SREBRENICA: DA REZIMIRAMO, PA DA POĐEMO DALjE

Dosta toga se izdešavalo na srebreničkom frontu od kako smo zadnji put, pre oko godinu i po dana, objavili poslednji retrospektivan pregled ovakve vrste. Vreme je da opet napravimo jednu opštu procenu situacije, pre nego što krenemo dalje.

Ali prvo, biće od koristi da tu procenu stavimo u okvir misije naše nevladine organizacije. Suprotno od tvrdnji neobaveštenih (ili zlonamernih) posmatrača, ta misija nije da se bilo šta „negira,“ nego je da se nešto otkrije. Prostim jezikom rečeno, naša misija nije da „negiramo genocid u Srebrenici“ nego da otkrijemo šta se u Srebrenici dogodilo. Sirovi umovi možda neće primetiti razliku, ali ona je ogromna. Tek kada se činjenice budu prikupile moći ćemo da se upustimo u njihovo tumačenje.  Tvrdnja da se ono što se dogodilo u Srebrenici svodi na mantre o „genocidu“ u kojem je po kratkom postupku „8,000 muškaraca i dečaka“  bilo  streljano jedno je od mogućih objašnjenja raspoloživih činjenica. Ali to nije jedino objašnjenje, niti to može poslužiti kao isključivi analitički reper. „Činjenice“ koje se konstruišu ili biraju po principu podesnosti da bi se uklopile u unapred određena tumačenja ne predstavljaju doprinos znanju. „Tumačenja“ koja na njima počivaju to su još manje. Mi se trudimo da formiramo jednu činjeničnu bazu koja će moći da izdrži kritičko ispitivanje i pomoću koje ćemo moći da vodimo raspravu, bez da će iko imati izgovor da naše podatke stavlja pod znakove navoda. Tek pošto uspešno obavimo taj zadatak, moći ćemo da se bavimo tumačenjima. Ima li iko neki ubedljiv prigovor na ovakav plan rada?

Žalosno je što je, u nedostatku slobodne rasprave po ovom pitanju, propagandni narativ o Srebrenici (za primer, pogledajte dve mantre koje se navode gore) postao normativan za razmišljanje „ispravnomislećih“ (u stvari, grupnomislećih) ljudi. Stav da bi „poricanje genocida“ trebalo tretirati kao ozbiljnu optužbu protiv bilo koga, pa čak kao nešto što zahteva pravdanje, predstavlja odraz degradiranosti kritičkog razmišljanja danas. U Sjedinjenim Državama, zemlji gde se još uvek uvažavaju najviši standardi  kada je u pitanju pravo pojedinca da zastupa gledišta po svom izboru, kratak odgovor na optužbu za „negiranje genocida“ glasio bi: pa šta? Hvala Bogu ili Alahu, u Americi svako još uvek ima pravo da poriče bilo šta ako u to ne veruje. Nadajmo se da će to korisno načelo biti usvojeno i u Evropi pre nego što se ona konačno ne uruši.[1]

Naši čitaoci sigurno shvataju o čemu je reč. Prvo se nešto mora barem prima facie dokazati pa tek onda bi negiranje istog moglo postati racionalna mogućnost. Naš je stav da trenutno raspoloživi dokazi ne podržavaju zaključak da u pravnom smislu ono što se dogodilo u Srebrenici jeste genocid, niti da forenzički dokazi – u onoj meri u kojoj su nam poznati, a mi smo sigurni da smo videli sve što stoji na raspolaganju – ne podržavaju famozni zaključak o „8,000 muškaraca i dečaka.“  Prema tome šta se sada od nas očekuje? Treba li da u javnosti licemerno odobravamo politički korektno grupnomisleće gledište, dok privatno mrmljamoeppur si muove, ili bi bilo bolje da uradimo intelektualno i moralno ispravnu stvar? A šta bi to moglo biti, pitate vi. Pa ono što zapravo radimo. Da parafraziramo reči Lamarka, to je da urbi et orbi svima u lice kažemo sledeće: hipoteze o genocidu i o 8,000  pogubljenih muškaraca i dečaka jednostavno nam nisu potrebne da bi se objasnilo šta se dogodilo u Srebrenici.

Izgleda da nismo usamljeni u odbacivanju tih politički korektnih hipoteza. Javnost u uticajnim zemljama Zapada (zaboravite na izmišljenu „međunarodnu zajednicu“ zato što stanovnici Argentine, Južne Afrike, Kine ili Rusije imaju preča posla nego da se klanjaju srebreničkom narativu, a u onoj meri u kojoj mu poklanjaju pažnju oni su podjednako skeptični kao i mi) postaje sve umornija od agresivnog i upornog nametanja sektaškog tumačenja tih događaja. Pro forma izjavama njihovih državnih funkcionera na tu temu, kada su u obavezi da nešto kažu na godišnjicu ili nekom drugom sličnom prilikom, pošto su saterani uza zid neumoljivom logikom sopstvene propagande, sve više nedostaje unutrašnje ubeđenje. Možda su naši skromni napori u tome bili faktor, ali iz više konvergentnih razloga sada se priprema teren za novi pogled na Srebrenicu. Pogled, ne „reviziju,“ zato što ništa nije pouzdano utvrđeno pa samim tim nema ničega ni da se revidira.

