Срђане, Млађане, Мрђане, ради којег и чијег народа сте гинули?

Да је могла како Козара све да нас прогута данас а из своје утробе врати сву ону поклану чељад, била бих најсрећнија на свијету.

Нисмо ми као народ, српски народ, заслужили своје свете Новомученике.

Пише: Сандра Благић

Организован је бесплатан превоз за све оне који су жељели одати помен мученицима, нејачи, женама, дјеци, старима, изнемоглима који су те крваве 1942. године поклани само јер су били православни.

Хорда људи изашла из аутобуса, прошла поред Часног крста, гдје је служен парастос, и кренула каменим степеницама ка споменику.

Неки са заставама политичких партија, поједини са петокраком на челу, ријетки са достојним знамењем и правим занимањем.

Дошла раја на излет. Ма какав парастос!?

Отишла у ‘лад јер је звијезда упекла к’о никад до сад.

Све нешто у себи размишљам да нијесам погријешила па ће парастос бити служен касније.

Парастос у 10 часова код Часног крста а нас шака јада.

Е мој Срђане, Млађане, Мрђане џаба сте гинули!

Ради којег и чијег народа?

Народа, браће и сестара који су прошли а ни свијећу да Вам запале.

Е мој Срђане, Мрђане Млађане, е моја мајко Кнежпољко, за кога роди три јаблана? Те три румене јабуке.

За овај и овакав народ сигурно нијеси!

Мислила сам да смо изашли из комунизма али грдно се преварих. Нисмо се вала помакли ни педаљ.

Господо политичари, ако се већ толико бусате у српска прса, када изађете пред народ, поздравите са: „Помаже Бог браћо и сестре“.

Када већ говорите на мјесту Покоља, гдје је послије молитве најпримјереније ћутати, чините то бирајући ријечи, полако и тихо.

Не срљајте, не брзајте јер гријешите много.

Када се заврши интонирање химне, драга браћо и сестре, а нисте осјетили потребу да са поносом и пуним гласом запјевате (да, знам и да не знате текст), не аплаудирајте!

Многи су од вас дошли јер је путовање било бесплатно а и да видите шта то тамо има.

А нисте ни свјесни каква је то битка била.

Ми недостојни жртава и тог светог мјеста, нисмо заслужили да се називамо потомцима и сународњацима Новомученика козарачких!

Од истог аутора:

Нико као ми Срби!

Сандра Благић: Ми потомци жртава, требамо савити главе до земље и тражити опрост

Сандра Благић: Часни крст на Динари

Сандра Благић: Како мислимо да нас неко поштује, када ми не поштујемо своје мртве?

Сандра Благић: Не дозволимо да нас опет кољу, протјерују, да нам ломе кичму!

Сандра Благић: Напокон знам гдје почивате

Сандра Благић: Дан када се Велебит тресао

Сандра Благић: Дјеца су била само број без имена и презимена

Сандра Благић: Зашто заборављамо када знамо да је заборав …

Сандра Благић: Тамо гдје ме језа не обузме од страха, већ од …

Сандра Благић: Истина нам на крају једино и остаје, зар не …

Сандра Благић: Зашто Крајишници неће организовано у …

Сандра Благић: Још једно стратиште православних Срба …

Пребиловчани су људи са највећим срцем | Јадовно 1941.

Сандра Благић: На Шушњару