Срђан Цветковић: Одмах након рата у Србији комунисти ликвидирали око 70 уметника

Историчар који двадесетак година истражује комунистичке злочине након Другог свјетског рата.

Извор: П портал ; Аутор: Бојан Муњин

НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

Питања о томе што се догађало у првим мјесецима и годинама након Другог свјетског рата на тлу Југославије, без обзира на то што је од тада прошло готово осам деценија, заокупљају и даље немалу пажњу јавности.

О тим временима, у којима је било, уз послијератни полет, и круте идеолошке строгости и жестоке репресије према сурадницима окупатора и идеолошким противницима, још увијек се говори испод гласа, с предрасудама или недовољним информацијама, а тумачења тих догађаја групирају се често на скали између “нас” и “њих”.

Историчар Срђан Цветковић с Института за савремену историју у Београду већ двадесетак година се суставно бави, прекопавајући архивску грађу и интервјуирајући свједоке тога времена, истраживањем чињеница о овом турбулентном раздобљу у Србији и на ширем простору након Другог свјетског рата. Добар број рецентних знанствених књига и чланака овог аутора говори не само о том мучном добу него она бацају важно свјетло и на друштво у којем данас живимо.

У вашим знанственим истраживањима из којих су настале књиге “Између српа и чекића“, “Репресија у Србији 1944−1953“, “У име народа“ и друге, ви се бавите обрачунима комунистичког режима у Југославији након Другог свјетског рата с ратним злочинцима, али и њиховим идеолошким непријатељима. Чини се да о тим темама и о томе добу још увијек није изграђена цјеловита култура сјећања?

Оно што је карактеристично за Србију и неке друге крајеве бивше Југославије, рецимо за Црну Гору, БиХ и Македонију, не толико за Хрватску, јесте да на пример нема довољно прилога у важнијим медијима, као ни јавних трибина или емисија на телевизијама с националном фреквенцијом на ту тему.

Не постоји дакле у довољној мери оно што би се могло назвати суочавањем са ауторитарним или тоталитарним наслеђем на добром делу ових простора. Са друге стране, научна открића у Србији на ову тему су веома значајна. На пример откривање књига и спискова хиљада стрељаних у Србији из тог времена, 1944-1945. године или подаци да је породицама стрељаних забрањивано да прилазе гробовима, обележавају их и пале свеће, да су ти гробови заливани бетоном и преко њих прављене зграде и паркиралишта, драматично су велика открића али она данас постоје као документарне чињенице.

Коначан број убијених још није познат али можемо са сигурношћу говорити да је на тај начин у Србији покопано на десетине хиљада људи и да не постоји ни једно званично обележје или спомен подручје које показује да су ти људи насилно страдали.

Црвени и црни

У вашим истраживањима и у књигама говорите о шездесет хиљада убијених у Србији од краја 1944. до половине 1945. године.

Прво треба рећи да је тих 60.000 људи изгубило живот на различите начине и то не значи да су сви они били невини. Друго, од те укупне бројке отприлике 33 до 34 хиљаде људи је убијено без суда, око 2.850 људи стрељано је по некаквој пресуди (што не значи да је било одржано и суђење), а остатак тих људи су убијени као јатаци у потерама или су страдали као фолксдојчери у логорима – њих око 21 до 23 хиљаде.

Документација о страдалима је непотпуна јер њоме нису обухваћени велики градови: Београд, Шабац, Аранђеловац, Крагујевац, Ужице и уопште градови западне Србије. Тако да на ову базу од 60.000 документовано пронађених имена људи који су стрељани треба додати још око десетак хиљада који су стрељани у Београду, западној Србији, нешто на Косову или оних који су се повлачили према Босни и Словенији.

Оно што  је важно је да се овде ради углавном о убијеним цивилима а не о војницима као и то да се ова база стално допуњује новим доказима и именима страдалих. Закључно, можда је тада требало осудити на смрт евидентне ратне злочинце којих је било можда пар хиљада, али десетине хиљада других, службеника, професора, уметника или обичних људи, свакако није заслуживало смртну казну. Зашто су ти људи морали бити стрељани?

Кажете да не постоји спомен обиљежје за све те људе који су насилно убијени. Баш за никога!?

