Српски либерални савет: Крвништво комунистичких убица

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело jе да се говори када jе пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су таjне досиjее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достоjно их сахрањивале.

Од бивших jугословенских република наjпре се огласила Словениjа, откопаваjући масовне гробнице жртава комуниста. Онда jе таjне архиве отворила и Хрватска, обjављуjући документа о поратним ликвидациjама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписуjући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубаjићем, некадашњим Титовим маjором, коjег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.
Тако jе, ирониjом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославиjе коjа jе расписала потерницу за jедним партизаном. Ирониjом судбине, jер су комунисти после рата наjвеће чистке правили у Србиjи, где то питање никад ниjе дошло на дневни ред.
Све кривичне приjаве поднете против комуниста до сада су одбиjене, забрањено jе откопавање безброjних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости поjединих ентузиjаста. А, такав случаj постоjи jош само у Русиjи, где милиони невино побиjених људи после рушења друштвеног поретка jош нису изброjани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, jедном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином осваjања власти, и друго, пре или касниjе комунисти почињу да се убиjаjу и међусобно.
Тако jе Стаљин поубиjао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против своjих сарадника.У злогласним стаљинистичким чисткама убиjено jе и више од 100 jугословенских комуниста – много више него што их jе у Краљевини Југославиjи убила Жандармериjа. Нестаjали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.
Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партиjе Југославиjе у Москви jе 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био jе последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он jе тада постављен на чело КПЈ, где jе наставио да примењуjе опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенциjалне неприjатеље, почев од оних у своjоj близини.
У израз „класни неприjатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маjа 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полициjе, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбиjу да се сврстаjу на страну револуционарних снага, као и сви чланови владаjуће династиjе и свако лице за коjе се зна да се активно противило припремама или извршењу револуциjе…
Директива jе, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што jе ускоро почело да се спроводи у дело. Наjпре у Србиjи. И наjпре по српским варошима и селима. И опет jе употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуциjу и разбиjа систем „изнутра“.
Очекуjући отпор Срба, 1941. године у Србиjу стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу jе Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара ниjе довољна броjка, они су потражили савезнике у робиjашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и наjпознатиjи криминалац у земљи Дража Глигориjевић, коjи jе априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбоjник са Космаjа Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоjа, звани Цоjа првоборац, из Крагуjевца и многи други.
Теориjа и пракса долазе први пут масовно до изражаjа у Ужицу, jедином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармериjи и Пећанчевим четницима коjи, видевши да долазе комунисти, позиваjу наjвиђениjе грађане да прогласе мобилизациjу. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаjе проглас: „Главни циљ наше борбе jесте уништење наших класних неприjатеља“. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељаjу изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио jе после да су убили преко 400 особа. „Неке сам убио и маљевима“, рекао jе. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убиjена jе у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.
Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаjи jављали су о клању жртава, а недићевски о убиjању секирама. Главни егзекутор био jе Милан Бата Јанковић, коjи jе симболично носио црвену рукавицу без прстиjу, на левоj руци, а убиjао jе чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероjа, али су одустали jер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коjу су Чачани првом приликом склонили. Милан jе био рођени брат Милке Минић, супруге jедног од водећих комуниста Милоша Минића, док jе други рођени брат, Душан, током рата био коректор у jедном листу у Београду. То jе био разлог да га после рата стрељаjу. Када су му други ухапшеници у ћелиjи рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он jе одговорио: „Напротив, jа ћу први бити стрељан!“
Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуциjе“, у коjоj, према теориjи, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним неприjатељем“. Под „првом фазом револуциjе“ они подразумеваjу осваjање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидациjом стварних и потенциjалних неприjатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима коjе су освоjили: у источноj Херцеговини и Црноj Гори.
На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда jе извршна и противу исте нема мjеста жалбе“, писао jе Сава Ковачевић, председник Преког воjног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо jе осуђено на смрт, уз уобичаjену конфискациjу имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата jе био судиjа, док jе његов рођак Сава Ковачевић био криjумчар дувана.
По злу наjчувениjи злочин у Црноj Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убиjаjу на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десноj обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на jедноj дасци написали: „Ово jе пасjе гробље“. Сведок, коjи jе после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасjег гробља“, пише:

