Srpski list “Dubrovnik”

Datum objave: sreda, 2 marta, 2016
Veličina slova: A- A+
Dubrovnik
Dubrovnik

List „Dubrovnik” bio je glasnik Srpske narodne stranke na Primorju. Najpoznatiji urednik lista bio je Antun Fabris. List je pisao o radu Srpske Zore, Saveza srpskih privrednih zadruga i osnivanju i radu Srpskih sokolskih društava. „Dubrovnik” je isticao da su dubrovački Srbi katolici bili prvi u srpskom narodu koji su uzeli za svoj program gesla „brat je mio, koje vjere bio” i „baška vjera, a baška narodnost”. Takođe je isticao da je to isto propovjedao u svojim spisima još u zadnjoj četvrti 18 vijeka Dositije Obradović, koji je postavio srpsku narodnu misao na modernu osnovu. (1) U listu „Dubrovnik” pisano je o Dositeju Obradoviću povodom obeležavanja stogodišnjice smrti 1911. Jovan L. Perović je u svom članku „O životu i radu Dositeja Obradovića” isticao: „Ima još jedna njegova velika zasluga, s koje ga slavi i blagosiva cio srpski narod, u čem mi Srbi Dubrovčani želimo, da mu se i najposle odužimo, a to je ono sveto načelo, koje smo mi uzeli kao program u našoj nacionalnoj borbi, biva : „brat je mio, koje vjere bio”! U članku je nastavio : „Kao što onda književnost srpska, radi svog crkvenog haraktera, nije imala, niti je mogla imati općenarodnog značaja, tako i u drugim nacionalnim poslima bili su i Srbi istočne crkve odvojeni od ostale braće radi tri razloga : prvo, jer je vodstvo naroda bilo u rukama crkvenih služitelja, pa radi golemog neznanja u kom se narod nalazio bez svojih škola … a još k tome i zbog vjerskih gonjenja, kojima su bili izloženi u novoj domovini. Ne samo što nije imala uticaja na njih dubrovačko-dalmatinska književnost, podalje nastala i ograničena na odmjeren prostor, osnovana na tuđoj kulturi i pisana latinicom, no nije uticala, ni u koliko se tiče samog jezika, radi svog vjerskog haraktera, pa i ako ćirilicom pisana i na dosta čistom narodnom jeziku sastavljena, pobožna i moralna književnost bosanskih franjevaca, pa ni slavonska književnost 18. vijeka, koja je od svih naših lokalnih književnosti bila na najstalnijem osnovu i imala najveće veze sa stvarnim i narodnim životom i potrebama, …. U takvim prilikama, Dositije propovijeda ovako : „ … Sad se među prosveštenim ljudma ne pita, ko je istočne, ko li je zapadne crkve, no ko je dobrodeteljan, pošten i vredan čovek. Nikoga zakon njegov neće proslaviti, no svaki s svoji dobri deli proslavlja zakon svoj !” i dalje „Ja ću pisati za um, za srce i za naravi čovečeske, za braću Srblje, kojega su oni god zakona i vere !”. O shvatanjima Dositeja Obradovića citirao je u članku : „Ja sam različne nacije želio i iskao poznati, a navlastito našu slaveno-srpsku od Banata do Albanije. U Srbiji, u Bosni, u Slavoniji, u Dalmaciji i Ercegovini, svuda je u seljana ovi kraljevstva harakter u opšte jednak, kao i jesu jedna familija. Gdi god dobro stoje, tu su velikodušni, stranoljubivi, mužastveni, pošteni, na dobro skloni i zdravim, to jest opštim čovečaskim razumom odareni, a pri tom i trudoljubivi. Gdi se god između sebe u komšiluku mrze, to po najvećoj česti proishodi iz toga, što su neki grčkoga i neki rimskoga zakona i nariču jedni druge s kojekakvi ružni i prezriteljni imeni. Prvi vtore zovu ili šokci ili bunjevci, ili rimci ili latini, a ovi one vlasi, rkaći i šizmatici; …. Srbija, Bosna i Ercegovina izbaviće se s vremenom od Turaka i osloboditi; ali ako narod u ovim zemljama ne počne otresati od sebe sujevjerje i ne iskoreni onu drevnu i bogomrsku vraždu i mrzost za zakon, oni će sami sebi biti Turci i mučitelji ! … “ Na kraju svog članka Perović je istakao : „Priznajući sa cijelim srpskim narodom njegove goleme zasluge za sreću, spas i opstanak našega naroda, i mi mu evo pri završetku kličemo : On je ljubio svoj rod, radio za nj i zadužio ga, dok teče naše riječi i imena. Vječna mu pamet i slava u narodu srpskom !”. (2)

