Српски мученици на Крфу, острву хомерске принцезе

Данас је годишњица доласка српске војске на Крф и Видо. После неуспелог покушаjа да се српска воjска повлачи долином Вардара, а због продора бугарске армиjе и пресецања комуникациjа, као и изостанка планираног продора савезника из Солуна у сусрет српскоj воjсци, Врховна команда jе 24. новембра 1915. одлучила да се трупе повуку преко Црне Горе и Албаниjе на Јадранско приморjе. После више од месец дана тешких маршева по наjтежем времену и беспућу, српска воjска се прикупила код Скадра, Драча и Валоне одакле се повукла на Крф на коjем се до априла нашло 151.828 воjника, у Бизерти око 13.000 воjника, а на Корзици и у Францускоj њих око 5.000.

Књига Жељка Поповића је приказ боравка нашег народа и војске на Крфу током Великог рата.

Шта је то што је изгладнелом, болесном, српском војнику и беспомоћном народу у збегу од Аустроугара, Бугара и Арбанаса, уливало наду да ће пребродити неиздрживу албанску голготу и да ће на крају изаћи победоносан из готово немогуће ситуације Првог светског рата, питање је које одјекује више од стотину година. Један од најсмисленијих одговора дао је Жељко Поповић, аутор књиге „Крф, острво васкрсења Србије” (издање новосадског „Прометеја” и Радио-телевизије Србије) који је образложио да је српском народу у то време снагу давао пример, „опипљив и очигледан”.

„У колони, дубоким сметовима, на превојима и у заседама албанских банди, поред празног казана, на узглављу болесничке постеље, били су његови узори: краљ Петар, престолонаследник Александар, војни команданти, војводе и генерали, његови мајори, капетани и наредници, земљаци и комшије. У јуришима и борбама до последњег, знао је српски војник да није сам, да неће бити остављен, да су ту у другом рову Степа, Штурм и Учо, поднаредник Гаврић и мајор Туцовић, Војвода Вук и његови добровољци. Зато је повратак у отаџбину, кроз муку Вида, ровове Солунског фронта и Кајмакчалана, био тако силовит. Пример нам и данас треба, више него икад. Без њега ће све наше књиге бити узалудне”, пише Жељко Поповић.

Ова опширна студија прати узроке настанка рата, смештајући их у околности много шире од Сарајевског атентата, наводећи разлоге војне и територијалне превласти великих европских сила. Прати околности које су довеле до повлачења преко Албаније, због пропалог покушаја продирања до Вардарске долине због бугарског напада с леђа. Тако је преостао само пролаз кроз Косовску долину, „са циљем да се стигне до албанске обале где ће савезници обезбедити материјалну подршку и бродове”. Тако је почела голгота српског народа и војске, који су у тренутку остали потпуно сами, остављени од свих.

Према описима грофа Карла Сфорце, италијанског посланика при српској влади на Крфу од 1916. до 1918. године, искрцавање Срба на Крфу било је нешто најстрашније, где је више од 300 људи умрло одмах по доласку, са кором хлеба у устима. Острво Видо постало је „острво смрти”. Процењује се да је у „плаву гробницу”, о којој је писао Милутин Бојић, положено око 11.000 војника.

„Пећ, стара српска Патријаршија, некадашње једино светло место српске културе из страшног доба петовековног ропства под Турцима, данас је позорница најмучнијих, најтежих, призора. Око ове мале вароши, која је у удолини, а изнад које се дижу огромне залеђене планине, слегло се све што је остало још од негдашње богате Србије. Сама варош личи на море глава, кола, стоке и топова. Све се ту скрхало. Све лежи као страшни знак расула. (…) Сви мукли, као сенке, идемо, блудимо тражимо хлеб или утешну реч”, сведочанство је песника Милутина Бојића, који је преминуо у Солуну 1917. године и сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику.

О томе да су глад и изнемоглост биле велики непријатељи Срба на путу до Крфа, па и првих дана по доласку на то грчко острво, сведоче и одломци из до сада непреведене књиге француског потпуковника Де Риперта Д’Алозијеа „Васкрсење српске војске, Албанија–Крф 1915–1916” (Париз 1923). Ово дело, међутим, говори и о брзој обнови која је уследила после катаклизме:

„За неколико недеља, прешавши Крф, српска војска је ускрснула. Шест лепих, обновљених дивизија, са свом опремом искрцало се у Солун. Годину дана пошто је принц Александар стигао у Скадар, у стању које је читав свет сматрао очајним ушао је у Битољ, на челу својих победничких трупа. Касније, у септембру 1918. године, док се под вођством маршала Франше д’Епереа савезничке армије бацају у напад на балканском фронту, српска војска је та која чини главно језгро њене маневарске масе”, писао је командант Д’Алозије.

Одломак из књиге Душана Батаковића „Србија и Балкан 1914–1918, Албанија, Бугарска, Грчка” говори и о томе да је Крф постао српска престоница у егзилу, све до краја Великог рата, да су сва министарства поново установљена на Крфу и да су тамо „Српске новине” почеле да излазе 20. априла 1916. године, као и њихов додатак „Крфски забавник” и књиге, штампане на српском језику.

Према описима грофа Карла Сфорце, италијанског посланика при српској влади на Крфу од 1916. до 1918. године, искрцавање Срба на Крфу било је нешто најстрашније, где је више од 300 људи умрло одмах по доласку, са кором хлеба у устима. Острво Видо постало је „острво смрти”. Процењује се да је у „плаву гробницу”, о којој је писао Милутин Бојић, положено око 11.000 војника.

Међутим, савезници су улагали велике напоре да што више људи буде спасено. На Крфу је било шест француских амбуланти, била је формирана руска болница „Свети Димитрије Солунски”, предвођена лекаром Сергејем Софотеровим. Из Лондона је, у оквиру Српског потпорног фонда, била упућена болничка мисија, која је пратила српску војску и на Солунском фронту. Српски потпорни фонд помагао је српском народу и одећом, храном, лековима, као и прихватним центром за избеглице у Солуну, а као велики добротвори истакли су се и лорд и леди Бојл.

Ово издање, које је према мишљењу историчара Милоша Ковића, за сада најпотпунији приказ боравка Срба на Крфу у Великом рату, говори и о даљем тријумфу српске војске и ослобођењу Србије од непријатеља. Садржи и податке о српским војничким гробљима на територији Грчке, од 1916. до 1918. године, којих је на Крфу, у Солуну и на Солунском фронту било 252. Највеће српско војничко гробље је у Солуну, са 7.444 гроба… „Кости ратника са свих крфских српских војничких гробаља пренете су 1934. године у касете у унутрашњости маузолеја на Виду, који је пројектовао руски архитекта Николај Краснов 1938/1939. године.”

У поздравној беседи војводи Путнику, из 1916. године, грчки песник Коста Пасајанис је написао: „Добро дошао на острво хомерске принцезе, уморна старино, војсковођо јуначког народа који није поклекао пред варварским налетом. Ово наше зелено острво, понос Средоземља, и данас сања о традиционалном грчком гостопримству…”

Извор: Политика