„Пред jезивим призором немо стоjимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве своjих милих и драгих, jер су страшно унакажени и без поjединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима jош док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чиjе су ударце чули становници наjближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…“

Наjобимниjи рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942„, обjавио jе бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армиjе, др Саво Скоко. Многоброjна документа Скоко jе употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаjа. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армиjе под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуциjе. У првоj половини децембра 1941. године они су проценили да jе дошло време за успостављање “диктатуре пролетариjата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетариjата над буржоазиjом“.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство троjице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножаваjу после 4. jануара 1942, када jе у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било jе притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним неприjатељем, па jе врх партиjе сматрао да ће им користити особа коjа jе управо осудила на смрт петоро своjих рођака. Ковачевићева десна рука био jе jош jедан „народни хероj“ Петар Драпшин.
У злочинима jе предњачио 1. ударни батаљон, специjално основан за ову намену. За команданта jе постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милиjа Станишић. Дан по оснивању ове jединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисноj борби против ‘петоколонаша’српске националности“. Већ 30/31. jануара Преки воjни суд 1. батаљона осуђуjе на смрт 16 „наjистакнутиjих разбиjача народноослободилачке борбе“ у Дабарскоj вили. Четворица су стрељана, а осталима jе казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су27. фебруара под уобичаjеним лажним оптужбама на Радачком бриjегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убиjених заиграли коло.
Један од наjмонструозниjих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекоj Груди, када партизани стрељаjу 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, коjима су као отежаваjућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Браjићевићи стрељали су 12 стариjих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин jе уперио пиштољ у Милана Зироjевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак jе промашио, па jе несрећника, коjи jе говорио да ништа ниjе крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом jе родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, тераjући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала jе поражаваjући утисак на све присутне, изузимаjући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у своjим сећањима Саво Скоко.
Партизанско коло, над jош топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин jе ту изjавио: „Морамо убиjати и невине заjедно са квислинзима да не би нас они убиjали“. На игранкама око убиjених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своjу нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и jедног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.
Драпшина, потоњег команданта jедне од комунистичких армиjа, Саво Скоко описуjе као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растроjства, Драпшин jе извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, децениjама скривали.

За Павла Ковачевића, партиjског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да jе био jош гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић jе лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му jе сутрадан у канцелариjу дошла маjка и питала да ли може видети мужа, син jоj jе хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“.
Само у зборнику докумената Недићеве управе, коjа су сами комунисти одабрали и обjавили 1965. године, наведено jе око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевоj Србиjи“, пре jесени 1944. године. Само jедна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлиjа. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случаjева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убиjен jе од стране партизана Миломир Давидовић, коjи jе раниjе био у партизанским редовима, па jе одрекао сарадњу комунистима“. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убиjен jе у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.
Нови велики талас злочина покреће се краjем 1943, када су партизани отпочели са покушаjима повратка у Србиjу. Међу наjзверскиjим била jе ликвидациjа породице Радић у селу Мали Пожаревац, коjу су извршили партизани из Космаjског одреда, под командом Марка Никезића. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаjа Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с коjом су убиjали видимо и у дневнику 1. чете Космаjског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусиjом. Бриjање. Увече jе чета извршила ликвидациjу jедне издаjнице из Кусатка“, записано jе за 20. jул 1943. А ово jе запис за 21. jул:

„…Индивидуално читање. Увече чета jе извршила ликвидациjу jедног народног издаjника у Кусатку„.
А, онда jе стигло „ослобођење…“ Права прилика за извођење „друге фазе револуциjе“ указала се, иза тенкова Црвене армиjе, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у jавним иступима. „Србиjи ниjе довољно пуштено крви„, рекао jе Милован Ђилас у првоj изjави из „ослобођеног“ Београда. „Србиjа нема чему да се нада. За њу неће бити милости„, рекао jе Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изjава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоjе Вукчевић, гласила jе: „Премного вас jе остало у животу, али jош имамо времена да ту грешку исправимо„.

