Сребреничка истина коју је Србија жељно чекала (Приказ научног скупа „Сребреница 1995-2015: чињенице, недоумице, пропаганда“)

Премала jе била свечана сала хотела „Лаjф дизаjн“ да би примила све коjи су желели да присуствуjу научноj конференциjи о Сребреници, одржаноj у Београду 4. jула, у организациjи Фонда стратешке културе и Музеjа жртава геноцида.

Под називом „Сребреница 1995-2015: чињенице, недоумице, пропаганда“, скуп jе пружио прилику стручним излагачима да на ово узаврело питање говоре из углова гледања коjи, нажалост, често изостаjу у jавним расправама о сребреничким догађањима од пре 20 година, а београдска публика узвратила jе великом пажњом и искреним занимањем. Довољно jе рећи да су поjедини гледаоци испратили цео догађаj, коjи jе траjао више од пет сати, тако што су стаjали, зато што буквално више ниjе било слободних седишта – као и да то ни на коjи начин ниjе нарушило реди и мир, већ jе, напротив, имеђу говорника и гледалаца био успостављен врло узаjаман и сврсисходан однос, зачињен питањима из публике коjа су додатно обогатила иначе садржаjну расправу.

Толико и такво занимање за ову конференциjу jош jедном jе показало колика jе потреба да се питању Сребренице приђе озбиљно и одговорно у домаћоj jавности, поготово ако се у виду има све што су излагачи изрекли, а што jе сребреничку проблематику сагледало из геополитичког, воjног, хуманитарног, медиjског, правосудног, па и историjског гледишта.

„Запад jе Сребреницу искористио као непосредно оправдање за своjих 25 оружаних интеревенциjа широм света, па се сребреничко питање може сматрати основом западне доктрине такозване `Одговорности да се заштити`, коjом су нарушили начело националног суверенитета и подредили га своjим империjалним интересима“, рекао jе политиколог Александар Павић.

Из излагања рођеног Сребреничанина и доскорашњег председника скупштине Сребренице Радомира Павловића, присутни су могли да чуjу не само о манипулациjама броjевима када jе реч о ратним жртвама, већ и о данашњим злоупотребама у том краjу у коjем, како jе истакао, већ вековима живе два народа:

„Одговорно тврдим да jе, у односу на попис из 1991. године, страдање током рата било сразмерно. Али, страдања Срба гураjу се у заборав. Данас имамо политичку ситуациjу да Срби, као већински народ, скоро да немаjу никакву власт. Наметањем изборних закона, дошло се до тога да власт у Срребреници држе Бошњаци тако што их гласа 1.500 а у врећама дође 5-6 хиљада листића. Због свега тога, у сребреничком краjу живи се веома тешко, у условима стреса и патње, а одлив становништва jе огроман.“

Један од домаћина скупа, мр. Ања Филимонова из Фонда стратешке културе, говорила jе о ратним злочинима муслиманских снага под контролом Насера Орића и изнела неке до сада недовољно познате чињенице:

„Почев од маjа 1992. из Сребренице су почеле систематске кажњеничке операциjе против српског цивилног становништва. Броj села коjа су нападнута jе дошао до цифре 192. Командант батаљона УН у Сребреници пре него што су jе заузели Срби, потпуковник Томас Кареманс, на конференциjи за новинаре у Загребу jе 23. Јула 1995. изjавио: `Знамо да jе само у региону око енклаве Сребреница до земље сравњено 192 села, а комплетно становништво поубиjано`.“

„Када jе 1992. у БиХ почео рат руководство СФРЈ jе донело одлуку да четири официра Безбедносне управе у Савезном секретариjату за народну одбрану буду постављени у републичком Секретариjату унутрашњих послова БиХ ради борбе са испољавањем национализма. Сва четворица су били муслимани и у ствари су активно помагали формирање Армиjе БиХ, а jедан од њих – Фикрет Муслимовић jе постао и Начелник Службе безбедности Армиjе БиХ. Управо jе та четворка постала инициjатор позивања сарадника-муслимана из других република, као лица од поверења, у Секретариjат унутрашњих послова БиХ. Тако jе Насер Орић, између осталог, постао руководилац Секретариjата унутрашњих послова Сребренице“, додала jе руска историчарка.

