Srebrenička „Oluja”

Adnan Balta*

Ista grupa žena oplakuje svoje mrtve u Srebrenici, u državi Bosni i Hercegovini, a onda samo dvadeset dana kasnije slavi tuđe mrtve u Kninu, u državi Hrvatskoj

Nakon ratova u SFRJ kupio sam vikendicu na Jablaničkom jezeru, od Bošnjaka koji je odlazio iz BiH. Od čoveka druge nacionalnosti nikada ne bih. Treba u njoj mirno i zaspati. Prodao sam je kada sam od prvih komšija, koji stanuju u tom selu, tokom roštiljanja i pijanke na mojoj terasi saznao kako su proterali Hrvate iz susednog sela i šta su im sve radili. Ta komšijska ruka koja je milovala moje dete po glavi, meni kosila travu oko vikendice i donosila rakiju maksuziju da se podmažemo pred dobar roštilj, omrznula mi je i jezero i vikendicu.

Ali danas i države (zvanično) slave pogrom i progon manjinskih naroda, naslađuju se njihovom nemoći, veličaju svoj uspeh etničkog čišćenja.

Zabolela me manifestacija podignuta na najviši državni nivo u Hrvatskoj, slavljenje progona 220.000–250.000 Srba kao čin herojstva i nacionalnog uspeha. Pokušavam da budem objektivan: čačkali su Srbi mečku, zagorčavali Hrvatima život, proglašavali svojom teritorijom područja gde su bili u većini, vršili pritisak na Hrvate da se isele sa svojih ognjišta, junačili se oslanjajući se na Beograd i JNA. To su činjenice i ne treba ih prećutati. Ali narod koji je do pred Prvi svetski rat činio gotovo trećinu stanovništva, sada je u državi Hrvatskoj sveden na procente koji se broje prstima jedne ruke.

Obeležavanje godišnjice „Oluje” bilo je organizovano u svim većim gradovima u Hrvatskoj, pa i u Kninu, gde se među zvanicama našla i ekipa iz Udruženja ,,Majke Srebrenice”, na čelu sa Munirom Subašić, ženom koju je Aleksandar Vučić nazvao „majka Munira”, koja ga je prošlog meseca u Srebrenici zakitila vezenim cvetom. Majka Munira je, očito, postala i vojno-politički analitičar. Izjavila je, u društvu predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović, da bi u Bihaću, verovatno, bio genocid sličan srebreničkom da hrvatska vojska nije izvela ,,Oluju”. To je ista ona majka Munira koja je ranije pred kamerama državne televizije BiH izjavila da ima prihode od 2.000 evra mesečno i dve kuće u Sarajevu koje iznajmljuje.

Ali neka se drugi bave raznim aspektima ,,Oluje”, pa i onim u vezi sa izdajom, prodajom ili eventualnim dogovorom Tuđmana i Miloševića. O tome ništa ne znam, a sada više i ne želim da znam. Mene boli sudbina ljudi koji su za manje od trideset sati napustili kninsku Krajinu, koji su napustili mesto rođenja, mesto života i uspomena brzinom kojom se napušta fudbalski stadion nakon završene utakmice. Zakrčenim cestama kolone su se kretale brže nego turisti kada u avgustu opsedaju hrvatsku obalu. Valjalo je spašavati živu glavu! Na traktorskim prikolicama žene su se porađale i starci umirali.

Što smo tražili, to smo dobili. Dvadeset godina posle Srebrenice i ,,Oluje”, posle podela i prisilnog mira, došli smo dotle da niko nikome ne veruje, da svoje zločince veličamo i dočekujemo kao heroje iz Haga, činimo ih zvezdama koje zauzimaju prve minute centralnih TV dnevnika, a oslobađanje „njihovih” zločinaca redovno propratimo TV anketama u kojima probrani ponavljaju kako je sramota za pravosuđe i žrtve rata što su tog i tog zločinca pustili, kada se zna šta je učinio i kada mu ucveljeni to nikada ne mogu i neće zaboraviti. Ali, eto, pošto smo mi plemeniti i nismo kao oni, hoćemo, iako teška srca, oprostiti. I svake godine isto, od stratišta do stratišta, od naših heroja do njihovih zločinaca.

Međutim, ovo ipak ne pojmim – ista grupa žena oplakuje svoje mrtve u Srebrenici, u državi Bosni i Hercegovini, a onda samo dvadeset dana kasnije slavi tuđe mrtve u Kninu, u državi Hrvatskoj. Gde je tu logika?

*Član Udruženja novinara BiH

Izvor: POLITIKA, četvrtak 13. avgust 2015., str 14.

Vezane vijesti:

ISTRAGA POVODOM POKUŠAJA UBISTVA VUČIĆA – Jadovno …

VUČIĆ: AKCIJA „OLUJA“ – ETNIČKO ČIŠĆENjE – Jadovno 1941.

Obilježen Dan sjećanja na stradale i prognane Srbe u akciji …

Oluja – Jadovno 1941.