Овакав наступ комуниста у Србиjи потврђуjу и хрватски извори. Према изjави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партиjе десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито jе рекао: „Ми се у Србиjи морамо понашати као у земљи коjу смо окупирали„. (Биланџић jе забележио и Титову изjаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србиjу жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао jе.)
Стоjан Прибићевеић известио jе jедан амерички лист 27. jануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу„. Била jе то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства воjске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.
Много година касниjе, маjор ОЗНА Милан Трешњић сведочио jе да jе у кварту коjим jе он командовао убиjено 800 цивила. А Београд jе имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у jедном београдском кварту него у целоj хрватскоj престоници.
Припадник КНОЈ-а, Миjа Петровић из села Бадњевац код Крагуjевца, стражарио jе шест месеци испод Авале, гледаjући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагуjевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и jаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, jер су се они jедва кретали, а jака зима, они jадници голи„, сведочио jе Петровић. Он jе такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стоjећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како jе коjа група стрељана, ров jе затрпаван, а и данас се виде касниjе настала улегнућа.„За оних шест месеци док сам jа био по стражама, веруjем да jе побиjено наjмање 10.000. А колико jе у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовниjе“, каже Миjа Петровић.
Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде jе током рата било наjвеће немачко подземно складиште бензина на Балкану. Комунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичjем потоку, у Железничкоj колониjи и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици ниjе престао да ради, само jе променио чуваре.
Судбину престонице, у одговараjућоj сразмери, доживели су и сви други градови у Србиjи. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио jе да ради. Нишлиjе и мештани околних села и варошица убиjани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од наjвећих стратишта било jе у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касниjе, приликом орања откопавали људске кости. Према минималноj процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа. Засад наjдетаљниjи попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотиjевић за чачански краj. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа ниjе било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да jе реч о противницима комунизма. Овде треба додати jош преко 1.000 младића коjе су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Инициjатива да се откопа jедна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек jе пропадала.
У Крагуjевцу, комунисти су наjвише убиjали у Капислани, у кругу воjне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцупостоjи чак и топоним Маџино гробље, према имену jедног комунисте.
У Ужицу, краjем 1944. и почетком 1945, убиjали су у Скоjевском парку на брду Пора, у Крчагову, где jе данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразиjе), као и у траншеjама изнад Царине. У Ваљеву су убиjали на брду Крушик, испод касарне Петог пука.
Жртве лесковачког краjа убиjане су у околним селима, наjвише у Славнику, где jе постоjао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни неприjатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где jе била главна тамница. У самом граду егзекуциjе су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања краj друма Свилаjнац – Црквенац, а масовна гробница постоjи и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару краj пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, коjе се и данас зове Стрелиште, а у Заjечару на брду Краљевица, краj пута за село Вражогрнац, у потоку Змиjанац, у jаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…
Као стрелиште у Шапцу послужила jе стара тврђава, док jе у Пожаревцу наjвише невиних грађана пало краj старог петровачког пута.
Једна од данашњих општина са наjвећим броjем жртава комунизма jе Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио jе више од 500 имена убиjених, коjа ће ускоро бити обjављена у његовоj књизи. Комплетан попис постоjи и за општину Сопот, коjи садржи 202 имена убиjених од комуниста.
У Новом Саду комунисти су убиjали „народне неприjатеље“ у Раjиноj шуми, а у Банату наjвише у Делиблатскоj пешчари. На Космету, наjвише у Косовскоj Митровици, а постоjао jе и логор краj манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србиjе.

Текст написали група аутора чланова

Српског либералног савета

Извор: СРПСКИ КУЛТУРНИ КЛУБ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. октобра 2015. године.

Везане виjести:

Премиjера филма Бошка Савковића „Бог да прости“ – Jadovno …

Mirko Rapaić: ZAVJERA HRVATSKIH KOMUNISTA PROTIV SRBA …

СПИСКОВИ ЖРТАВА КОМУНИСТА ЗАПАДНО ОД ДРИНЕ …

Tito je tražio bombardovanje Srbije 1944! – Jadovno 1941.

Срђан Цветковић: Злочини у име народа! – Jadovno 1941.