Sudiju Ilića svirepo ubijali

Datum objave: ponedeljak, 29 juna, 2015
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+

Srbi u Srebrenici i Bratuncu ne zaboravljaju zločine pod komandom Nasera Orića(4). Sin Vlado: Želim da ubicu moga oca stigne zaslužena kazna

Spomen kosturnica u Zalazju

Spomen kosturnica u Zalazju

Kad smo onu ekipu zarobljenih Srba iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa… gledao je u mene i nije progovorio ni reči. Izvadio sam bajonet i direktno ga udario u jedno oko, pa provrteo. Nije ni zapomagao. Posle sam udario u drugo oko… Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, pa sam ga odmah preklao”.

Ovo “ispovedanje” Nasera Orića zapisao je u svojoj knjizi “Planirani haos”, Ibran Mustafić, jedan od ključnih ljudi tokom rata u Srebrenici. Mustafić sve vreme tvrdi da mu je Orić to lično posvedočio, i da će on protiv Orića da svedoči, “ukoliko do toga dođe, a on bude pozvan”.

Sa ovim Mustafićevim zapisom o užasu idemo u Bijeljinu, u susret Vladi Iliću, sinu ubijenog srebreničkog sudije Slobodana Ilića.

Ko će pred ovim mladim čovekom da ponovi svedočenje o stradanju oca? Da li će da pristane na razgovor ili je tek pristao na susret. Bio je Vlada Ilić hrabriji od nas.

– Pristajem i da me slikate. Neka se vidi koga je moj otac imao. I, ako me pitate da li verujem da je na najsvirepiji način ubijen… Verujem. I, ako me pitate, ko ga je ubio, verujem da je to činio onaj u koga je Mustafić upro prstom. Verujem, jer je i obdukcija, obavljena u Tuzli, potvrdila oštećenja lobanje koja nisu od metka. Ali, to sve da vam ponovim, što je Mustafić napisao, razumećete… nemam snage. Čak nisam ni njegov intervju, nedavno, mogao da čitam. Novine sam kupio i odneo majci. Tražila je da ih donesem.

NE UMEM DA MRZIM Ni sad, posle svega kroz šta smo prošli i prolazimo, ja ne osećam mržnju ni prema kome. Ne umem da mrzim. Mislim da se mržnja nosi u korenu. Podstiče u porodici. Mene su roditelji negovali i učili ljubavi i poštovanju, i ne žalim što sam tako vaspitan. Ali znam šta je dostojanstvo i da je važno da ga i u najvećoj muci sačuvam. Ja osećam samo bol i nepravdu.

Sudija Slobodan Ilić iz Srebrenice imao je 46 godina kada je ubijen na Zalazju, na Petrovdan 1992. godine. Od tada, pa naredne dve decenije, njegova porodica, supruga Jelica i sinovi Vlado i Aca ništa o njemu nisu znali.

– Do kraja rata, još smo se i nadali, doći će, naći ćemo ga, razmeniće ga – govori Vlado Ilić. – Kako je vreme odmicalo, tako je i nada izmicala. Posle smo počeli sami da tragamo. Da mu telo nađemo. Da ga dostojno sahranimo. Vi, molim vas ne zamerite, ali ne možete ni da naslutite kroz šta smo sve prolazili za tih dvadeset godina. Neko kaže da zna… da je sigurno tamo i tamo… Drugi traže novac da nas dovedu do mesta na kome ćemo ga naći… A, tek, ovo Mustafićevo svedočenje. Zamislite patnju da tu sliku nosimo u sebi, a da za zločinca kazne nema. Ili je, zasad, nema.

Ilići su rođeni Srebreničani. Slobodan je bio sudija u Srebrenici, pa predsednik ovdašnjeg suda. Njegova supruga Jelica, učiteljica. Oboje, ugledni i poštovani ljudi. Slobodan, govore o njemu Srbi iz Srebrenice, bio je sudija starog kova. Zakon mu je i partija, i nacija, i vera. Učiteljica Jelica nikad đake nije delila. Znanje je bilo mera kojom je merila generacije i generacije srebreničke dece. Vlado se seća: “Nismo imali neprijatelja, niti smo kome biti neprijatelji, za nas je uvek važno kakav si čovek, a nevažno kome narodu pripadaš i kome se bogu moliš, svako je u našu kuću dobrodošao, ko je dobrotu nosio”.

– Do polovine juna 1992. moji roditelji i brat, od mene mlađi tri godine, živeli su u Srebrenici. Zamislite: do polovine juna! Gotovo da su poslednji, među Srbima, izašli iz grada. Zapravo, tata je poslednji izašao… Bio sam prva godina ekonomije u Beogradu, završena predavanja i ja se javljam roditeljima da ću kući, da tamo spremam ispite. Zbunio sam se kad su mi odgovorili: ne idi, ostani tamo, ovde nema nikog. Kako nema, pitam. Čuo sam oca: tako, nema… ostani tamo.