Srpsko društvo u Dubrovniku u međuratnom periodu
Srpsko društvo u Dubrovniku u međuratnom periodu

Predsednik Sveslovenskog Novinarskog Saveza Josif Holeček i glavni sekretar Jan Jejret koji su došli u Beograd na Deseti konges slovenskih novinara, jula 1911, doneli su iz Praga srebrni venac za grob Dositeja Obradovića. (3)
Učesnici kongresa su se okupili 10 jula 1911. na grobu Dositeja Obradovića, pred sabornom crkvom. U ime českih novinara Jan Heiret govorio je o značaju i osnovi kulturnoga prosvjećivanja srpskog naroda, koju je osnovu udario Dositej, pa je položio venac na grob. Pevačko društvo „Stanković” otpevalo je : „vječnaja pamjat”. (4)
List je pisao o kapetanu Doroteju Đaji, kome je sve dubrovačko bilo uzvišeno i idealno. U svojim knjigama ovjekovječio je život pomoraca, kad se mornar sa svojom snagom i iskustvom uspešno borio protiv oluja i vjetrova, valova i vihora. U svojim knjigama (Mali, Mladić, Timunijer, Nostromo, Škrivan, Kapetan) opisao je sve faze, koje nekadašnji pomorac morao proći, ako je hteo da postane kapetan. U tim delima opisao je dubrovačke mornare, dubrovačke kapetane, njihove osobine, mane i doživljaje. Zato što je izdao svoje knjige u Beogradu, ćirilocom, bile su skoro nepoznate pomorskom svetu u Dubrovniku. U listu je istaknuto : „Naše književne ustanove (Matice, Društva i sl.), listovi i knjižari trebali bi preštampati ta djela i latinicom i time doprinijeti, da i onaj veliki dio našeg naroda, koji samo latinicom čita, upozna ova remek-djela našeg milog sugrađanina.” (5)
Srbi na Primorju posle Prvog svetskog rata i Ujedinjenja opredelili su se za radikalnu stranku pa se Srpska narodna stranka na Primorju ujedinila sa Narodnom Radikalnom strankom. List „Dubrovnik” izdavao je Odbor Narodne Radikalne stranke u Dubrovniku. Odgovorni urednik bio je Miho Klaić a list je septembra 1922. uređivao Ivo Herco.
Vlasnik, izdavač i urednik od 1937. bio je stari nacionalni borac Kristo P. Dominković, a glavni saradnici bili su Božo Hope i Jovan Perović, stari borac i emigrant. Dominković je bio član Narodne radikalne stranke. Posle prvog svetskog rata bio je upravnik i ekonom Dečjeg oporavilišta Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja na Lokrumu. Pisao je novele, pripovetke. Odlikovan je Ordenom svetog Save. Bio je istaknuti član Sokolskog društva u Dubrovniku. List „Dubrovnik” štampan je u Dubrovniku a za vreme Banovine Hrvatske i u Kotoru. Štampao je članke latinicom i ćirilicom. Redakcija lista isticala je: „Pomagati „Dubrovnik” znači pomagati širenje nacionalne misli na našem Primorju”. List je smatrao da je etničko poreklo i jezik važnije