Dovoljno je pomenuti samo neke od naznaka dolazećeg „srebreničkog proleća,“ da upotrebimo odnedavnu poštapalicu pozajmljenu iz jednog drugog geopolitičkog teatra.

Ranije ove godine, jedna zadivljujuća ekipa američkih i britanskih naučnika koji pripadaju „Grupi za proučavanje Srebrenice“ (Srebrenica Study Group) pod rukovodstvom profesora Edvarda Hermana objavila je svoju britku analizu, „Srebrenički masakr: Dokazi, Kontekst, Politika.“ [2] Od podnaslova pa nadalje, studija se usredsređuje na sve glavne aspekte srebreničke problematike koje činjenično i intelektualno osiromašeni zvanični narativ sistematski izostavlja. Kako možemo da raspravljamo o jednom monumentalnom ratnom zločinu (bez obzira da li je broj žrtava bio preuveličan na 8,000 ili je prava cifra bliže 800) bez adekvatnih Dokaza? Kako možemo da govorimo o navodnom trodnevnom ubijanju koje treba da predstavlja genocid, ali bez da u obzir uzimamo Kontekst, što bi u najmanju ruku moralo da obuhvati razmatranje prethodnog ponašanja druge strane, kao i opšti istorijat odnosa između te dve zajednice, da ne govorimo o ciljevima i interesima zainteresovanih stranih činilaca?  Kako možemo zapostaviti Političku dimenziju jednog zločina koji upadljivo nikada nije bio tretiran kao predmet propisne kriminološke istrage, gde su forenzički dokazi od samog početka bili stavljeni van domašaja svih kojima nije u interesu promovisanje jednog specifičnog stava po ovom pitanju, i kada se u više zemalja sloboda neometanog istraživanja nalazi pod neprekidnim napadom za navodni prestup „negiranja genocida,“ što se u sudskoj praksi tumači na najširi mogući način da bi se obezbedili osuda i kažnjavanje unapred predodređenih prestupnika? [3]

Ali čak pre objavljivanja ove studije, u aprilu ove godine odigrao se događaj od ključnog značaja u Norveškoj i on je od tada poprimio obeležje nezaustavivog trenda. Norveška Državna Televizija (NRK) emitovala je dokumentarac „Srebrenica – izdani grad,“ reditelja Ole Flijuma i Dejvida Hebdiča, koji viđenje Srebrenice iz osnova menja.[4]  Odmah zatim usledio je podjednako neverovatan dokumentarac istih reditelja, „Tragovi izSarajeva.“ Pored eksplozivnog sadržaja, neverovatna stvar u vezi sa ovim dokumentarcima je činjenica da je jedna državna televizija odlučila da ih emituje. To već samo po sebi na dramatičan način potvrđuje  u kolikoj je meri zvanična srebrenička priča u širokom svetu – potrošena. Ali uskoro su usledili još neverovatniji događaji u liberalnoj i često nesnosno konformističkoj i politički korektnoj Skandinaviji. Švedska Državna Televizija, po ugledu na norveške kolege, takođe je emitovala oba dokumentarca, ne obraćajući ni trunku pažnje na besne protestne urlike ušančenog bošnjačkog lobija i njegovih saveznika. Nakon što su u obe zemlje izgubili medijsku bitku, pobesneli lobi i njegove pristalice osvetnički su se obrušili na pojedince koje su smatrali krivim za svoj fijasko. Podneli su pritužbu protiv oba reditelja pred Norsk Faglige Utvalg (PFU), profesionalnim udruženjem novinara u Norveškoj. Mi ćemo objaviti tu pritužbu kao i briljantan odgovor, tačku po tačku, reditelja Flijuma i Hebdiča čim od njih budemo dobili dozvolu da to učinimo.

