Srpski državni rulet

Niko osim Srba svoju državu nije utopio u „višenacionalnu zadrugu“

Decembar je mesec kada se mnogi sećaju nekadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Prvog dana ovog meseca jedna država je formirana, a druga sahranjena. Nakon tri uzastopno dobijena rata, Srbija je prestala da postoji. Neki istoričari misle da je nestala na vrhuncu naše istorijske visine, kakvim se smatra početak 20. veka. Još malo pa će se navršiti celi vek kako su Nikola Pašić i kralj Aleksandar stavili nadgrobnu ploču na Srbiju: jesu li to morali ili su hteli, i šta bi bilo da su postupili drugačije?

Nema primera u poznatoj, a ozbiljnoj istoriji, da je neko, kao Srbi, dobrovoljno svoju državu, uz to i pobednicu u ratu, utopio u „višenacionalnu zadrugu“ sa katolicima i muslimanima, protiv kojih smo ratovali od 1912-1918, kao što je to učinio srpski kralj i njegov dvor. Nakon što su 1915. godine odbili ponudu Londonske konferencije da prošire svoju državu na bezmalo teritoriju potonje Kraljevine, odbacili su i ponudu Austrije i Nemačke da Srbija dobije Bosnu i izlaz na more, a da zauzvrat izađe iz rata.

Aleksandar i Pašić su hteli Jugoslaviju. Zapravo želeo je kralj, a Baja ga je sledio jer je želeo da po svaku cenu ostane na vlasti. Bili su gladni velike primorske države, nakon malih, suvozemnih srbijanskih kneževina i kraljevina.

Ideje ilirizma i nekakvog bratstva i jedinstva u južnih Slovena su prodrle među Srbe s dolaskom Karađorđevića na vlast. A oni su uvek držali glavu znatno više podignutu nego Obrenovići. Srbija kralja Petra je odškolovala prve generacije naše elite, na čelu sa srbojugoslovenima Cvijićem i Skerlićem, koji su njegovom sinu Aleksandru bili mentori: oni su ga inficirali jugoslovenstvom nakon što je ono u njihovom vremenu i njihovim glavama već počelo da zri.

Taj oblak se brzo širio ka jugu: a svi mutni oblaci na Srbiju su i došli sa severa i sa Alpa. Dakle, Aleksandar je odgajan kao Jugosloven, on je slušao Cvijića i Skerlića, a Srbi su posle slušali i gledali oluju. Nakon što su učinili ludu velikodušnost – odrekli se svoje države. Zapravo, ubili je svojom rukom u bezumnoj političkoj igri, kojoj bi najbolje peristajao naziv: „srpski rulet“. Postali smo tako ne samo kraljeubice već i državoubice. A 1915. istorija je jedan jedini put, u novije doba srpskog postojanja, pružila ruku da nas pomiluje.

Šta je Kraljevina donela, a šta odnela Srbima? Vrlo brzo se sa severa prosula mržnju na Srbe: Hrvati su srpsku dinastiju odmah nazvali ciganskom i čobanskom, a Srbe Vlasima i Cincarima. Smatrali su da oni iz Zagreba treba da rukuju Kraljevinom kao konfederacijom. Majstori preveslavanja svakakvog vremena jedini su narod na ovim prostorima koji je imao koristi i od fašista i od komunista. Avnoj i Ustav iz 1974. godine dali su im državu, koju su Tuđmanovi fašisti izgonom Srba načinili etnički najčistijom u Evropi.

Slovenci su bili još lukaviji: za njih su Srbi bili konj koga treba jahati dok ne postane raga. Hrvati i Slovenci su u obe Jugoslavije za sedam decenija njihovog trajanja više profitirali nego za svo viševekovno životarenje u austro-nemačkim carstvima. I Kraljevinom i avnojevskom Jugoslavijom vladali su Slovenci: oni su neprestano huškali druge narode na Srbe, nametali zakone kakvi njima odgovaraju, bili neokolonijalni gospodari Srbima ravno 70 godina. To je jedno od najbolnijih poniženja koje smo doživeli u istoriji: da Srbima upravlja narod od jedva milion stanovnika, čija je teritorija na geografskoj karti manja od šumadijskog opanka. Slovenci su bili rafinirani zloduh u obe Jugoslavije.

Mora se priznati da je Kraljevina i neke dobre stvari donela Srbima. Pomešala nas je sa drugačijima od nas: počeli smo da „učimo“ život i na druge načine. Dobili smo Vojvodinu i to je najveći srpski teritorijalni dobitak od srednjeg veka naovamo. Kao što će biti i najveći gubitak, ako jednog dana ode tamo odakle je i došla. Srbija je imala ogroman priliv svoga naroda iz prečanskih krajeva, koji je doneo sa sobom veliku radnu energiju, mnoge veštine i dobru genetiku. Zato su, na primer, obe Jugoslavije bile uspešne u sportu.

Šta bi bilo da nije bilo prve Jugoslavije? Možda ne bi bilo ni druge. Ali istoričari kažu: nema načina da se utvrdi šta bi se desilo da se nije desilo to što se desilo. Iza obe Jugoslavije su ostali potoci naše krvi i suza i nemi jauci srpskih grobova, koji legoše u temelje te dve naše nesretne kuće. Grobove ne htedosmo, a u stvari ne smedosmo, ni da prebrojimo. Jer, mi smo nekrofilski narod, nama su važne iluzije i patnje, a stvarnost kakva god da je.

Kraljevinu smo prihvatili kao nagradu za strašne vojničke žrtve koje podnesmo u Prvom, a Titoslaviju kao melem na užasne civilne žrtve koje imadosmo u Drugom ratu. Osamnaeste smo mislili da je svet zaljubljen u nas, a on je samo dobro prepoznao crte istorijske ludosti u nama. Da otadžbinom smatramo (i) tuđinu, a da za brata hoćemo i onoga koga nije naša majka rodila. Zato su nam „darovali“ dve Jugoslavije, dve najveće i najkrvavije srpske istorijske suze.

Miroslav Janković, novinar

Izvor: NOVOSTI