zahvaljujući ljudima poput Arijusa van Tinhovena, oni koje istorija iskreno interesuje mogu da znaju istinu. Na osnovu dokumentovanog svedočenja možemo da se upoznamo ko nam i šta misli, ko se i kako ponaša … Tako ćemo znati kako da u budućnosti ne pogrešimo.

Znaćemo koliko zapad ima humanosti, koliko za njih vredi reč ili potpisani papiri, dokumenti i konvencije… Na nama ostaje da li ćemo se ponašati kao deca i slušati nekakve bajke, od onih koji nisu dorasli da vode svetosavski narod. Ili ćemo pokazati da smo dostojni svojih predaka, da smo odrasli i dorasli istorijskom momentu u kome živimo. Ako je tako, dokazaćemo da poznajemo istoriju i istinu i da nećemo dozvoliti da nas opet prevare.

Tinhoven je i sam preboleo pegavac u Valjevskoj bolnici. Tek po oporavku, napustiće Srbiju svojim telom ali ne i duhom. Publikujući svoj dnevnik, opisuje sudbinu naroda koji brani svoju Otadžbinu a ne otima tuđe, nastaviće borbu kao srpski dobrovoljac, a ne deo holandskog sistema. Kao suvenir, Arijus će sobom poneti i srpski opanak, da pokaže obuću nepobedive vojske u čijim redovima je učestvovao u iskrenoj i pravednoj borbi za odbranu Slobode.

Zato zvuči tako prizemno, da se danas pokušava koristi činjenica da ta Holandija trenutno predsedava EU, te srbijanski eurounijati zloupotrebljavaju Arijusa ne bi li se umilili briselskim birokratima, koji za njega verovatno nikada nisu ni čuli, a kamoli da mare. Nažalost to je samo dokaz da su političari, ali ne i oni koji znaju istoriju svog naroda pa samim tim ni istinu. Da su malo više čitali o istoriji svog naroda videli bi da Tinhoven jeste Holanđanin, ali da nije njega poslala Holandija.

Doduše, svakako je korisno da se organizuje stručni prikaz rada i značaja Valjevske bolnice u Velikom ratu. Jedino je malo nezgodno za eunijate da su Nemačka i Austro-Ugarska bile agresori, ničim izazvani. Pa im je najveći problem kako sada ublažiti te detalje, zbog mutti Angele i dragoga Kurtza. Ali agresorima se i to izgleda prašta, samo da se eurounijati eventualno dokopaju pustog sna.

Samo po sebi se razume da se u referatima svakako mora pomenuti učešće i uloga doktora Sofoterova, kao vođe brojne ruske lekarske ekipe. Koju je za razliku od zapadnih zemalja, poslala država. Ne samo da je Rusija poslala lekarske ekipe već je preko RCK (Ruski Crveni krst) u kontinuitetu obezbeđivala lekove, opremu, sanitetski materijal. To je istorijska istina koju eunijati danas ne mogu da zaobiđu a ne smeju da veličaju. Zahvaljujući časnim pojedincima kao što je bio Arijus, koji su o tome detaljno pisali, ne deleći selektivno humanitarni rad i pomoć, mi znamo istinu. Potrebno je samo ne biti više naivan i verovati onome što je potreba dnevne politike već čitati svoju istoriju da nas ne bi gori od nas više lagali.

Danas, vek posle, većina Srba pamti Holandiju po haaškom tribunalu i njenoj neslavnoj ulozi u događanjima oko navodnog „srpskog genocida“ u Srebrenici. Međutim, ne smemo zaboraviti da se zapadu pa i Holandiji ponovo „oteo“ kontroli časni pojedinac, zbog koga danas koliko god se trude ne mogu da sakriju istinu. Zato se mora istaći da je komandant „Dutchbat-a“ UNPROFOR pukovnik Karemans, namerno provlačen kroz soroševskog NVO „toplog zeca“ od strane interesne grupe nazvane „Majke Srebrenice“. Samo zato, što je realno i detaljno opisao zbivanja u Potočarima tokom dolaska srpske vojske i evakuaciju žena, dece i staraca, te ranjenika i bolesnika. Kao i ponuđenu pomoć srpske civilne vlasti u obezbeđivanju autobusa, kojima „Dutchbat“ nije raspolagao.

Zapadu nikad nije odgovarala dokumentovana istina jer se ona nikad nije poklapala sa onim što su oni želeli da piše u udžbenicima istorije. Sva sreća pa istina nije nešto nad čime može da se stekne vlasništvo. Istina je jedna, pripada svima i uvek na kraju izađe na videlo. Neki put tačno je, to zahteva više vremena, ali čini se da je tada pobeda slađa. Važno je da to nikad ne zaboravimo i ne dozvolimo da nas povedu lažnim putem. Moramo da se potrudimo, da za ono što ne znamo pitamo svoje stare, pročitamo njihove zapise i dnevnike, tada ćemo odmah prepoznati svako eunijatsko laganje.

U teškim vremenima uvek ima čestitih ljudi, koji kao pojedinci zasluže divljenje i poštovanje. Razni politikanti će to uporno pokušavati da zloupotrebe, ali Nebeski uvek na kraju sve dovede u svoj sklad. Put u „srećnu budućnost“ je ipak dug, krivudav i neizvestan, a istorija nam je pokazala da ga je najlakše savladati u srpskim opancima. Nemojmo se zato čuditi zašto je upravo opanak Arijus uvek sa ponosom pokazivao i isticao. Nije slučajno što eunijati tako duboko preziru srpski narodni opanak. Time sigurno ne mogu svetosavce da zbune ili uplaše. Oni pravi će ako treba i dalje u njima ponosno hoditi. To je mnogo bolje i sigurnije nego se za lažnom istinom i demokratijom putem eunijata hoditi.

(1) sr.wikipedia.org/sr-ec/Arijus_van_Tinhoven

(2) mondo.rs/a882695/Info/Srbija/Arijus-van-Tinhoven-holandski-lekar-koji-je-lecio-srpske-ranjenike-biografija.html

slika http://www.novipolis.rs/memento/30302/dnevnik-ratnog-hirurga-arijusa-van-tinhovena-.html

Izvor: Fond strateške kulture