Можда наш чувени композитор Станислав Бинички не би таквом снагом писао знамените корачнице да одмалена ниjе био сведок славном воjевању свог оца. Мање позната сведочанства о храбрости Стевана Биничког (1840-1903), детета краjишког официра из Мушалука код Госпића, чуваjу се у архиви Легата оца и сина Биничког у Народном музеjу у Крушевцу.
Јер, управо jе у Јасици код Лазаревог града отпочело потоње неустрашиво воjевање Стевана Биничког, али и родитељство када jе добио сина Станислава. Све до марта 1874. године био jе командир Треће понтонске чете и то након што jе и поред исказане способности у аустроугарскоj воjсци, отпуштен на лични захтев и прешао у подаништво Кнежевине Србиjе.
– Почетком Првог српско–туског рата 1876. године, Бинички jе постављен за начелника штаба Крушевачке бригаде прве класе, а потом Крушевачког одреда, коjи jе имао за задатак да спречи продор турске воjске кроз Јанкову клисуру и даље преко Јастрепца ка Крушевцу – напомиње историчар Коста Радић.
И ту jе одмах унапређен у инжињериjског капетана прве класе. На jужноморавском фронту учествовао jе у биткама код Адровца на Кревету изнад Каоника и Великом Шиљеговцу. Држао jе положаjе на Песковитом лазу, на главном правцу турског напада. Пред броjно надмоћниjим неприjатељем батаљони Биничког су се бранили до последњих могућности и уз помоћ пристиглих резерви пуковника Раjевског (Вронски из Толстоjевог романа “Ана Карењина”).
За испољену храброст и способност у командовању унапређен jе у инжињериjског маjора 10. септембра 1876. године. У борбама код Великог Шиљеговца тешко jе рањен, али jе положаj задржан. У болници у Делиграду добиjа чин потпуковника. Током рата одликован jе и Орденом таковског крста и Златном медаљом за храброст. У другом српско-турском рату 1877-1878. потпуковник Бинички исказао се као командант Ибарске дивизиjе Моравског корпуса.
После тих ратова, Бинички, коjи jе у писму зету Миленку критиковао понашање Ђенералштаба у рату, био jе и начелник инжињериjе Моравског кора, командант Нишавске дивизиjе, те Пиротске окружне воjске и нишког града (тврђаве), а 1883. jе инспектор инжињериjе са чином инжињериjског пуковника. Ађутант краља Милана Обреновића постаjе 1884. године.
Можда о jунаштву личког срца наjбоље сведочи писмо сину Сташи 21. новембра 1885. године, у коме се, поред осталог, наводи:
“Ти сине моj не разумеш моj положаj, не разумеш моjу свету дужност према народу, отаџбини и Краљу, иначе као млад Србин не би Ти могао ни смео мислити на чување Твог оца, било ма кога коjи jе поjмио шта jе отаџбина.
Бог нека нас чува све, и ако jа погинем: Ти, Александар и сви наши треба да се тешите и дичите тиме што сте имали оца коjи jе био свестан свога задатка, и да се поносите, што ваш отац не беше шарлатан и кукавица”.
ХРАБАР, АЛИ МАЛО ЋУШНУТ
– Бинички jе храбар као лав, али jе мало ћушнут и хоће да сувише ради што jе њему воља – писао jе краљ Милан Обреновић о команданту Шумадиjске дивизиjе у Српско-бугарском рату 1885-1886.
Извор: Intermagazin.rs
Везане виjести: