Srpska žrtva 1914, kratak pogled iz 2014.

Pogled jedan vek unazad. Kako šta nam danas, 2014, znači i govori 1914?

Ugledni francuski mislilac Ernest Renan, promišljajući o naciji u svom čuvenom predavanju održanom na Sorboni 1882, kritikovao je nemački romantičarski diskurs koji je o njoj postojao i, može se reći, bio dominantan. Ni rasa, ni jezik, ni religija, ni geografija – nijedan od tih činilaca po njegovom viđenju nije bio presudan za formiranje jedne nacionalne svesti. Za njenu koheziju nije dovoljno zajedničko poreklo, već se mora obnavljati kroz svakodnevni plebiscit. Odnos prema prošlosti, prema istoj definiciji, može biti centralni vezivni element nacionalnog jedinstva, gde zajednička patnja i tuga spajaju više nego zajednička pobeda i uspeh. Konačno, nacija se može definisati kao “zajednica sećanja“. Pritom, treba praviti razliku između pojmova “sećanje“ i “pamćenje“. Kulturu sećanja Todor Kuljić definiše kao “zbirni pojam za oznaku sveukupne nenaučne javne upotrebe prošlosti“, a može se reći i da je to “međugranska naučna disciplina koja se bavi tumačenjem i objašnjenjem različitih oblika čuvanja i iskrivljavanja prošlosti“. Poseban model pamćenja jeste kolektivno pamćenje – po istom autoru to je učenje suštinskih obrazaca i kulturnih sadržaja koje ljudi usvajaju i ugrađuju u sopstveni identitet. Za izgradnju identiteta, kako nacije, tako i pojedinca, preduslov je i integritet, kao sposobnost za samoodržanje. Srpska  istorija, od nastanka prvih država, pa njihovog uspona i pada u ropstvo, pa sve do savremenog doba, može se posmatrati kao “dugo kretanje između klanja i oranja“ kako je, nešto modifikujući reči književnika nobelovca, nazvao istoričar Milorad Ekmečić.

Jedan od uglova posmatranja pokazuje i da se čitava istorija može posmatrati kao neprekidno stradanje i spasenje, pa tako i kao “istorija žrtve“. Žrtvovanje, te žrtva za odbranu životnog prostora i životnih ideala je ušla u srpski identitet. Odabir nebeskog carstva, najpre kao mit pa kao zavet, utkao se tako u sudbonosne momente srpske istorije. On nije vodio nužno stradanju – taj put odabrao je ponajpre princ Rastko Nemanjić, slobodnom voljom birajući da postane monah, docnije i arhiepiskop Sava. Njegov zavet, stremeći nebeskom carstvu, odabrao je i knez Lazar Hrebeljanović, stradajući na Kosovu. Od tada, taj zavet i put postaje i žrtveni. Nepokolebljiva odbrana tih identiteskih zaveta, Svetosavskog i Kosovskog, kroz vekove borbe za slobodu i nezavisnost, zahtevala je i neminovno značila i velike žrtve koje će srpski narod prinositi na oltar otadžbine. Bogoljub Šijaković proučavao je značajsrpske žrtve.

Postoje (…) tri nivoa odnosa prema istorijskoj istini stradanja: istoriografski fakticitet stradanja srpskog naroda u prošlosti, poimanje stradanja u procesu samorazumijevanja i samoidentifikacije u sadašnjosti, smisao stradanja za djelotvornu koncepciju budućnosti.

Suprotno, Šijaković zaključuje da:

Zaborav žrtve je njeno obesmišljavanje, poricanje da žrtva ima svrhu (…) zaborav žrtve je pobjeda nasilja.

U svojoj novovekovnoj istoriji, žrtve u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje bile su ogromne. U prvoj fazi srpske revolucije 19. stoleća, odnosno u periodu od 1804. do 1815. stradalo je oko 150.000 ljudi ustaničke Srbije, što predstavlja oko 21 odsto – više od petine ukupnog njenog stanovništva. U oslobodilačkim ratovima 1876-1878. Srbija je izgubila 11.160 ljudi. Pritom, brojne žrtve su sejane i u drugim pokrajinama, svuda gde su Srbi započeli borbu za oslobođenje od Turaka. U srpsko-bugarskom ratu 1885. palo je 4.750 vojnika. Nova epoha ratova za oslobođenje i ujedinjenje započela je 1912. U Prvom balkanskom ratu poginulo je i umrlo oko 22.000 ljudi, a 21.000 vojnika postali su invalidi nesposobni za privređivanje. U Drugom balkanskom ratu bilo je 14.500 poginulih, odnosno 30.000 invalida iz redova srpske vojske. Ukupno dakle, u ova dva rata Srbija je izgubila oko 36.500 ljudi i imala više od 50.000 invalida. Ipak, demografska katastrofa usledila je u Prvom svetskom ratu, koji je započeo godinu po završetku prethodnog, vođenog sa Bugarskom. Prema službenim podacima predstavljenim na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919, Srbija je od 1914. do 1918. izgubila 1.247.435 lica, a to iznosi 27,9 odsto celokupne populacije. Od toga je bilo 402.435 vojnika i 845.000 civila. Što se tiče muškog dela stanovnišptva u uzrastu 18-55 godina, stradala je njegova polovina. Pokošen je najproduktivniji i najvitalniji deo pokolenja.

Svest o potrebi žrtovanja za slobodu otadžbine u sudbonosnim momentima nije se dovodila u pitanje. Zanimljivi su pogledi omladinaca, koji su možda i mogli da preispituju ciljeve svojih otaca. Risto J. Odavić priredio je tekstove mladih Srba, gimnazijalaca koji su se u vreme rata školovali u Francuskoj. Jedan od njih je u eseju pisao:

Srbija nije primila austrijski ultimatum samo zato što je našla da je bolje slavno umreti, nego li sramno živeti.