od verske pripadnosti. U polemici sa hrvatskom štampom koja je negirala postojanje Srba katolika list je isticao da pretstavlja sve Srbe katolike koji žive u Jugoslaviji (6). List „Dubrovnik” pisao je za Zagrebački „Obzor”: „ „Obzor” i njegovi drže se politike : ono što je moje, moje je; a ono što je tvoje, da bude i moje i tvoje, dok te ne istisnemo.” (7) List je razmatrao razvoj hrvatske nacionalne svesti kod Srba katolika: „Osvajači, da bi pokorene narode što lakše i što duže držali u ropstvu, ubijali su im osjećaj zajednice s ostalom jednokrvnom braćom, a ucijepili teritorijalni patriotizam. Tako se razvio i Kroatizam kao teritorijalna pripadnost. To nam lijepo ilustrira Imbro Štavić u svom članku : „Hrvatska svijest i politička zrelost”(Hrvatski dnevnik, Zagreb, 23 maja 1937) : „ Prije dolaska braće Radića malen dio našega naroda isticao se svojim Hrvatstvom. Znam to dobro iz djetinstva, kao kod nas u donjoj Hrvatskoj ili Slavoniji, osobito starijem čovjeku nikako nije išlo u glavu, da je Hrvat, nego je rađe govorio za sebe, da je : katolik, šokac, Slavonac, Graničar. Dakle mjesto imena Hrvat mogli smo prije čuti u raznim našim krajevima ova imena: Zagorac, Slavonac, Srijemac, Graničar, Primorac, Ličanin, Bosanac, Hercegovac, Istranin, Međumurac, Šokac i Bunjevac … ” ”(8). O uticaju Srba katolika iz Dubrovnika : „Bosanske vlasti, sa ministrom … pl. Kalajem na čelu nijesu tako puštale na miru ni naš Dubrovnik. Katoličko Srpstvo dubrovačko bilo im je teški trun u oku, jer ono nije bilo lokalnog karaktera, no je imalo golem upliv i značaj i na ostali katolički dio našeg naroda : na starom dubrovačkom teritoriju, Boci Kotorskoj, a što je za bosanske vlasti bilo najteže; i na katolike Bosne i Hercegovine” (9). U članku „Dubrovačke mase i hrvatsko ime” od Aleksandra Martinovića razmatrala se podrška katoličke crkve hrvatskoj propagandi: „ … U službu Starčevićeve velikohrvatske ideje bila se stavila i katolička crkva. Ona je propovijedala da je pripadnik hrvatskog naroda svaki onaj katolik koji govori srpskim jezikom. …Te otada i pojedini Dubrovčani počinju se nazivati Hrvatima, identifikujući narodnost i vjeru, naime misleći da je jedno isto : hrvatstvo i katoličanstvo, a srpstvo i pravoslavlje, ne znajući da ima i Srba, katolika, što priznaje i sama Sveta Stolica, i to još od davnina, još 1067, kada je osnovana srpska katolička arcibiskupija. …Prema tome, hrvatstvo Dubrovčana nije plod njihove nacionalne svijesti, već odjek velikohrvatske političke propagande, a to nije ni hrvatstvo srpskog katoličkog stanovništva u Bosni, Dalmaciji, Liki, Srijemu, Slavoniji i Bačkoj.“ (10)

