СРЕБРЕНИЦА : 15. маја побијено и запаљено 18 жена и стараца

Јуче се навршило 27 година од стравичног злочина над сребреничким Србима. Тог 15. маја 1992. бошњачки војници су на кућном прагу поубијали осамнаеаст српских цивила – жена и стараца

Пролећног 15. маја 1992. наоружане муслиманске снаге извршиле су напад на српска села Међе, Осредак, Виогор и Ораховица у општини Сребреница починивши том приликом тежак масакр.

Данима пре напада у више наврата вођени су безуспешни разговори са муслиманским представницима о
мирном суживоту. Муслиманске преговараче представнике мештана из околних села најчешће су предводили милиционери Хакија Мехољић и Насер Орић.

Kада је Србима изгледало да је договор остварен муслимани, под изговором да траже скривено оружје и радио-станицу, изненада су напали и запосели наведена српска насеља. У нападу су учествовали добро наоружани припадници Армије БиХ регрутовани у околним муслиманским селима Сребренице и Братунца.

У засеоцима Чумовићи и Ровићи, на превару је ухапшен знатан број мештана српске националности. Они су делом похапшени и спроведени у затворе у Сребреници. Тамо су страховито мучени и злостављани а две девојке су у тим логорима и силоване.

Неколико цивила је управо тамо након страховитих тортура и побијено. Све што је у наведеним селима и засеоцима било српско, почевши од имовине: покућства, беле технике и стоке, до темеља је опљачкано, а потом преко 200 кућа и још више осталих зграда је спаљено и разорено. У својим кућама су живи запаљени старији и непокретни цивили српске националности.

Село Виогор, настањено већинским српским становништвом напали су 15. маја 1992. припадници ТО Сућеска, ТО Сребреница и ТО Поточари под командом Насера Орића и Зулфе Турсуновића.

Том приликом село је запаљено и уништено, а имовина опљачкана. Након напада на Виогор убијени су Стоја Васић (84) и Драго Јовановић (64). Стоја је, према сведочењу њеног сина Слободана, била непокретна и није могла да бежи из села, те је остала у својој кући где је убијена и запаљена.

Ни Драго Јовановић због болести није успео да побегне из села и према казивању сведока Миладина Ристановића, остао је код своје куће где је, највероватније, и убијен, а његови посмртни остаци нису још пронађени.

Још није пронађено ни тело Обрада Васића (38) који је нестао за време напада ТО Сребреница на село Бојна код Сребренице. То село такође је уништено почетком маја, а становништво прогнано.

У селу Сјемово муслимански војници су брутално убили и непокретног старца Милоша Зекића (80) који је након убиства и запаљен у својој кући, а село је спаљено и порушено.

И село Осредак, насељено искључиво Србима запаљено је петнаестог маја. Становници тог села дан раније су прогнани, једино је остао Секула Ристановић (87), инвалид, непокретан.

Приликом упада припадника ТО Сребреница у село, старац је пронађен а потом убијен и запаљен у својој кући. Има озбиљних назнака да је о свему био упознат Насер Орић.

Према сведочењу Секулиног сина Миладина, он је пре уласка јединица ТО Сребреница и ТО Сућеска у Осредак обилазио више пута оца, док се налазио у изолацији у селу Чумавић. “Селим Ахметовић из Борковића рекао ми је да ће након паљења села Сјемово, Баре, Росуље и Ровићи, припадници исте ТО 15. маја запалити и Осредак.

Од Селима сам тражио да каже Насеру Орићу да не пале село јер ми је у кући остао непокретни отац. Наредног дана, на мој захтјев пет војника ТО Сребреница одвело ме до куће, али сам затекао кућу запаљену. Посмртне остатке оца пронашао сам тек касније, јер су ме одмах вратили у изолацију у Чумавић“, сведочио је Миладин Ристановић.

У исто време јединице ТО Сребреница које су предводили Хакија Мехољић и Неџад Бектић, командант бригаде „3. мај“ Kрагљивода (и члан штаба свих оружаних снага у Сребреници), напали су српско село Међе.

И то село је спаљено, а у селу је убијено седморо цивила, међу њима Војислав Ђурић (73) и његов син Новак (47), иначе глувонема и ментално заостала особа, док је у засеоку Kарно зверски убијена домаћица Петрија Андрић (60).

Према сведочанствима преживелих рањених мештана, након упада Мехољићевих и Бектићевих јединица у тај заселак, заробљени су и цивили Милојко Гагић (52) и Радивоје Суботић, да би потом били мучени и напослетку убијени.

Из села је у заточеништво у Сребреницу одведено десетак мештана: преживели су сведочили да су сви мучени, а да су неки убијени. Мехољићеви и Бектићеви војници неколико дана касније запалили су и Радошевиће, а том приликом у свој кући убијен је и запаљен старац Алекса Перић.

Нешто раније и војници Орићеве и Турсуновићеве јединице поново су се „прославили“: сачекали су да се део прогнаних мештана Ораховице врати у село, а затим их напали и село коначно спалили. У том бесомучном нападу је убијен слобовиди старац Радојко Петровић.

Мештанин Kарна Миленко Суботић испричао је пре неколико година за медије да су приликом напада и упада у село, припадници муслиманских снага ухватили његовог брата Радивоја и након вишедневног мучења убили га и закопали у једној њиви у крају села.

„Приликом ексхумације и преношења његових посмртних остатака утврђено је да су му руке везане жицом и поломљене ноге, руке, ребра и лобања, као и Милојку Гагићу који је био истог дана заробљен, али је након неколико дана мучења убијен и закопан у селу Kлотјевац одакле је ексхумиран и сахрањен у породичном гробљу“, рекао је Суботић.

У логор је тада одведена и Српкиња Љубица Гагић која је даноноћно мучена и злостављана од стране муслиманских војника а несрећна жена је убрзо и подлегла од тортуре муслиманских војника.

Извор: НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО – „Некажњени злочини над Србима у Подрињу“