Drugi je, u istom kontekstu pisao da:

Albanija nije grobnica Srbije, ona je kolevka njene nove slave.

U zemlji, na frontu veličanstven primer rodoljublja posebno je oličen u borbi Skopskog đačkog bataljona – 1.300 kaplara. Mladi naraštaj, pozvan u službu otadžbini kao poslednja nada odbrane,u miru je najvatrenije živeo i stvarao za svoju zemlju, a u ratu se za nju najhrabrije borio i krvario. Jedan kaplar pisao je porodici pred polazak u bitku:

Mi smo se svi zaverili, da ili pobedimo ili da izginemo junački. Švaba neće doći tamo da pali, pljačka i prlja nevinu čeljad. Mi to nećemo dopustiti.

Milorad Đorđević je pisao roditeljima:

Polazim u ovaj sveti rat potpuno zdrav i sa najvećim oduševljenjem. Mislim da ću izdržati sve teškoće rata, ali ipak, ako bih poginuo (…) nemojte žaliti za mene jer znajte da sam poginuo slavno, braneći svoju milu Otadžbinu, da bih osigurao bolju budućnost svojoj braći, sestrama od vekovnog nam neprijatelja i ugnjetača – Austrije.

Poginuo je 1916. kao mladi potporučnik na Solunskom frontu. Kaplar Jovan Babić piše:

Žao mi je dobrih drugova, lepih mladića, koji bi svojim radom koristili, u miru, u državi. Ali, zašto ih žaliti, oplakivati? Zar nisu časno poginuli u časnoj borbi? (…) Zar bi bilo bolje da su umrli na bolesničkoj postelji? U ove velike dane žalosno je umreti običnom smrću.

Vodnik Ban Nušić, sin jedinac diplomate i pisca Branislava Nušića, pisao je svojoj verenici u jesen 1915. da mu je neka starica prorekla da će doći do do tada najstrašnije bitke sa Nemcima na Gradištu i da će u njoj pobediti Srbi.

Ako bude bilo suđeno da ja padnem u toj prorečenoj bici, neka te ne bude žao. Pao sam za ono što sam voleo, za Otadžbinu, misleći na ono što sam voleo, na tebe.

Pao je, nekoliko dana kasnije. Nedvosmisleno, njihove reči oslikavale su opšte raspoloženje – spremnost vojnika na žrtvovanje i žrtvu zarad višeg cilja odbrane životnih ideala.

Za istorijsko pamćenje žrtava, bilo je i jeste neophodno kao preduslov – istorijsko znanje. Postoje stereotipi da je srpska žrtva obesmišljena velikim istorijskim prekretnicama: stvaranjem Jugoslavije 1918, te pobedom revolucionarnih snaga 1945. Novija istraživanja pokazuju da je taj problem složeniji i da seže dublje u prošlost. „Kontinuitet zaborava“ žrtava pokazuje se od pokušaja popisa žrtava iz vremena srpskih ustanaka i revolucije 1804-1815, koji je neuspešno pokušavala da organizuje SPC po svojim eparhijama. Nastavak se opaža se i u slučaju Prvog svetskog rata, sto godina kasnije. Slobodan Jovanović je prve godine života Srba u Jugoslaviji tumačio i kao period “nacionalne demobilizacije“. Revolucija 1945. potpuno je promenila percepciju države i pojedinca prema ovom ratu i njegovim učesnicima i žrtvama. Karakteristično je naglo prekidanje ceremonija i prisećanja na poginule u Prvom svetskom ratu; u fokusu su bili oni koji su se borili i poginuli u poslednjem. Socijalistička Jugoslavija birala je nove heroje i vezivala ih za druge datume i godišnjice. Udžbenici istorije su Veliki rat oslikavali tek u konturama. Obeležavanje Dana odbrane Beograda 1915. zamenjeno je obeležavanjem Dana artiljerijskih jedinica JNA. Svojevrsno brisanje iz sećanja ogledalo se i uklanjanjem spomenika i obeležja vezanih za dinastije Obrenović i Karađorđević (po nekim izvorima njih čak 215). Samo jedan film (“Marš na Drinu“, 1964) snimljen je na temu Prvog svetskog rata za 46 godina postojanja “druge Jugoslavije“. „Kontinuitet zaborava“ potrajao je do naših dana: 90 godina od proboja Solunskog fronta obeleženo je skromno 2008. u Valjevu, slično je, gotovo neopaženo, prošlo i obeležavanje stogodišnjice Balkanskih ratova 2012-2013.

U 21. vek srpski narod je ušao ne izbrojavši velike žrtve ratova u proteklih stotinu godina, ugrozivši tako i tekovine njihove borbe. Uoči stogodišnjice obeležavanja početka Prvog svetskog rata, stidljivo se pomalja tračak nade, ako ne kod nadležnih institucija ono bar kod nekih odgovornih potomaka, da žrtve ipak nisu zaboravljene. Neka za utehu i opravdanje budu i reči Radovana Samardžića da je opšti zaborav, kada je reč o Srbima “možda namerno smišljen“, jer njihovo prisećanje na sve ono što se dogodilo “sve više se prima kao uznemirenje“. Ako se vratimo početku teksta i rečima E. Renana da je nacija zajednica sećanja, mogli bi da zaključimo da je sećanje na Prvi svetski rat i njegove žrtve jedna od uporišnih tačaka održavanja srpskog identiteta u budućnosti.

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Vezane vijesti:

Ovekovečena srpska stradanja od Egeja do Dunava – Jadovno 1941.

Veliki rat 1914. -1918. – poruke čovečanstvu – Jadovno 1941.

Obeležavanje stogodišnjice Velikog rata – Jadovno 1941.