U Švedskoj, pošto je i tamo propao njihov pokušaj da švedskim gledaocima uskrate mogućnost da na svojoj televiziji vide dokumentarce po pitanjima od javnog značaja, a koji su u njihovoj zemlji potpuno u skladu sa zakonom, ozlojeđeni lobisti podneli su internu pritužbu Državnoj Televiziji protiv osoblja zaduženog za programiranje zato što je, svojom „nebudnošću,“ omogućilo emitovanje spornih dokumentaraca. Poruka koju je arogantni i glupi srebrenički lobi poslao skandinavskoj javnosti bila je jasna: Vama je zabranjeno da u svojim zemljama nešto gledate ako mi to ne odobravamo. Kao što su uskoro zatim saznali u susednoj Danskoj, to nije pravi način da se (po nezaboravnim rečima američkog PR maga Dejla Karnegija)  „stiču prijatenji i utiče na ljude.“

Danska Državna Televizija prvobitno je izrazila interesovanje za otkup prava da emituje samo jedan od ova dva dokumentarca. Međutim, pošto su videli gužvu u Norveškoj i Švedskoj, Danci su promenili svoju nameru i umesto da emituju jedan, odlučili su da emituju oba filma. Kao što su mogli predvideti svi osim njih samih, bumerang koji su lansirali idiotski balkanski cenzori vratio im se, i to žestoko.

Kako stvar stoji, cela Skandinavija je sada upoznata sa šokantnom pozadinom Srebrenice, i to neposredno iz iskaza Bošnjaka koji su bili posmatrači ili učesnici u tim događajima, a koje su Flijum i Hebdič intervjuisali. Ispostavlja se da prava priča dobrim delom ide unazad do septembra 1993. u Sarajevu kada je g. Alija Izetbegović prispeloj srebreničkoj delegaciji preneo navodnu ponudu predsednika Klintona da bi trebalo da puste Srbe da pobiju 5,000 Muslimana da bi se na taj način stvorio izgovor za američku vojnu intervenciju na strani sarajevske vlade. Izetbegovićev suštinski plan, kako ga je on predstavio delegaciji, temeljio se na razmeni teritorija: Srbi su prvo namamljeni da napadnu i da izvrše pokolj, i zatim im se dopušta da zadrže Srebrenicu, ali posle toga Sarajevo je kompenzovano tako što mu se za uzvrat prepušta srpska opština Vogošća.  Film je bogat detaljima i svedočanstvima iz prve ruke i on se mora odgledati u celini da bi se sve njegove implikacije mogle shvatiti. Međutim, pre ili kasnije inteligentan gledaoc neizbežno će postaviti pitanje: ako su ove pozadinske mahinacije istina, i ako je pravi motiv iza svega ovoga razmena teritorija na način koji je prihvatljiv obema stranama, i ako je to bilo izvedeno uz sadejstvo muslimanske vlade, sa uzgrednim masakrom nameštenim da skrene pažnju i prikrije tragove, šta ćemo onda sa genocidom? Zar genocid nije, po rečima Luisa Morena Okampa, tužioca Međunarodnog Krivičnog Tribunala (ICC) i po brojnim drugim autoritetima, zločin sa specifičnom namerom?[5]

Jasno je da je jedna od opasnosti od ovog dokumentarca baš to što bi mogao da podstakne na analitičko razmišljanje koje bi odvelo zaključcima koji su nespojivi sa „genocidnom“ verzijom događaja u Srebrenici. A intervju koji je u filmu prikazan sa američkim obaveštajcem Džonom Šindlerom mogao bi još zadati i coup de grâce toj verziji. Šindler tvrdi da je, prema njegovim podacima, sastav ljudskih gubitaka vezanih za Srebrenicu oko 5,000 poginulih u legitimnim borbenim dejstvima tokom proboja prema Tuzli od 11. do 16. jula 1995. dok je pogubljenih zarobljenika bilo oko 2,000. Šindler je – vredi dodati – u toj fazi rata bio stacioniran u Bosni kao vrhunski analitičar američke Agencije za Nacionalnu Bezbednost (NSA) pa se na osnovu toga može predpostaviti da je imao dostup činjenicama koje nisu bile obojene propagandom. Prema tome, da li je to još uvek genocid? Ili je to – kako ga radije naziva sudija Haškog tribunala Kristof Flige – masakr? [6]

Više čak nije ni bitno kakve će nove činjenice isplivati ili kakva će se kritička pitanja postaviti. Važno je samo da istraživanja idu svojim tokom. Figurativne batine koje je srebrenički lobi dobio u Skandinaviji tokom zadnjih nekoliko nedelja dokazuju van sumnje da se poklopac ne može držati na loncu zauvek. Zapis na zidu je više nego jasan: ako srebrenički lobi ne ublaži svoje ekstremne zahteve i stavove, predstoji mu spektakularna propast.

Iscrpljenost javnosti nakon decenije i po ritualnog ponavljanja šablonskih fraza, u kombinaciji sa obelodanjivanjem katastrofalnih novih dokaza, a možda i sa predstojećom geopolitičkom irelevantnošću Bosanskih Muslimana kao primera „tolerantnosti“ i „prijateljstva“ Zapada prema Islamu, sve to uskoro će učiniti srebrenički narativ neodrživim u sadašnjem obliku. Njegovi nepromišljeni bošnjački pobornici tada će biti suočeni sa nemilim izborom: beznadežno nastaviti sa zastupanjem izgubljenog slučaja bez logističke podrške (od koje su postali zavisnici) svojih zapadnih strateških partnera i sponzora, ili priznati poraz.