Посебно jе надахнуто било излагање Џевада Галиjашевића, стручњака за тероризам и безбедност, коjи jе говорио о радикалном исламизму у Босни и Херцеговини као расаднику и извознику нестабилности и злочина у остатак света, па и у Америку (11. септембар), коjа jе првенствено и допринела његовом настанку. Наводећи многоброjне примере коjи откриваjу готово несхватљиву и често самоштетну попустљивост коjу према радикалним муслиманским елементима у БиХ негуjу западни центри моћи, Галиjашевић (чиjе ће целокупно излагање у наредним данима бити обjављено на овом саjту) jе добио можда и наjвећи аплауз на конференциjи када се осврнуо на актуелно питање британске резолуциjе о Сребреници:

„Да сте ви овде држава каква би требало да будете, и да смо ми тамо преко Дрине држава каква би требало да будемо, после таквог предлога резолуциjе британски амбасадор би морао да добиjе ногу у задњицу и да буде одмах протеран из земље!“

Историчар Вељко Ђурић Мишина, као директор Музеjа жртава геноцида jош jедан домаћин скупа, говорио jе првенствено о америчкоj умешаности у ратове деведесетих уопште, а поготово у ратне сукобе у Босни и Херцеговини, за коjе jе истакао да представљаjу jедну целину са ратом у Хрватскоj коjи се одигравао у истом раздобљу:

„Велика jе заблуда да су рат у Хрватскоj и рат у Босни и Херцеговини два различита рата. Та подвала jе одавно лансирана у Хагу. Наjважниjа заjедничка карактеристика jесте да jе рат вођен готово искључиво на териториjи коjу настањуjе српски народ и коjа jе jедном у историjи била делом првог неуспелог германско-ватиканског проjекта хрватске државе познатог као Независна Држава Хрватска“, истакао jе Мишина, и затим подсетио:

„Почетком деведесетих, америчка штампа jе наjпре негативно говорила о српскоj власти, па тек после и о српском народу, а то се временом претворило у антисрпску пропаганду. Посебно место у америчким такозваним информационим операциjама има верски аспект, коjи се види кроз пласирање првенствено римокатоличких и протестантских стереотипа о српском православљу. После добрих припрема светског jавног мњења, Американцима jе jош преостало воjно ангажовање против Срба. То jе 1992. године озваничио Џорџ Буш, тадашњи председник, тврдњом да Србиjа угрожава амерички национални интерес.“

Познати новинар Би-Би-Сиjа Џонатан Рупер послао jе видео презентациjу, наменски урађену за конференциjу, на тему методе обраде ДНК узорака коjа се користи у Хашком трибуналу, а посебно на суђењима у вези са Сребреницом. Рупер jе врло ефектно подвукао све мањкавости и недостатке дотичне процедуре, наводећи изjаве угледних стручњака коjи се противе њеном коришћењу у судским поступцима, као и то
да пред америчким и британским судовима подаци добиjени овом методом углавном биваjу одбачени, или узети са великом задршком и уз птиметне ограде.

На Хаг и тамошњу злоупотребу поjма геноцид осврнуо се у свом излагању и Стефан Каргановић из Историjског проjеката Сребреница, коjи jе потанко навео посредна и непосредна признања самих службеника Трибунала да никакве геноцидне намере у редовима Воjске Републике Српске ниjе било, и закључио:

