Судију Илића свирепо убијали

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављаjу злочине под командом Насера Орића(4). Син Владо: Желим да убицу мога оца стигне заслужена казна

Спомен костурница у Залазjу

Кад смо ону екипу заробљених Срба из затвора поново повели према Залазjу и кад jе почело клање, мени jе допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса… гледао jе у мене и ниjе проговорио ни речи. Извадио сам баjонет и директно га ударио у jедно око, па провртео. Ниjе ни запомагао. После сам ударио у друго око… Нисам могао да веруjем да не реагуjе. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, па сам га одмах преклао“.

Ово „исповедање“ Насера Орића записао jе у своjоj књизи „Планирани хаос“, Ибран Мустафић, jедан од кључних људи током рата у Сребреници. Мустафић све време тврди да му jе Орић то лично посведочио, и да ће он против Орића да сведочи, „уколико до тога дође, а он буде позван“.

Са овим Мустафићевим записом о ужасу идемо у Биjељину, у сусрет Влади Илићу, сину убиjеног сребреничког судиjе Слободана Илића.

Ко ће пред овим младим човеком да понови сведочење о страдању оца? Да ли ће да пристане на разговор или jе тек пристао на сусрет. Био jе Влада Илић храбриjи од нас.

– Пристаjем и да ме сликате. Нека се види кога jе моj отац имао. И, ако ме питате да ли веруjем да jе на наjсвирепиjи начин убиjен… Веруjем. И, ако ме питате, ко га jе убио, веруjем да jе то чинио онаj у кога jе Мустафић упро прстом. Веруjем, jер jе и обдукциjа, обављена у Тузли, потврдила оштећења лобање коjа нису од метка. Али, то све да вам поновим, што jе Мустафић написао, разумећете… немам снаге. Чак нисам ни његов интервjу, недавно, могао да читам. Новине сам купио и однео маjци. Тражила jе да их донесем.

НЕ УМЕМ ДА МРЗИМ Ни сад, после свега кроз шта смо прошли и пролазимо, jа не осећам мржњу ни према коме. Не умем да мрзим. Мислим да се мржња носи у корену. Подстиче у породици. Мене су родитељи неговали и учили љубави и поштовању, и не жалим што сам тако васпитан. Али знам шта jе достоjанство и да jе важно да га и у наjвећоj муци сачувам. Ја осећам само бол и неправду.

Судиjа Слободан Илић из Сребренице имао jе 46 година када jе убиjен на Залазjу, на Петровдан 1992. године. Од тада, па наредне две децениjе, његова породица, супруга Јелица и синови Владо и Аца ништа о њему нису знали.

– До краjа рата, jош смо се и надали, доћи ће, наћи ћемо га, размениће га – говори Владо Илић. – Како jе време одмицало, тако jе и нада измицала. После смо почели сами да трагамо. Да му тело нађемо. Да га достоjно сахранимо. Ви, молим вас не замерите, али не можете ни да наслутите кроз шта смо све пролазили за тих двадесет година. Неко каже да зна… да jе сигурно тамо и тамо… Други траже новац да нас доведу до места на коме ћемо га наћи… А, тек, ово Мустафићево сведочење. Замислите патњу да ту слику носимо у себи, а да за злочинца казне нема. Или jе, засад, нема.

Илићи су рођени Сребреничани. Слободан jе био судиjа у Сребреници, па председник овдашњег суда. Његова супруга Јелица, учитељица. Обоjе, угледни и поштовани људи. Слободан, говоре о њему Срби из Сребренице, био jе судиjа старог кова. Закон му jе и партиjа, и нациjа, и вера. Учитељица Јелица никад ђаке ниjе делила. Знање jе било мера коjом jе мерила генерациjе и генерациjе сребреничке деце. Владо се сећа: „Нисмо имали неприjатеља, нити смо коме бити неприjатељи, за нас jе увек важно какав си човек, а неважно коме народу припадаш и коме се богу молиш, свако jе у нашу кућу добродошао, ко jе доброту носио“.

– До половине jуна 1992. моjи родитељи и брат, од мене млађи три године, живели су у Сребреници. Замислите: до половине jуна! Готово да су последњи, међу Србима, изашли из града. Заправо, тата jе последњи изашао… Био сам прва година економиjе у Београду, завршена предавања и jа се jављам родитељима да ћу кући, да тамо спремам испите. Збунио сам се кад су ми одговорили: не иди, остани тамо, овде нема никог. Како нема, питам. Чуо сам оца: тако, нема… остани тамо.