Војвођански Мађари, као и фолксдојчери обележили су своја места страдања. Када је подигнут споменик убијеним фолксдојчерима у Бачком Јарку, или Мађарима у Чуругу, на отворењу тих споменика присуствовао је и председник Вучић. Али не постоји ни једно обележје за десетине хиљада убијених Срба за које се документовано зна да су од краја 1944. до половине 1945. године страдали у “дивљим” чисткама новог режима, због ратне освете или само зато што су били идеолошки противници, другачије су мислили или су припадали “непријатељској” друштвеној класи.

Ти невини људи који су били у већини, страдали су заједно са знатно мање оних које је заиста требало осудити као ратне злочинце. Да се у Немачкој или у Француској после рата судило онако како се судило у Србији, мало ко би тамо остао жив. Само два народа на Балкану су долазак Немаца у Другом светском рату заиста доживела као окупацију: били су то Грци и Срби и у тим крајевима су ницали масовни покрети отпора. Сви други су те нацисте најпре углавном дочекали као ослободиоце, да би после рата многи Срби, далеко више него други народи, у атмосфери идеолошке мржње и политичког обрачуна, страдали под оптужбом за сарадњу са окупатором.

Мислим да постоји морални и хумани задатак да се обештети многе људе који траже своје мртве, захтевањем истине и правде за њих. Постоји иницијатива за изградњу спомен обележја тим многобројним људима који су убијени у чисткама новог режима 1944/45., али се реализација тог плана одлаже из године у годину.

Да ли то значи да неки тихи грађански рат и даље тиња у Србији?

Да, то је истина. Многи на пример мисле да се ја бавим овом темом из личних разлога, али није тако: ја сам из партизанске породице и у ово истраживање ушао сам случајно почетком 90-их, на крају ере комунизма, слушајући Азру, рокенрол и читајући Борислава Пекића и неке друге ауторе који су страдали у тим годинама. Мој отац је данас и даље симпатизер Јосипа Броза Тита, поред свих мојих књига.

Та прича у Србији биће завршена тек када буду потпуно отворени архиви и када људи буду сазнали истину о тој репресију и свему ономе што је пратило ту тамну страну тог режима, који је наравно имао и своје светле тренутке.

Тек тада можемо говорити о неком приближавању ставова или о помирењу, а до тада ћемо живети, како сте рекли, сваки са својом истином закопани у рововима, у тихом грађанском рату. Да би дошли до неког нормалног, сношљивог и демократског друштва треба рећи истину о свим злочинима, и црвеним и црним и осудити их.

У Србији тридесет година након пада Берлинског зида још увек причамо о томе и не постојимо у довољној мери као нормално демократско друштво, као што се десило у другим посткомунистичким земљама.

Идеолошка заслепљеност

Који су предувјети за изградњу таквог нормалног српског друштва?

Мислим да демократска Србија мора да буде антифашистичка, али мора и да осуди бољшевизам који је од првих година до раних 50-их након рата спроводио ту бруталну репресију, позивајући се и угледајући на Стаљина. Осуда бољшевизма на одређени начин представља и заштиту антифашизма и партизанске борбе: не заборавите да је у партизанима у Другом светском рату било преко 90 посто људи који нису били комунисти.

Задатак је сваког антифашисте да осуди бољшевичке злочине јер су они рађени на врло сличан начин како су то радили фашисти или нацисти: одвођење људи, ислеђивање, мучење, стрељање без суда, нестајање, без икакве шансе да се човек одбрани – то су врло сличне методе.

Како објашњавате толику бруталност те репресије у овим крајевима након Другог свјетског рата?

Ту бруталност у првом реду објашњавам идеолошком заслепљеношћу. Имате на пример ону писану наредбу огранка Комунистичке партије Југославије да “онај који није у стању да убије класног непријатеља није прави комуниста”. Са друге стране, то насиље не може да се објасни ни само ратним и поратним девијацијама и одмаздама, као што пише Хуго Клајн у књизи “Ратна неуроза Југословена”, јер имате и обрачуне међу комунистима који су били брутални.

Највише комуниста, пре, за време и после Другог светског рата, у Стаљиновој Русији и код нас, страдало је од руке самих комуниста. Људски живот тада није пуно вредео и зато је професор Андреј Митровић говорио о “времену нетрпељивих” или историчар Ериц Хобсбаwм о “добу екстрема”. То су те психологије људи склоних пречицама тоталитарних идеологија, бољшевичког комунизма или нацизма. Код нас, људи снажно идеолошки индоктринирани ушли су у структуре власти или Озне и понашали су се по принципу да свако ко другачије мисли или долази из неке друге класе по дефиницији је непријатељ и дозвољено је свако средство да га се одстрани.