Prilikom procenjivanja raspoloživih mogućnosti, trebalo bi već sada da počnu sa postavljanjem samima sebi nekoliko trezvenih pitanja. Na primer, kako će reagovati kada interesi njihovih sadašnjih partnera pođu nekim drugim pravcem i kada ti partneri počnu da otvaraju i objavljuju sopstvene srebreničke dosijee (Šindler ih je samo malo otškrinuo), čime će nam omogućiti da stvarno dođemo do mnogih podataka koji su nam sada samo u domenu pretpostavke? Taj sudnji dan će neizbežno doći.

Mi smo svakako za taj dan spremni, ali neophodno je da se  muslimanski narod Bosne (njihove korumpirane vođe nas ne zanimaju) spremi takođe. Oni su bili žrtve, skupa sa svojim susedima Srbima i Hrvatima, jedne stravične klanice koju su podstakle snage izvana, a koje ne gaje ni trunku ljubavi prema ijednoj od sukobljenih strana ali koje su vrlo zainteresovane da ostvare hegemonističku kontrolu nad svim svojim podeljenim i oslabljenim balkanskim pionima. Posle petnaest godina razmišljanja, izgleda da je Hakija Meholjić, kome dugujemo obelodanjenje one cinične ponude Alije Izetbegovića da se improvizuje klanje naroda Srebrenice zarad „viših“ političkih ciljeva, najzad shvatio igru, barem sudeći po jednom nedavnom intervjuu:

„Mislim da je određeni broj ljudi znao šta se sprema … Što vreme više prolazi, sve sam bliže uverenju da je taj nesrećni rat bio obična nameštaljka u igri moćnika koji su odlučivali o našim sudbinama kao da je reč o mravima. Dok smo se mi međusobno mrzeli, ubijali i klali, oni gore su sve to posmatrali kao priliku za odličan biznis.”[7]

Mi želimo da se krene dalje, ali da bismo ostvarili najveći mogući uspeh mi (a to znači svi koji smo iskreno zainteresovani za Srebrenicu) moramo pronaći ne samo zajednički jezik već isto tako – a to je zaista ključna stvar – zajedničku činjeničnu platformu, kojoj bi svi objektivno  mogli dati saglasnost. Antagonistički pristup Srebrenici, na način programiranih insekata kako to opisuje Hakija Meholjić, donosi korist jedino onim „moćnim interesima“ na koje on aludira i to neće doprineti ništa da se ublaži ičiji bol ili da se ičiji život poboljša. Zato treba da sebi postavimo cilj da zajedno i bez političkih preduslova bilo kakve vrste radimo na pronalaženju istine.

Od tog cilja niko ne bi trebalo da se prepadne. Nema muslimanske ili srpske istine zato što je istina univerzalna, bez etničkog ili verskog predznaka.

[1] Potpunu besmislenost ovakve optužbe nenamerno je ilustrovala novinarkeaValeri Hopkins u svom nedavnom tekstu u BalkanInsight gde pokušava da ospori kredibilitet naše NVO:Comment on „Bosnian Serbs Funnel Taxes to Genocide-denying NGO“

Naš odgovor je na sajtu BalkanInsight povezan sa člankom gospođice Hopkins.

[2] The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics Prevod na srpski u izdanju naše NVO, Istorijski projekat Srebrenica, biće objavljen za vrlo kratko vreme.

[3] Osvetoljubivo gonjenje u Švajcarskoj beznačajnog provincijskog lista  “La Nation” samo zato što su se na njegovim stranicama pojavile neke blage sumnje u odnosu na zvaničnu priču o Srebrenici, paradigmatično je u ovom smislu. Progoniteljima je potpuno svejedno što se neutemeljeno pozivaju na paragraf švajcarskog Krivičnog zakonika koji nema nikakve veze sa njihovim suštinskim optužbama.  Za iscrpnu raspravu po ovom pitanju, pogledati: Betoniranje istine u Švajcarskoj

[4] Srebrenica: A Town Betrayed

[5] Sudanese legislators denounce ICC charges against Bashir

[6] Po rečima sudije Flige, “Strogo govoreći, izraz genocid odnosi se samo na Holokaust,“  Der Spiegel, 07/09/2009: UN Tribunal Judge on the Karadzic Trial

[7] Press [www.pressrs.ba], broj 1529, 16. septembar, 2011, Boris Knežević: „Nudili su mi pare da ćutim o Srebrenici“.

Srebrenica Historical Project

Postbus 90471

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (The Netherlands)

+381 64 403 3612  (Serbia)

Internet site: www.srebrenica-project.com

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com