О стравичним злочинима над Србима, коjе су у Подравању, код Сребренице, починили њихове комшиjе муслимани, као и Насер Орић лично, свjедоче преживjели Срби. На jучерашњи дан приjе 21 годину, jаке муслиманске снаге из Сребренице и Жепе опколиле су ово разуђено планинско село и његове засеоке, пресjекле jедину путну комуникациjу према Милићима и кренуле у силовит артиљериjско – пjешадиjски напад.
Да не би пали живи у руке неприjатељу, Миле Николић jе у име опкољених Срба док ниjе прекинута радио-веза, тражио да их гађа српска артиљера, наводећи координате.
Ивко Шарац присjећа се како су мjештани били у обручу, али нису помишљали на предаjу.
„Били смо у обручу и пружали смо отпор. Нестаjало jе мунициjе и народ коjи jе био у збjегу одлучио jе да крене предвече у пробоj, знаjући да ће многи погинути, али нико ниjе помишљао на предаjу. Наjвише мjештана погинуло jе у том пробоjу, али већа група jе преживjела“, рекао jе Шарац.
Он наводи да jе пуцано са свих страна и да jе напад почео уjутро око 8.00 сати, уз страховиту галаму, урлике и узвике „Хватаj их живе!“.
„Знали смо да из Сребренице заробљени Срби не излазе живи и одлучили смо се на пробоj. Разбили смо обруч и пред мрак се извукли и заробили муслимански ПАМ, jер им jе посада побjегла. То вече ноћили смо у шумарку, а уjутро у 4.00 сата кренули смо и стигли у село Гуњаци коjе jе било под контролом Воjске Републике Српске“, прича Шарац, коме jе погинуо рођак Митар Шарац.
Неки мjештани успjели су да се сакриjу у оближње шумарке и да се, након вишедневног скривања, извуку из обруча.
Гоjко Николић jе након 11 дана скривања по шумарцима око села успио да се извуче и дође у Милиће.
Драгутин Шарац /1930/ са jош троjицом мjештана преживио jе сакривен три дана у jедноj шикари у селу, и под окриљем ноћи успjели су да се извуку према Милићима, захваљуjући познавању терена.
„Опколили су село и напали са свих страна, пресjекавши пут према Милићима коjи нам jе био jедина одступница. Запуцало jе и почела jе страховита галама. Гледали смо како пљачкаjу и пале нашу имовину и гоне стоку“, прича Драгутин.
Тог дана погинули су му брат Милан и син Душан, а други брат Веселин jе заробљен. Након страшних тортура и мучења у сребреничком логору размиjењен jе, али jе од посљедица мучења умро након рата.
„Причао ми jе да га jе тукао лично Насер Орић jер га jе познавао, с обзиром на то да му jе ишао са сином у школу“, каже Драгутин.
Он тврди да су у нападу учествовале комшиjе муслимани из сусjедних села коjи су их познавали и поименично дозивали да изађу из кућа- да их кољу.
Драгиња Томић остала jе тог дана без мужа Михаjла кога су спалили. Нађено jе свега неколико његових костиjу, коjе су и сахранили.
Братуначки професор Милош Митровић, родом из овог села, каже да му jе на данашњи дан приjе 21 годину убиjена маjка Ружа коjа jе имала
65 година, а стриц Михаjло jе касниjе нађен без главе.
„Заклан ми jе и стриц Драго Митровић коjи jе преживио усташко клање у Другом свjетском рату и живио без моћи говора са траумама све до овог рата, када су га поново ухватили и заклали потомци оних коjи су га клали 1941. године. То jе jединствен случаj да jедан човjек доживи два клања у два рата за 67 година живота“, прича Митровић.
Они коjи су преживjели свjедоче да му jе кољач рекао: „Преживио си 41. а сада сигурно нећеш“ и одсjекао му главу. То значи да га jе убица лично познавао.
Ни након 21 године нису пронађени посмртни остаци Миломира Петровића и Милоша Маринковића, као ни већина одсjечених глава.
Гини Јовановић убиjени су отац Воjин и стриц Светозар. „Отац jе био цивил. Имао jе 69 година и убиjен jе на кућном прагу. Подлегао jе мучењу. Стрица смо касниjе пронашли исjеченог на комаде. Живе су их мучили и за то jош нико ниjе одговарао“, присjећа се ова жена.
Она сматра да Тужилаштво и Суд БиХ намjерно не процесуираjу починиоце злочина над Србима и да чекаjу да прође вриjеме па да, због недостатка свjедока, злочинци остану некажњени.
Слично говоре и остали чланови породица погинулих из Подравања, истичући опструкциjу Тужилаштва БиХ коjе игнорише српске жртве и годинама ништа не предузима да починиоци злочина над српским цивилима и воjницима овог краjа буду процесуирани и да одговараjу за недjела.
У новоизграђеноj цркви Свете Огњене Мариjе у Подравању данас jе служен парастос за 60 погинулих српских воjника и цивила из овог села,
од коjих jе 32 убиjено 24. септембра 1992. године.
Више од половине убиjених били су цивили, а међу њима jе и седам жена.
Свих 120 кућа и остали привредни и помоћни обjекти у Подравању тог дана су спаљени, а претходно jе опљачкана сва српска имовина.
Од 120 запаљених кућа, 80 jош ниjе обновљено. Село jош нема воду, а неколико старачких домаћинстава, коjа су била принуђена да се врате
на своjа имања, jош живе у шупама и подрумима порушених кућа jер нису добили донациjе за обнову.
На подручjу општине Сребреница средствима међународних донатора обновљено jе више стотина бошњачких кућа.