Иначе, у новијој српској историји је познато да је човек другачијих уверења често посматран као државни непријатељ, а у комунизму је такав став био доведен до екстрема.

Како је та репресија изгледала конкретно на дјелу?

Имам документ који сам навео и у својој књизи “ОЗНА: документи о политичкој репресији у Србији 1944-1946” у којем Добривоје Видић, комуниста и будући председник Србије, од 1978. до 1982. године, одмах након рата пресуђује Андрији Мирковићу, предратном председнику општине Ужице и угледном трговцу, називајући га шпекулантом и манипулантом, који мора да се осуди на смрт, иако у његову корист на суду сведоче многи комунисти које је он спасио или прикривао, чак и самог Видића, на почетку рата и окупације.

Међутим Видић, који све то зна, у документу тражи да се тај човек стреља, јер је то “у интересу револуције” те каже да уколико се Мирковић не би стрељао “ми бисмо подлегли малограђанском осећају захвалности за учињене услуге у рату”.

Али, морам да кажем да то није само историја: револуционарна психологија и данас постоји код одређеног броја људи у Србији и она је таква да ће вас они, у име неког вишег интереса, хладно осудити на смрт.

Ако је у то време стрељан један Андрија Мирковић, који је према признању самих комуниста свима њима чинио услуге, шта је могао да очекује неки анонимни “противник револуције”, као рецимо двојица произвођача опеке из Бајине Баште, осуђена на смрт, зато што су те опеке узимали Немци и од њих градили бункере. То су биле масовне осуде у Србији које су биле изрицане због револуционарног чистунства и острашћености и које су налегале на традиционалне српске поделе, ако рецимо погледате дубоко непријатељство између обреновићеваца и карађорђевићеваца и слично.

Осим тога много је ту било освете комуниста за њихове патње у Другом светском рату, па су се онда ти људи, по њиховом схватању, светили српској буржоазији која је живела у релативном благостању, док су други гладовали и која није морала да бежи у шуму.

Непријатељи данашњице

Да ли су се касније ти комунистички егзекутори покајали?

Добар пример је мајор Озне Милан Трешњић, у рату припадник Шесте личке дивизије, са којим сам имао више разговора и један је од ретких људи “са друге стране” који је био спреман да сведочи о тим страшним временима. Једном ми је тако причао како је у рату сањао како он “долази у тај издајнички Београд да побије те буржује на Дедињу и да у чизмама прекривеним личким блатом преспава у њиховим креветима.” И то је на крају и учинио.

Написао је и књигу “Време разлаза”,  мотивисану личним кајањем, али је због те књиге имао и силних проблема и претњи. При том треба рећи да је та књига изашла још за време старог режима, 1988. године.

Први мотив да напише такву исповедну књигу је хрватски маспок 1971. године, када је Трешњић веровао да су хрватски комунисти издали Тита и, као тадашњи конзул у Стуттгарту, сматрао је да је дошло до помирења хрватске емиграције и хрватских комуниста националиста. Он је тада, како каже, осетио узалудност онога у шта је до тада веровао и личну грижњу савести. Он осликава такав тип човека који је изгубио читаву породицу и све друго у рату, ушао је у Озну и са великом мржњом и страшћу, чак и не толико због идеологије, желио је да се освети. Трешњић признаје да је мало ко од тих силних људи који су побијени заслужио смрт.

Због свега тога Трешњић се каје и то је било прво такво сведочанство официра Озне у југословенском комунистичком систему. Треба у репресијама тога времена споменути и чисто личне разлоге: људи су цинкали своје комшије јер су хтели да присвоје њихову имовину или да се уселе у њихове куће или да им преотму жене. То усељавање у туђе куће била је у то време масовна појава. Тако да су разлози репресија и злочина били идеолошки, ратни, лични и лукративни.

У вашим истраживањима спомињете стријељање глумаца и других умјетника у Београду и Србији крајем 1944. и почетком 1945. године.