ZNAJU ČIJI SAM SIN I danas sam ostao u korektnim odnosima sa fakultetskim drugovima, Bošnjacima. Vidimo se ponekad u Sarajevu, dođu i oni ovde. Sve su to, da kažem, gradska deca. Oni znaju čiji sam sin. Ali me ništa ne pitaju. Ja im ništa ne pričam. Nisu oni meni ništa ni krivi ni dužni, niti je ceo njihov narod, kao što nije ni moj narod, kolektivno odgovoran za ovo što nam se događalo. Zločinci imaju ime, njihove žrtve vape da ih stigne zaslužena kazna.

Nekoliko dana kasnije, Bratunac…

– Vuklo me da krenem kući, a u Bratuncu zatičem roditelje i brata. Bez ičega. Bez ijedne fotografije, bez ijedne knjige, a imali smo biblioteku… Bez garderobe, hrane. Kažu: ništa nismo poneli, brzo će ovo proći, vratićemo se. Bratunac pun našeg naroda iz Srebrenice. Sve što je moglo uteklo je. A opet stižu vesti: ko je ostao… ostao je zauvek. Tako je i bilo.

Kraj juna, Bratunac…

– Napunio sam 19 godina, a krenulo ludilo. Zreo sam već čovek, ozbiljno razgovoram sa ocem. Zadovoljan je što mi se dopada ekonomija, a negde žali što nisam, ipak, upisao prava. Kad se vratimo u Srebrenicu, govori mi, možeš nekad da otvoriš i advokatsku kancelariju, ali ni ekonomija nije loša. Priča mi da su ga zvali u sastav ratnog suda. Odbio je. Bio je prepošten za takav posao. Odlučio se da ide u Zalazje. “Imam prijatelje, tamo, sirotinja je to, biće im lakše kad sam među njima. Ti se drži, kao i dosad, uči, gledaj majku i brata”. Ponovio mi je: brzo će ovo proći, ko je lud da danas gubi glavu u ratu”. To su njegove poslednje reči.

Dve decenije kasnije…

– Oženio sam se, imam već dvoje dece. Lakše mi je uz decu i suprugu. Uz njih potiskujem patnju za ocem. Neko kaže: svako dete ima pravo da o svom roditelju govori sve najbolje. Ali moj otac je, stvarno, bio jedna istinska ljudska gromada… Potiskujem patnju, ali kad vidim majku kako vene i savija se, boluje, ponovo me pritisnu sećanja. I, pitanja: gde li je Bože moj, kako je moguće da niko ne zna gde su ga ukopali. Jesu li ga ukopali, ili… na šta sve nisam pomišljao. Ne mogu to ni da izgovorim… Onda su nam javili: pronašli smo ga sa još osmoricom meštana Zalazja na deponiji kod Srebrenice, pod džakovima smeća i zemlje. Obdukcija je potvrdila identitet. Sahranili smo ga na groblju u Bratuncu. Sad, barem, znamo gde je grob. I znamo gde da mu zapalimo sveću. Je li lakše? Ni sam ne znam.

Vlada Ilić, sin ubijenog srebreničkog sudije Slobodana Ilića

Vlada Ilić, sin ubijenog srebreničkog sudije Slobodana Ilića

Ovih dana u Bijeljini…

Ne mogu da se oslobodim svedočenja o užasnom očevom stradanju. Prošle su 23 godine, a kao da je juče bilo. Preispitujem se da li sam ja mogao nešto da promenim? Da li smo mogli? Možda jesam i mogao kada mi je govorio da ga zovu u Šabac, da ga zovu u Vojvodinu…Bio je poznat i priznat, kao pravnik. A da li bi me poslušao da ode? Ne znam… Znam da bih ja svoje dete poslušao… Ne mogu da se vratim ni u detinjstvo. Ne mogu da vratim sećanje, bez i jedne uspomene. Nijedne zajedničke fotografije. Negde je bila jedna njegova sličica, valjda sa vozačke dozvole… Čini mi se kao da sam rođen sa 19 godina. Sve što smo imali pre izgona iz Srebrenice, opljačkano je, zapaljeno. Ne mogu više ni da odem tamo. Ne želim. Samo želim da zločinca stigne zaslužena kazna. Eto to želim. I to tražim.

(Sutra: ZALAZJE SVEDOČI I OPOMINjE)

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti: 

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (1)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (2)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (3)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (5)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (6)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (7)

Zločini muslimana pod Orićevom komandom (8)

Podrinje – Jadovno 1941.

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top