ЗНАЈУ ЧИЈИ САМ СИН И данас сам остао у коректним односима са факултетским друговима, Бошњацима. Видимо се понекад у Сараjеву, дођу и они овде. Све су то, да кажем, градска деца. Они знаjу чиjи сам син. Али ме ништа не питаjу. Ја им ништа не причам. Нису они мени ништа ни криви ни дужни, нити jе цео њихов народ, као што ниjе ни моj народ, колективно одговоран за ово што нам се догађало. Злочинци имаjу име, њихове жртве вапе да их стигне заслужена казна.

Неколико дана касниjе, Братунац…

– Вукло ме да кренем кући, а у Братунцу затичем родитеље и брата. Без ичега. Без иjедне фотографиjе, без иjедне књиге, а имали смо библиотеку… Без гардеробе, хране. Кажу: ништа нисмо понели, брзо ће ово проћи, вратићемо се. Братунац пун нашег народа из Сребренице. Све што jе могло утекло jе. А опет стижу вести: ко jе остао… остао jе заувек. Тако jе и било.

Краj jуна, Братунац…

– Напунио сам 19 година, а кренуло лудило. Зрео сам већ човек, озбиљно разговорам са оцем. Задовољан jе што ми се допада економиjа, а негде жали што нисам, ипак, уписао права. Кад се вратимо у Сребреницу, говори ми, можеш некад да отвориш и адвокатску канцелариjу, али ни економиjа ниjе лоша. Прича ми да су га звали у састав ратног суда. Одбио jе. Био jе препоштен за такав посао. Одлучио се да иде у Залазjе. „Имам приjатеље, тамо, сиротиња jе то, биће им лакше кад сам међу њима. Ти се држи, као и досад, учи, гледаj маjку и брата“. Поновио ми jе: брзо ће ово проћи, ко jе луд да данас губи главу у рату“. То су његове последње речи.

Две децениjе касниjе…

– Оженио сам се, имам већ двоjе деце. Лакше ми jе уз децу и супругу. Уз њих потискуjем патњу за оцем. Неко каже: свако дете има право да о свом родитељу говори све наjбоље. Али моj отац jе, стварно, био jедна истинска људска громада… Потискуjем патњу, али кад видим маjку како вене и савиjа се, болуjе, поново ме притисну сећања. И, питања: где ли jе Боже моj, како jе могуће да нико не зна где су га укопали. Јесу ли га укопали, или… на шта све нисам помишљао. Не могу то ни да изговорим… Онда су нам jавили: пронашли смо га са jош осморицом мештана Залазjа на депониjи код Сребренице, под џаковима смећа и земље. Обдукциjа jе потврдила идентитет. Сахранили смо га на гробљу у Братунцу. Сад, барем, знамо где jе гроб. И знамо где да му запалимо свећу. Је ли лакше? Ни сам не знам.

Влада Илић, син убиjеног сребреничког судиjе Слободана Илића

Ових дана у Биjељини…

Не могу да се ослободим сведочења о ужасном очевом страдању. Прошле су 23 године, а као да jе jуче било. Преиспитуjем се да ли сам jа могао нешто да променим? Да ли смо могли? Можда jесам и могао када ми jе говорио да га зову у Шабац, да га зову у Воjводину…Био jе познат и признат, као правник. А да ли би ме послушао да оде? Не знам… Знам да бих jа своjе дете послушао… Не могу да се вратим ни у детињство. Не могу да вратим сећање, без и jедне успомене. Ниjедне заjедничке фотографиjе. Негде jе била jедна његова сличица, ваљда са возачке дозволе… Чини ми се као да сам рођен са 19 година. Све што смо имали пре изгона из Сребренице, опљачкано jе, запаљено. Не могу више ни да одем тамо. Не желим. Само желим да злочинца стигне заслужена казна. Ето то желим. И то тражим.

(Сутра: ЗАЛАЗЈЕ СВЕДОЧИ И ОПОМИЊЕ)

Извор: ПОЛИТИКА

Везане виjести: 

Злочини муслимана под Орићевом командом (1)

Злочини муслимана под Орићевом командом (2)

Злочини муслимана под Орићевом командом (3)

Злочини муслимана под Орићевом командом (5)

Злочини муслимана под Орићевом командом (6)

Злочини муслимана под Орићевом командом (7)

Злочини муслимана под Орићевом командом (8)

Подриње – Јадовно 1941.