У Србији је ухапшено на десетине глумаца одмах након рата, од којих је петнаестак стрељано. Упоредни подаци за такав поступак, рецимо у Загребу или Лубљани, према глумцима у то време не постоје, а не постоје и нигде у Европи. Требало је да буде стрељано и више драмских уметника који су за време окупације глумили у Београду и унутрашњости али, кажу, Митра Митровић, тадашња министарка просвете, извукла је многе од њих, међу њима и глумице Олгу Спиридоновић и Жанку Стокић или оперског певача Жарка Цвејића.

Имао сам прилике да видим тадашње књиге притвореника и њихова имена и поред неких од њих би писало “пустити, интервенисао Слободан Пенезић Крцун“, тадашњи министар унутрашњих послова или неко други. За те који би били пуштени алтернатива је најчешће била мобилизација за Сремски фронт или упућивање на Суд части, а онда су казне свакако биле блаже од осуде на стрељање. Укупно је стрељано у Србији у то време око 70 уметника из свих области.

Како је изгледало то одлучивање тко ће бити убијен, а тко не?

У истраживањима смо пронашли документ у коме се види како високи функционер Озне Јефто Шашић и сурадник Озне, иначе надреалистички уметник, Марко Ристић, израђују спискове “непријатеља данашњице”, како су их називали и праве тријажу: овај је “наш”, овај је сумњив, овај је антикомуниста, овај је за стрељање, овај је колебљив и треба га придобити, а овога застрашити.

Е, сад замислите како изгледа тријажа неколико стотина интелектуалаца када ју раде двојица удбаша за столом уз кафу: кога стрељати, кога евентуално пустити, кога преодгајати… Ту треба додати да су те удбашке канцеларије биле пуне грађана који су дошли да се гребу о нове власти или да цинкају друге, не би ли спасили себе или добили неке повластице. Али те канцеларије су биле пуне грађана, који су пријављивали своје комшије и онда када су за време окупације гестаповци били у њима…

Суд партије

Шта се догађало након што су направљени спискови “непријатеља данашњице“?

Онда се приступало хапшењима тих људи, ислеђивању и њихово одвођење у затвор. Убијања су била масовна: по 30, 50 или 100 ухапшеника за једну ноћ. Људи су везивани телефонском жицом, остајали су у доњем вешу или потпуно голи и одвођени на локације за егзекуције. Таквих локација је било у десетинама градова и могао бих дуго да вам набрајам њихова имена: Београд (на више локација), Смедеревска Паланка, Велика Плана, Зајечар, Пирот, Ниш, Крушевац, Лесковац…

Обично су за егзекуције биране обале река, шуме, насипи, јаруге, скривене рупе. Након извршеног стрељања локације су се маскирале и писмено се забрањивало родбини “под кривичном одговорности” да посети те локације. И након тога су се објављивали спискови и саопштења о стрељанима. Сви ти људи су одведени и једноставно се више нису вратили.

Неко их је у тим њиховим кућама чекао: деца, жене или родитељи, а они су страдали тако што су двојица из Озне уз ракију прецртавали њихова имена. Многи су страдали зато што су веровали да су невини и нису се склањали, али свеједно су дошли по њих и стрељали их.

Фабриковали су те лажне оптужбе, осуђивали су потпуно невине људе, чак и оне који су симпатизирали партизане или су били хапшени од Немаца и завршавали за време рата у затвору на Бањици.

Чему су служила јавна саопштења о стријељанима?

Саопштења су служила као нека врста пропаганде. Рецимо ти људи су осуђени као народни непријатељи, иако често никаквог суђења није било. Затим, она су служила за застрашивање и као компромитација тих људи као народних непријатеља.

Таква слика, да су криви и невини и они који су заиста криви као “народни непријатељи”, отишла би у јавност и све до данас, ако би хтели некога да рехабилитујете напали би вас да штитите “ратне злочинце и фашисте”. Са прљавом водом тада је избацивана и чиста и, масовне репресалије нису давале никакве шансе људима да докажу своју невиност и обране се од суда партије.

И на крају, постојала је једна специјалност у Србији која није постајала у другим републикама: израда књига стрељаних. Србија је земља која, црнохуморно речено, има најбоље сређене књиге ухапшених и стрељаних након Другог светског рата и уз многобројне депеше везане за стрељања, део тих пописа смо објавили у књизи “ОЗНА: документи о политичкој репресији у Србији 1944-1946”.

Зашто су послијератне власти правиле књиге стријељаних када оне представљају крунски доказ неправди и злочина?