„Чињеница  – добро позната свим стручњацима коjи се овом темом баве – jе да ни на jедном од седам сребреничких суђења пред МКТБЈ ниjе предочен ниjедан доказ, са било коjег командног нивоа, коjи указуjе на постоjање намере и коjим се наређуjе предузимање неопходних логистичких мера са циљем уништења муслиманске заjеднице у Сребреници. На коjи начин Хашки трибунал ипак изводи закључак да се догодио геноцид? Одговор на ово питање налази се у параграфу 4 пресуде генералу Крстићу. Ради се о jедноj врло иновативноj аналитичкоj техници и правноj доктрини: `Претресно Веће се ослања на мозаик доказа коjи у своjоj свеукупности приказуjе догађаjе током неколико дана у jулу 1995. године.` Импликациjа отворене примене овако непрецизне методологиjе jе да чврстих и непосредних доказа – нема. Веће потенциjалну доказну грађу о геноцидном умишљаjу третира као коцкице у мозаику и спаjа их на начин коjи би се могао упоредити са цртежом у Роршах Тесту. Сваки посматрач у принципу цртеж може да  тумачи на  различит и субjективан начин, као што Веће тумачи своj мозаик. Да би тумачење Већа изгледало минимално убедљиво, мораjу се унапред елиминисати неке основне уврежене претпоставке о природи операциjе коjа се сматра – геноцидном.“

О самоj воjноj операциjи „Криваjа“, у оквиру коjе су српске снаге ушле у Сребреницу jула 1995. године, говорили су непосредни учесници, генерал у пензиjи Воjске Републике Српске Радован Радиновић, као и пуковник у пензиjи Ратко Шкрбић, иначе аутор запажене књиге „Сребреничка подвала“, док су о медиjским манипулациjама и вези са сребреничким дешавањима говорили Милош Милоjевић из Српског културног клуба и Милош Марковић, некада ратни извештач Радио Београда.

Скуп jе своjим, веома упечатљивим излагањем, затворио Марко Шукало, студент Правног факултета у Београду и jедан од потписника отвореног писма извршним властима Србиjе у коjем српски студенти захтеваjу да никако не прихвате позив на „комеморативни“ скуп у Поточарима. То jе, наравно, била и основна нит Шукаловог говора:

„Када прихватите учешће на неком скупу, ви му даjете легитимитет и прихватате оно што jе изречено на њему. Тако и jа овде, на овоj конференциjи, самим своjим учешћем и присуством даjем за право свему што су остали учесници рекли. И управо због тога нико из српског државног врха не сме да оде у Поточаре, jер ће тим чином постати сагласан са свим оним што ће тамо бити изречено. А ми сви знамо шта ће то бити: да се у Сребреници догодио геноцид и да су Срби геноцидан народ. То би уjедно било и забиjање ножа у леђа Републици Српскоj, што би био израз краjње нељудскости. У људскоj jе природи да се стара о млађем брату или сестри, то jе наjсветиjа обавеза и дужност. Србиjа мора да штити Републику Српску, а не да jоj задаjе смртоносне ударце, што би одлазак у Поточаре несумњиво био. И зато су студенти Београдског универзитета против одласка. И зато смо покренули потписивање петициjе. На почетку нас jе било 400, а сада нас jе већ више од две и по хиљаде.“

У тренутку када ово читате, броj студената потписника jе, сва jе прилика, у међувремену jош порастао, зато што jе сама замисао организованог захтева српским властима наишла на врло плодно тле међу младим српским академцима, али и у српском друштву уопште. После свега виђеног у суботу у свечаноj сали београдског хотела „Лаjф дизаjн“, исто се, мирне душе, може рећи и за научну конференциjу о Сребреници, каква jе Београду и Србиjи, судећи по одзиву и одjеку, очигледно била неопходна.

Извор: ФОНД СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ

Везане виjести:

НАТО АГРЕСИЈА ЈЕ ГЕНОЦИД, А НЕ ОНО ШТО СЕ ДЕСИЛО У СРЕБРЕНИЦИ

ПРСТ У ОКО СРПСКОЈ, РУСКОЈ И ПРАВОСЛАВНОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ

НАУЧНИ СКУП ПОСВЕЋЕН ИСТИНИ О СРЕБРЕНИЧКИМ ДОГАЂАЈИМА

Подриње – Јадовно 1941.