U_Dubrovniku_2
Povodom sukoba u Senju 8 i 9 maja 1937. koje su izazvale Pavelićeve “ustaše” mnoge crkve u Dubrovniku istakle su crne zastave. Među njima i biskupov dvor. (11) U listu „ Dubrovnik” je preneto službeno saopštenje da među ubijenim i ranjenim licima ima i onih koji su osuđivani radi učešća u ličkoj ustaškoj aferi i onih koja su poznati kao komunisti.(12) List „ Dubrovnik” je konstatovao da su fratri franjevci a za njima dominikanci i biskup u Dubrovniku žalili za “ustašama” i analizirajući njihove reakcije na vest o smrti biskupa Frane Ućelinija-Tice istakao : „Dok su oni oplakivali i time glorifikovali takove elemente, većina u gradu nije ni bila na čistu čemu ta žalost. … Ali kad je …preminuo ne samo jedan njihov brat u Hristu, već istinski rodoljub, propovevjednik bratske ljubavi i vjerske snošljivosti, kad je cio čestiti i pravi Dubrovnik zaridao za ovako teškim gubitkom, ti isti sluge božje ne dadoše nikakvog znaka saosjećaja. S jedne strane žale i glorifikuju antidržavne elemente a ovamo bagatelišu prave, iskrene i čestite rodoljube. I ova čeljad odgajaju i školuju mladost, narodnu uzdanicu, u svojoj gimnaziji. Ima li se ta, od njih odgojena mladost, ugledati u one, koje njihovi učitelji žale i glorifikuju ? ” (13) Jedan čitalac se obratio listu “Dubrovnik”od 27 novembra 1937 sa primedbom da su skoro svi radnici koji rade na gradnji kuća iz Severne Dalmacije. Pitao se da li je to slučajnost. U Dubrovniku se gradilo kao nikad ranije : “Ploče, Pile, Kono, put od Gruža stari i novi, Gruž, Rijeka – a Lapad da i ne spominjem……” (14)
Od Ujedinjenja 1918. u Dubrovniku zajedno su delovala srpska i jugoslovenska društva nasuprot hrvatskim uglavnom separatističkim udruženjima. Srpski i hrvatski listovi različito su pisali o događajima u Dubrovniku. Govoreći o značaju Dana Ujedinjenja za Dubrovnik „Dubrovnik”, list Srba, istakao je : „Dubrovnik je srećan što je 1 decembra 1918 g. srećno dočekao uspostavljanje svoje hijadugodišnje slobode koju mu je tuđin za kratko vrijeme bio prekinuo, …”. List „Dubrovnik” razmatrao je razvoj prilika u Dubrovniku posle Prvog svetskog rata : „Ali kako su poslije rata, kroz ova dva decenija šjegli u naš grad mnogi, za prave dubrovčane tuđa i neobična soja, da se udruže sa onima koji su svoje “patriotske” osjećaje ostavili na vječno sjećanje Dubrovniku i Dubrovčanima 1914 godine”. (15)
Grupica hrvatskih separatista predvođena dr Mišetićem spalila je 1938. pred posetu Milana Stojadinovića Dubrovniku, list „Dubrovnik” uz poklik dolje „Dubrovnik”, „krvavi” Beograd, Stojadinović, Vlada itd. Dubrovčani Srbi katolici, bez razlike stranačkog opredeljenja, priložili su u fond lista „Dubrovnik” 1430 dinara uz propratno pismo : ,,Kao odgovor na onaj nekulturni atak na Vaš list, na Vas i na Srbe katolike u Dubrovniku, kog je neodgovorna šaka elemenata izvela u ponedeljak veče pred crkvom Sv. Vlaha, izvolite primiti ovaj naš skromni prilog kao znak naše privreženosti prema „Dubrovniku”, moleći vas da i nadalje neustrašivo branite obraz našeg srpskog Dubrovnika … junački i neustrašivo bili na braniku svih naših nacionalnih svetinja a ponajviše obraza našeg dičnog grada. Samo napred, svi smo uz Vas! – Srbi katolici. P.S. Naš prilog možete slobodno kroz list objaviti uz tekst koji Vam uz prilog dodajemo. Živjeli ! “ (16)
Nasuprot spaljivanju lista „Dubrovnik” od strane grupice hrvatskih separatista Dubrovnik je 28 jula 1938. priredio veličanstveni doček dr. Milanu Stojadinoviću. Gđca Bona predala je predsedniku vlade kitu cvijeća u ime mladog nacionalnog Dubrovnika. Predvođeni muzikom dr. Stojadinović i pratnja prošli su kroz guste mase naroda u luci dubrovačkoj i na Placi kralja Petra. Praćen urnebesnim klicanjem i mahanjem stotina barjačića stigao je u Opštinu. U opštini je primao deputacije a sa župljanima i župljankama se slikao. Masa sveta ga je dopratila do broda „Petke” na koju se ukrcao da krene u Cavtat. U listu „Dubrovnik” o ispračaju : „Uz neprestano klicanje, šaroliko svijetlo bengala, pucanje pušaka i raketa, krenula je ,,Petka” iz luke, a za njom, kao pratnja, pun veliki i udobni parobrod ,,Šipan” Dubrovčana. … Jedan delirijum oduševljenja i radosti Cavtaćana dočekao je g. dr. Stojadinovića”. Put predsednika vlade po obalama Jadrana završio se u Baru. (17) List „Dubrovnik” pomagali su prilozima iseljenici iz Amerike. Redakcija lista zahvalila se darodavcima. (18)