Књиге стрељаних су прављене из два разлога: прво, радило се о револуционарној психологији, која је размишљала у категоријама “ми и они” и на начин да долази ново време, да више нема враћања на старо, да се зато циљеви новог времена оправдавају свим средствима и зато, коначно, нема више страха од одговорности. Револуција подноси све.

Друго, водити спискове стрељаних у систему државне безбедности значило је да су ти људи водили податке и о другим пуно мањим стварима: шта смо рекли у кафани, да ли смо испричали какав политички виц, нешто рекли о другу Титу, из какве смо породице и какав нам је педигре. Масовна стрељања су престала средином фебруара 1945. и онда су наступили судови – али то су опет били комунистички, револуционарни судови и судови части.

Такви судови нису баш одмах осуђивали на смрт али су судили на дугогодишње казне, мицали су људе из јавног живота и конфисцирали њихову имовину. Постоји попис од 177 трговаца и индустријалаца у Београду којима је суд части одузео сву имовину. Око 80 посто индустријског капитала у Србији након рата је одузето мером конфискације након стрељања, одлукама судова части, војних и цивилних судова.

Све оно што су до тада била неконтролисана стрељања сада је рађено преко судова под контролом партије: поново стрељања, одузимање имовине и суђење, не само злочинцима него и људима који нису били идеолошки суборци.

Који су идеолошки, доктринарни разлози оваквог суровог поступка послијератних власти?

Изван те популарне приче о партизанима, усташама и четницима, овде се радило о једном систему задобивања власти и начину владања. Конфискације имовине најбоље разоткривају револуционарне и класне намере власти. Са пресудом “народном непријатељу” редовно иде и конфискација: људи остају без читаве имовине, без тањира и кашика, остају без гаћа у дословном смислу речи.

Имате документ у мојој књизи у којем се говори да се архитекти Милану Секулићу одузимају, поред осталог “сако беле боје, ципеле, половне старе, панталоне и троје половне мушке гаће”. Ради се о конфискацији приватних лица и имовини која је стицана вековима раније. Да не говоримо да су тиме кажњавани и жене и деца таквих људи. Битно је да се у хронолошком следу задобивања власти, стрељања, судови и конфискације налазе на одређеној временској црти освајања власти.

Ћораве кутије

Шта под тиме мислите?

Стрељања и најжешћа репресија трајали су до првих послератних избора крајем 1945. године. На тим изборима, са тим фамозним куглицама и “ћоравом кутијом”, елиминисана је опозиција. Онда следи спаљивање опозиционих новина, на пример Демократије у Србији и Народног гласа у Хрватској, па након избора елиминација људи, некомуниста унутар Народног фронта, тзв. “сапутника револуције”.

То је рецимо случај Драгољуба Јовановића, председника Народне сељачке странке у Србији, Томе Јанчиковића, високог функционера ХСС-а у Хрватској и Чртомира Нагоде, председника Либералне странке у Словенији, који је у монтираном процесу осуђен на смрт. Са разилажењем са Стаљином 1948. круг се затвара. На мету долазе противници унутар партије који одлазе на Голи оток. Оно што желим да кажем јесте да се због масовности послератних злочина губи из вида репресивна природа власти која од почетка почива на насиљу и радикалној идеологији која прожима све структуре.

Нема тројне поделе власти. Парламент, влада и судови су продужена руку партије и нови владари то и не крију. Радничка класа, радни народ, поштена интелигенција, преко своје авангарде Комунистичке партије Југославије обрачунаће се са непријатељем.

Историјски, у Србији правна држава никада није постојала у озбиљној мери, па можемо да се запитамо да ли је тај недостатак озбиљних институција српски трајни проблем.

Партија, култ личности, идеологија, репресија, то је српска историја 20 века. На том трагу моја следећа књига зваће се “Два века затирања политичких неистомишљеника, од Карађорђа до данас”. Ми и данас имамо оштру поделу у друштву, у којем на срећу још није дошло до физичких обрачуна, али не знамо како ће то завршити. Као код ретко којег народа, ми у Србији имамо трагичну историју пуну подела и насиља.

Који су били ваши пунктови добивања података и архивске грађе? 

Прво да кажем да је ова тема настала на темељу, прво мог дипломског рада који се бавио репресијом над војвођанским фолксдојчерима у Банату након рата, па онда и магистарског рада који се бавио репресијом над политичким неистомишљеницима од 1944-1953. године.

