Memoari majora Aleksandra Miloševića: Životna odiseja jugoslovenskog kraljevskog oficira, ustanika i učesnika građanskog rata, odmetnika i razočaranog emigranta.
Malo je knjiga koje zaslužuju svoj naslov kao što je slučaj sa “Srpskom pričom”, odisejom majora Aleksandra Miloševića, oficirom Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenske vojske u otadžbini, ustanikom i učesnikom građanskog rata, odmetnikom od pobedničke vlasti i na kraju, razočaranim emigrantom.
Istoričar Nemanja Dević je priredio Miloševićeve memoarske ratne zapise i dopunio ih istraživanjima o njegovom burnom životu koji se okončao u Kanadi 2009. stvarajući minuciozan “krajolik” za portret koji nadilazi ličnu sudbinu, postajući metafora srpskih borbi, zabluda, stradanja i lutanja.
Aleksandar Milošević je ponikao u patrijarhalnoj šumadijskoj porodici gde su država, ratnička tradicija i čast bile neprikosnovene vrednosti. Iako je svoju jedinicu uspešno vodio u kratkom Aprilskom ratu 1941. i nije priznao kapitulaciju, otac ga je na kućnom pragu dočekao prekorom.
– Solunac, ratnik svih ratova za oslobođenje i ujedinjenje odmeri me dobro, a pogled je govorio više no njegove reči. “Sramota, za tri dana upropastiste ono što smo mi sa toliko muka stradanja i žrtvi stvorili. Tebi nije mesto ovde” – sećao se Milošević očevih reči.
Odmah se pridružio oficirima okupljenim na Ravnoj gori i počeo da priprema ustanak u svom Lepeničkom okrugu. Komunisti mu se nisu dopadali, ali je vojnički disciplinovano prihvatio dogovor Mihailovića i Broza o zajedničkoj borbi partizana i ravnogoraca protiv okupatora i kolaboranata, kojima su smatrani nedićevci, ljotićevci, Pećančevi “legalni” četnici i slični. Međutim, vođstvu KPJ nije se dopadalo što Milošević svojom harizmom privlači sve više naroda ravnogorcima.
Prilikom ustaničkok mitinga, okružio ga je odred “saveznika” i s uperenim oružjem uhapsio s još nekoliko oficira. Njihove borce su razoružali, skidajući im bolje komade odeće i obuće. Usledile su likvidacije neistomišljenika i odmazde, čime je počeo građanski rat u Šumadiji, u kome Milošević nepristrasno beleži zločine i komunista i ravnogoraca.
Profesionalni vojnik strogo razdvaja četnički, gerilski način ratovanja od ravnogorske ideje, od koje idealistički očekuje nacionalnu revoluciju i pravednije društvo.
Milošević se od 1943. teško razočarava u zapadne saveznike, shvatajući da su za njih Srbi samo topovsko meso. Prisustvuje sceni kad Mihailovićev štab s engleskim oficirom za vezu Hadsonom sluša Radio London koji emituje njegove lažne vesti u kojima ne pominje borbe ravnogoraca s Nemcima.
Hadson kaže da samo izvršava naređenja “svoje imperije”. Američki vojni emisari, čije su pilote četnici upravo spasavali po cenu života, ćute ne želeći da zbog istine kvare odnose s Britancima. Milošević tad beleži bizarne scene, kad partizani čikaju četnike: “Englezi su sad naši prijatelji”, a to naivno uverenje trajalo je i u SFRJ sve do građanskih ratova devedesetih.
Stari major-emigrant tad zemljake u otadžbini upozorava da se čuvaju “saveznika” koji se vode isključivo principom “ko ima silu ima i pravo.
– Sile sveta neće dozvoliti okupljanje Srba u jednu svoju državu jer su oni na tom prostoru prethodnica Slovena i pravoslavlja. Najveća je nesreća za nas Srbe što se Sovjetski Savez raspao, pa Amerika nema protivteže. Strašna igra sudbine da zakukamo za komunistima u ovoj situaciji – zapisao je početkom devedesetih nepokolebljivi antikomunista Milošević.
BOSANSKA GOLGOTA
Milošević je jedini ravnogorski visoki oficir koji je detaljno opisao bosansku golgotu, kako je nazivao poslednji čin građanskog rata u ledenim gudurama. Demoralisani, bez saveznika, gladni, slabo opremljeni i naoružani ravnogorci su nemilosrdno tučeni s tla i iz vazduha, iz engleskih aviona. Hiljade ljudi iz Srbije, najviše tek mobilisani mladići, nemilosrdno je pobijeno, iako im je bila obećana milost ako se predaju.
Autor: B. Subašić
Izvor: Večernje novosti
Vezane vijesti:
Kraljevina Jugoslavija u Drugom svjetskom ratu: Istinom do nacionalnog pomiranja