U_Dubrovniku_1
Jedan čitalac se obratio listu „Dubrovnik” od 10 septembra 1938. pišući o aktivnostima hrvatskih separatista : ,, … Stoga je upregla da u Dubrovnik dovede i namjesti samo one i onakove nastavnike koji misle kao i oni, … vidjeti u povorkama za Mačeka ili povorkama kakvog „velebnog slavlja”, gdje se kliče Slobodnoj, Mačeku, Paveliću, Perčecu i ostalim tamo njihovim veličinama”.(19)
Zbog osnivanja Sokolske čete u Luci Šipanjskoj 1937. nekoliko lokalnih hrvatskih separatista pretilo je osnivačima. Oni su se obratili listu „Dubrovnik”: „Mi se sada nalazimo u tako teškom položaju, da moramo tražiti zaštitu kod vlasti … Obraćamo se ujedno i Vama da nas javno uzmete u zaštitu, kao članove najjače nacionalne ustanove u državi,”. (20) List „Dubrovnik” preneo je 1939. pisanje lista „Narodna Svijest” da je njen kao i svih onih koji misle kao ona, glavni zadatak uništenje sokola. Po njoj svakoga ko je bio član sokola trebalo je ne samo anatemisati već uništiti, isterati iz službe i baciti na ulicu. (21)
Sporazumom Cvetković-Maček 26.8.1939. Dubrovnik je odvojen od Zetske banovine i dodeljen novostvorenoj Banovini Hrvatskoj. HSS je u Banovini Hrvatskoj odmah počeo sa progonima svih onih koje su smatrali protivnicima nezavisne Hrvatske. U listu „Dubrovnik” istaknuto je : „Najnoviji razvoj prilika … metnuo je Dubrovnik u veoma neprirodan geografski položaj, koji ga je doveo u vezu sa onim krajevima, sa kojima nikada nije imao, ama baš ništa, zajedničkog. Došavši u takav položaj, on je sada izložen nemilim, bezrazložnim a često do nevjerovatnosti teškim udarcima koji bez milosti pogađaju, bez razlike imena, sve rodoljubne elemente u njemu. U tako teškim prilikama moramo da vodimo borbu i da uzimljemo u zaštitu nacionalni elemenat u Dubrovniku, kojemu se suprostavlja povampireni duh iz 1914 godine.” (22)
Prilikom obeležavanja godišnjice oslobođenja Dubrovnika 13. novembra 1939. Odbor dubrovačkih nacionalnih i kulturnih udruženja uputio je proglas : „Dubrovčani, Zaslugom „odgovornih” i „neodgovornih” već više od dva decenija stavlja se u iskušenje vaša vjera u najveće i neprikosnovene svetinje Otačbine, tradicije i idejne vrednosti na kojima su vaši očevi izgradili slovinski kult – ogledalo duše starog kulturnog i slobodnog Dubrovnika. Ali kao što ni silna ćesarska vlast u prišlosti, ni crne pobožne želje koje su joj neograničeno služile, nijesu uspjevale da u vama ubiju Vjeru i dostojanstvo slobodnih građana – tako ni savremene nevolje neće uspjeti da vas „asimiliraju” po željama, koje su vam uvjek bile tuđe. Vi ste kroz dugu predratnu i poratnu historiju više puta jasno pokazali, da znate ostati gospodari svoje volje; … i zadržati dostojanstven stav prema svakomu i prema svakoj suvišnoj povici i pretnji. Dajući svakome svoje … vi ste dvadeset godina redom, na 13 novembra, javno manifestovali priznanje i zahvalnost Belim Orlovima, sinovima male predkumanovske Srbije, za sve što su dali za naš stari slovinski ideal, ostavljajući kosti po krvavim klisurama čitavog Balkana. “Dubrovčani, Pretstavnici svih dubrovačkih kulturnih i nacionalnih ustanova, koji vam upućuju ovu poruku, pozivlju vas, da i ove godine ponovite manifestaciju poštenja i dostojanstva. U granicama onoga što vam je danas dopušteno, odužite se borcima u koje smo vjerovali i u koje danas vjerujemo, jer su bili veliki u pregaranju i umiranju za slobodu i jedinstvo našega naroda. Nije važno hoće li ta naša manifestacija proći kroz gradske ulice. Dovoljno je da prođe kroz naše duše i da niko više ne bude u sumnji da smo uz sva iskušenja i poniženja ostali vjerni idealima najjačih i najsvetlijih imena u historiji starog i slobodnog Slovinskog Dubrovnika. ..”.(23)
Skromna proslava Dana Ujedinjenja u Dubrovniku 1. decembra 1940, ograničena je na svečanost priređenu u Sokolani. U prostorijama sokola na prvom spratu Sponze održavane su priredbe i predavanja. List „Dubrovnik“ pisao je o proslavi: „Društvima koja bi se usudila da ne poslušaju …..g. šef policije zapretio je upotrebom sile i hapšenjem članova uprave. … Pred vratima svih zgrada u kojima se nalaze nacijonalna društva stajalo je na dan Ujedinjenja po dva i tri policajca u uniformi ili bez nje. … Posebnu pažnju privlačila je silueta jednog bivšeg c. k. policijskog agenta koji je pod svodovima Sponze brojio i kontrolisao učesnike na svečanoj sjednici Sokolskog društva, taman onako i sa onog mjesta, sa kojega nas je kontrolisao 1912. godine, … Dvadeset koračaja od biv. c. k. agenta u službi današnje policije – vidjeli smo tri mlada čovjeka; … Na licu i u očima mogao si im jasno pročitati, da vrše onaj isti posao, kojega je toga časa vršio biv. c. k. policijski agent, te sa različitom dužnosti, da o onome što su vidjeli referišu nekomu drugomu, koji vodi računa o onima koje strah i persekucije još nijesu izvukle iz Sokolane i kruga nacionalnog Dubrovnika.” (24) U listu „Dubrovnik“ štampan je pozdrav koji su uputili Sokoli Dubrovnika i okoline mladom Kralju : „ i najsvetiji zavjet da ćemo sa pjesmom na usnama hrliti u boj za čast mladoga Kralja a za slobodu, veličinu i nezavisnost Jugoslavenske Otadžbine.“ (25)
List „Dubrovnik” bio je glasnik Srpske narodne stranke na Primorju. „Dubrovnik” je isticao da su dubrovački Srbi katolici bili prvi u srpskom narodu koji su uzeli za svoj program gesla „brat je mio, koje vjere bio” i „baška vjera, a baška narodnost”. Takođe je isticao da je to isto propovjedao u svojim spisima još u zadnjoj četvrti 18 vijeka Dositej Obradović, koji je postavio srpsku narodnu misao na modernu osnovu.
Srbi na Primorju posle Prvog svetskog rata i Ujedinjenja opredelili su se za radikalnu stranku pa se Srpska narodna stranka na Primorju ujedinila sa Narodnom Radikalnom strankom. List je pisao o aktivnostima hrvatskih separatista. Grupica hrvatskih separatista predvođena dr Mišetićem spalila je 1938. list „Dubrovnik”. Kao odgovor Dubrovčani Srbi katolici priložili su u fond lista „Dubrovnik” 1.430 dinara. List Dubrovnik štampan je u Dubrovniku a za vreme Banovine Hrvatske i u Kotoru. Štampao je članke latinicom i ćirilicom.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :

1. „Srbi katolici i Dositej”, „ Dubrovnik”, Dubrovnik, 18 decembra 1937, br. 47, str. 1;
2. Jovan L. Perović, „O životu i radu Dositeja Obradovića”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 18 maja 1911, br. 21, str. 2,3;
3. „Srpske zemlje.”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 13 jula 1911, br. 328, str.2;
4. „Deseti kongres slovenskih novinara”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 13 jula 1911, br. 328, str. 1;
5. „Mio gost.”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 5 jula 1911, br. 27, str. 3;
6. D. Gavrilović, „Dominković, Kristo P.”, „ Srpski biografski rečnik”, tom 3, Novi Sad, 2007, str.347; „O našem listu”, „Dubrovnik”, 20 novembra 1937, br.43, str.3; „Onima kojima smetamo”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 15. januara 1938, br. 2, str.1;
7. „Non bis in idem”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 20 avgusta 1938, br.33, str. 1;
8. „Tuđinski uticaj kod Hrvata”, „Dubrovnik”, Kotor-Dubrovnik, 11 januara 1941, br. 2, str. 2;
9. „ 60-godišnjica okupacije Bosne i Hercegovine“, „Dubrovnik”, Dubrovnik , 1 oktobar 1938, br. 39, str. 3;
10. Aleksandar Martinović, „Dubrovačke mase i hrvatsko ime” , „Dubrovnik”, Kotor-Dubrovnik, 22 februar 1941,br.8, str.2;
11. „Čudne pojave”, „Dubrovnik”, br.16, Dubrovnik, 22 maj 1937, str.3;
12. „Krvavi događaji u Senju”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 15 maj 1937, br. 15, str.3;
13. “Upoređenje, koje se ne smije zaboraviti”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 5 Juni 1937, br. 18, str.4;
14. Rag, “Radovi i radnici u Dubrovniku”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 27 Novembar 1937, br. 44, str.3;
15. „Da se razumijemo”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 16 decembra 1939, br. 50, str.2;„Nova Jugoslavija”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 15 Januara 1938, br.2, str. 2;
16. „U fond lista „Dubrovnik”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 30 jula 1938, br. 30, str. 3; „U znaku hiljadugodišnje kulture”, „Dubrovnik”, 30 jula 1938, Dubrovnik, br.30, str.3; ,,Samouprava” o demonstracijama”, „Dubrovnik”, 6 avgusta 1938, Dubrovnik, br. 31, str.4;
17. „Veličanstveni doček dr. Stojadinovića u Dubrovniku”, „Dubrovnik”, 30 jula 1938, Dubrovnik, br.30, str.4; „Put dr. Milana Stojadinovića obalama Jadrana”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 6 avgusta 1938, br. 31, str.3;
18. „Hvala braći u Americi”,„Dubrovnik”, Dubrovnik, 20 augusta 1938, br.33, str.4;
19. „Dubrovačka „pisarna”, „Dubrovnik”, Dubrovnik,10 septembar 1938, br. 36, str.4;
20. „Pišu nam sa Šipana”, „Dubrovnik“, Dubrovnik, 27. februara 1937, br. 4, str. 7;
21. „U tom grmu zec leži”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 30 septembar 1939, br. 39, str. 3;
22. „Našim poštovanim pretplatnicima i prijateljima”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 30 decembra 1939, br. 52, str. 4;
23. „Proglas na Dubrovčane”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 25 novembra 1939, br.47, str. 4;
24. „Mozaik današnjice”, „Dubrovnik”, Kotor-Dubrovnik, 14 decembra 1940, br. 49, str. 3-4;
25. „Telegrafski pozdrav Sokola“, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 29 marta 1941, Jugoslovenska Štamparija, br.12, str.2;

Vezane vijesti:

SOKOLSKO OBELEŽAVANjE KOSOVSKE BITKE | Jadovno 1941.

NACIONALNI RAD VITEŠKE ORGANIZACIJE SOKO DO

OTVARANjE SOKOLSKIH DOMOVA | Jadovno 1941.

PROSLAVE PRVOG DECEMBRA | Jadovno 1941.

Rusko Sokolstvo u Kraljevini Jugoslaviji | Jadovno 1941.

NEDELjKOVIĆ :Sokolski starešina dr. Ignjat Pavlas, žrtva

Seoske sokolske čete župe Mostar u okolini Dubrovnika


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top