Сремски фронт као стратиште српске младежи

Најтежа и најдужа операција Народноослободилачке војске Југославије. Најодговорнији за огромне жртве они који су командовали – Тито, Дапчевић, Нађ и Јовановић 

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ; Аутор: ИВАН МИЛАДИНОВИЋ; април 2019.

НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

Већ вековима градимо кућу „на стази слонова“ – рекао је једном приликом Емир Кустурица, и додао да не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, унедоглед, бива замењен другим, још крвавијим. Ако смо у чему богати, онда смо то историјом. Могли бисмо да је извозимо. Али никако да извучемо поуке из те бурне прошлости. Нису случајно умни људи из генерације у генерацију понављали да народи који не знају своју историју немају будућност, или пак да ће они који не савладају своју повест морати да је понове.

Данас се навршава тачно 77 година од пробоја Сремског фронта. А ми, нажалост, и даље не знамо праву истину о дешавањима у сремској равници од 23. октобра 1944. до 12. априла 1945. године. Да ли је то била „највећа ослободилачка битка и највећа победа наше армије у Другом светском рату“, или је то била непотребна ратна операција у којој је десетине хиљада необучених српских младића послато да изгине? Да ли је у борбама које су вођене 172 дана погинуло 13.000 или 30.000 голобрадих дечака из Србије? Из идеолошких и себичних разлога ратног победника, који је писао своју историју, и данас лебди сијасет питања без одговора.

Шта је седам деценија наспрам шест векова, рекли би циници, мислећи ваљда на Косовски бој, пошто, нажалост, наша историографија није рашчистила ни све детаље око те битке: ко је победио, да ли је било издаје, и ко је издао?

Узалуд је Бранко Петрановић, један од значајних историчара из Титовог времена, смело упозоравао у књизи „Србија у Другом светском рату“ да историографски број погинулих није утврђен и тражио да се отворе документа која би разрешила дилеме. Да су борбе на Сремском фронту трајале готово шест месеци да јединице попуњене и формиране од Срба у Србији не би прве ушле у Хрватску, што би могло „наличити на окупацију која долази из Србије“.

Сремски фронт, који се простирао између Дунава, Босутских шума и Саве, имао је за немачку армију велики значај, и ангажовали су веома јаке снаге, које су биле сврстане у 34. армијски корпус: три дивизије са изразито јаким тенковским и артиљеријским јединицама, јер су на том простору штитили једини пут за извлачење Групе армија Е, из Грчке, Македоније, Косова и Албаније, преко Сарајева и Славонског Брода. Тактичку команду на фронту имала је до 3. децембра 1944. Друга оклопна армија, а од тада је команду преузела Група армија Е.

На првој борбеној линији налазило се 16 усташких дивизија НДХ са 170.000 бораца, а у позадини се још око 200.000 припадника усташко-домобранских јединица, не рачунајући полицију и жандармерију. Немачки систем одбране састојао се од утврђења у дубини од 30 километара. И није га било лако пробити.

Насупрот њима биле су јединице Народноослободилачке војске сврстане у Прву армијску групу (од 1. јануара 1945. Прва армија), од 11 дивизија. Већину састава 11 партизанских дивизија, које су дуже или краће време ратовале на Сремском фронту, чинили су регрути из Србије. Ради се о младићима мобилисаним у јесен 1944. и почетком 1945. године. Они су после обуке од седам до десет дана слати у ровове и готово ништа нису знали о начину противоклопне и рововске борбе, односно фронталног сукоба.

Партизанском руководству се посебно замера што је без адекватног, тешког наоружања и опреме кренуло у фронтални сукоб са искусном и добро опремљеном немачком армијом. Голобради младићи, чији просек старости није прелазио 19 година и који о оружју нису поседовали основна знања, а камоли да су били вични ратовању, вођени су из једног јуриша у други и масовно гинули.

Узимајући све то у обзир, победа над немачким и хрватским снагама, на Сремском фронту, била је у ствари Пирова победа. Губици Прве и Треће армије НОВЈ били су огромни. Из строја је избачено 36 одсто бораца. Озбиљне стратешке послератне анализе показују да би много сврсисходније било да је блокирана и граница дуж Мађарске и линија Дравоград-Вараждин, јер би тако биле сачуване десетине хиљада младих српских живота. Формацијски посматрано, најодговорнији за огромне жртве на Сремском фронту су, у првом реду, врховни командант Тито, команданти Прве и Треће армије – Пеко Дапчевић и Коста Нађ, и, наравно, начелник Генералштаба Арсо Јовановић. Њихов циљ је био да се, без обзира на жртве, што пре сломи непријатељ.