Када сам се 2000. године почео бавити темом масовних егзекуција 1944/45. било је отпора да се уопште упуштам у то осетљиво подручје. Било је нешто живих људи и могло се доћи до њихове приватне архиве, али до јавних архива је било тешко доћи. Снимио сам на стотине разговора по Србији са тим живим сведоцима, а разговарао сам и са познатијим дисидентима, Михајлом Михајловим, Милованом Ђиласом и другима и њиховим потомцима.

Врло често су та сведочанства била слична: избацивање из стана, одвођење оца, дугогодишње стигматизирање породице, мучна сналажења са запошљавањем, отопљавање ситуације након пуно година… и таква сведочанства добро су надопуњавала архивске документе.

Били су ту и полуотворени партијски архиви, али и то је било недовољно. Онда сам од министарства правде тражио и добио дозволу да могу да идем у затворе. Ту сам нашао у неким затворским подрумима досијее многих политичких затвореника, а кључни тренутак је наступио када су службе безбедности предале део своје документације државном архиву.

Тада сам пронашао све те спискове ухапшених и стрељаних, писма и депеше, из чега се видело да се радило о систематичном насиљу, најмасовнијем у Европи по глави становника, уз надгледање Партије.

Чини се да је послијератна репресија у Србији била најжешћа. Зашто?

Објашњење би могло бити у томе што је комунистичка партија у Србији хтела да покаже своју правоверност, јер је Србија непрестано била оптуживана, у краљевини Југославији и у радничком покрету, за великосрпски национализам. Српски комунисти су хтели да се докажу. Али радило се и о другим процесима: борба против кулака, колективизација и обавезни откуп пољопривредних производа у Србији су били најбруталнији.

Тридесет до четрдесет хиљада људи у Србији је због тога прошло затворе, хиљаду их је убијено. Војводина је била осакаћена тим експериментом, који је трајао само четири године, од 1949-1953. и од тога се на крају одустало, а тим људима који су кроз све то прошли нико се није ни извинуо. Људи су ишли у затворе зато што нису имали хиљаду кила жита и остајали су без целе имовине. Нису сакривали жито већ га нису имали.

Они који су разрезали да толико ти сељаци морају да дају, то су добро знали и то су чинили зато, да када ови сељаци не би могли толико да дају, они су их терали у затвор, а њихова имовина је постајала задружна. О смишљеном подизању интензитета репресије добро је видети како су се мењали третмани у затвору, рецимо на примеру затвора у Сремској Митровици.

У просторијама где је у време краљевине Југославије било 14 до15 осуђеника, са столовима, креветима и грејањем, бивало је у првим годинама социјалистичке Југославији и преко 200 људи, збијених као сардине на хладном бетону и слами у више редова, без грејања, на тешком принудном раду и са оскудном храном, па су смртни случајеви најмање отпорних били чести.

На који начин је могуће помирење у Србији након толиког насиља?

Србија је нешто била напредовала у том суочавању са прошлошћу, а данас, према тренутном стању у друштву, налази се један корак назад у таквом помирењу. Могућност да се овакво истраживање уопште направи је тест да ли је пут према таквоме нечему уопште могућ.

Данас, ако би превагнули екстреми у Србији, било које боје, ми се никада нећемо помирити и не би било шансе за неко отворено и демократско друштво у којем би био могућ дијалог о ономе што се догодило, па онда и за неко зацељивање рана. Једна декларација демократских снага о злочинима који су у прошлости почињени у име идеологије, партије или култа личности, као и о томе да Србија данас жели друштво темељено на правди, закону и истини, јако би помогла у овом тренутку, када су и леве и десне популистичке снаге у порасту.

Објективно, биће потребно још доста напора око изградње адекватне културе сећања да до тог измирења стварно дође. Ако постоји смисао овог истраживања онда је он у томе да смо се суочили са једном мучном причом која представља неисписану страницу историје и дуго забрањену тему, због које се некад губила слобода. О њој треба данас да се јавно говори, уместо свих тих ТВ сапуница и реалитy схоw-а које иначе гледамо. Само на бази отвореног дијалога може да се направи помирење.

И још нешто: Ми данас морамо да се одредимо не само према тим злочинима него и према једном типу владавине који прети да се понови.