ПРЕСУДАН ДОПРИНОС СРБА
У јесен 1944. године из Србије је на фронт упућено близу 300.000 бораца, рођених између 1912. и 1927. године, од којих су многи остали, поред Сремског фронта, и на бојиштима у Босни, Хрватској и Словенији. Све чињенице говоре да ратне операције од Срема до Марибора не би биле тако успешне да није било Срба из Србије мобилисаних од септембра до децембра 1944. године. Не рачунајући немачке трупе, партизанским јединицама стајале су на путу и јаке снаге хрватско-муслиманске државе. Према неким проценама, у свим непријатељским офанзивама током Другог светског рата на територији Југославије погинуло је мање људи него на Сремском фронту.

Намеће се сасвим логично питање, пошто се радило о последњим месецима Другог светског рата, када је свима било јасно да су избројани последњи дани нацистичке Немачке, зашто се није опрезније дејствовало и сачувало што више драгоцених живота наших младих и недовољно обучених војника. Да апсурд буде већи, како ће забележити Васа Казамировић, „чак и после пада Берлина, војници Прве и Треће армије, мобилисани из Србије, гинули су као снопље…“ Морамо и да се запитамо зашто споменути војни стратези нису хрватским партизанима наредили да нападну са леђа немачку војску, пошто са те стране нису постојале природне препреке.

У пробоју Сремског фронта једно време су учествовале и снаге Црвене армије: 64. и 68. стрељачки корпус, делови две ваздухопловне дивизије и речна флотила. Бугарска Прва армија имала је 3. и 8. пешадијску дивизију. У саставу Прве пролетерске дивизије, борио се и батаљон Словенаца, формиран у ослобођеном Београду, као и италијанска бригада „Гарибалди“.

Ангажовање две бугарске дивизије, које су до доласка Црвене армије, на југу Србије, биле окупаторска војска и чиниле бестијалне злочине над цивилним становништвом, говори да је врховном команданту и вођи југословенских комуниста Јосипу Брозу, Сремски фронт послужио да ојача свој положај, како у Југославији, тако и у свету, и на тај начин је ишао у сусрет својој визији о стварању балканске федерације. Зато је ваљда и на Косову и Метохији мобилисано 15.000 Шиптара с намером да буду послати на то ратиште. За једаног од команданта те формације био је постављен Шабан Полужа, један од вођа злогласне балистичке „Регименте Косова“. После опште амнестије, пришао је партизанима, и уместо да поведе мобилисане земљаке у Срем, позвао их је да се боре против нових власти. За гушење побуне, НОВЈ је била принуђена да употреби око 40.000 војника.

Колико је био немаран однос ратног победника према најтежој, најдужој и најзначајнијој операцији НОВЈ, говори и податак да број учесника у борбама на фронту није тачно утврђен, све је остало на проценама да је било између 200.000 и 300.000 војника. Број погинулих је посебна прича. У Спомен-обележју „Сремски фронт“, које је подигнуто тек 1988, осам година после смрти врховног команданта, код Адашевца, налази се 15.500 плочица са именима оних који су пали у сремској равници. Међутим, према сведочењима запослених у овом спомен- комплексу, на хиљаде је примера да посетиоци који знају да су њихови преци погинули у сремском пробоју нису могли да их пронађу на списку настрадалих који је унет у Алеју части Спомен-обележја „Сремски фронт“. Поред наших бораца, на списку настрадалих се налази 1.046 војника Црвене армије, 630 бугарске Народне армије и 163 Италијана.

А како га је доживела Србија, најбоље сведочи запис Васе Казамировића: „Кад је, најзад, светско крвопролиће било завршено, у Србији су од радости због победе над окупатором биле јаче и видљивије уцвељеност и туга за погинулима, како у рату против окупатора, тако и онима палим у грађанском рату међу самим Србима. Као и 1918. године, кад је захваљујући, пре свега, војним победама Србије створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, тако и 1945, кад је такође одлучујућим доприносом Срба формирана федеративна Југославија (на принципима Авноја у Јајцу), у Србији није било довољно платна да би се на свим кућама окачили црни барјаци у знак жалости… „

Аутор: ИВАН МИЛАДИНОВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