Srđa Penezić: Ne mogu da poverujem da su mog oca Krcuna ubili

Reditelj Srđa Penezić za „Novosti“ o misterioznoj pogibiji oca, njegovoj neistraženoj zaostavštini, burnoj istoriji i pobednicima…

Moj otac Slobodan Penezić Krcun nije ubijen! Sklon sam da verujem, za razliku od moje majke i nekih drugih ljudi, da saobraćajna nesreća kod Lazarevca, u kojoj je tata poginuo, nije bila inscenirana. Ne mogu da zamislim da bi tadašnja vlast mogla da izvede tako preciznu operaciju, a da je niko do današnjih dana ne razotkrije.

Ovo za „Novosti“ kaže reditelj Srđa Penezić, sin jednog od najkontroverznijih srpskih političara, čiji život i nikad do kraja razjašnjena smrt i dalje predstavljaju jednu od najvećih misterija Brozovog vremena.

Dok kišno popodne provodimo u jednom beogradskom restoranu, naizgled neobavezno, Srđa Penezić priča o životu u Americi, ovom vremenu, porodici, razlozima zbog kojih je Krcun pao u nemilost Josipa Broza. Naš sagovornik je imao samo 12 godina kada je, 6. novembra 1964, njegov otac, tada na funkciji predsednika Izvršnog veća Srbije, poginuo u saobraćajnoj nesreći. Odrastajući uz majku Grozdanu, brata Relju i sestru Vidu slušao je priče o ocu, ali su mu slike iz detinjstva i danas neizbrisive.

– Bio je divan, dobar i nežan otac – kaže Penezić. – Izuzetno inteligentan. Njegova najveća mana, ako je to i bila, bio je neki cinizam karakterističan za inteligentne ljude. Bio je dobar prema nama deci. U našoj kući je vladala liberalna atmosfera. Mogli smo da imamo svoje mišljenje, sami smo birali svoje prijatelje. Kasnije su mi neki ljudi govorili da ne bih pričao sve što mislim da mi je otac živ. Mislim da nisu bili u pravu.

* Zašto to mislite?

– Bio sam dobrodošao kada su moji roditelji sedeli sa svojim prijateljima. Mogao sam da kažem sve što sam hteo. Družili su se sa Dobricom Ćosićem, Milošem Minićem, Branom Crnčevićem, koji je bio vrlo simpatičan i drag čovek, ali je kasnije otišao politički na drugu stranu. Kod nas je dolazio i Aleksandar Ranković. Bili su verni prijatelji, što se najbolje viđalo u političkim zaokretima. Nisu okretali leđa jedni drugima. Ništa se nije promenilo kada je Dobrica Ćosić pao u nemilost. On i otac su se znali još iz Druge proleterske.

TITO*

Šta vam je ostalo u sećanju od materijala koje ste predali Arhivu?
– Poklonili smo Arhivu jednu fotografiju na kojoj je tadašnja jugoslovenska vrhuška. Svi političari čitaju „Politiku“, jedino Josip Broz čita „Vjesnik“ – priča nam Krcunov sin. – Tu se vidi čiji je on kralj bio.

* Kako je došlo do neslaganja između Krcuna i Broza i da li je vaš otac pao u nemilost zato što je, kako se tvrdi, bio srpski nacionalista?

– Moj otac je u jednom trenutku postao simbol za Srbina, sad opet nije dovoljno dobar Srbin. Još pre nego što sam otišao u Ameriku, bilo je ljudi koji su govorili „dok je bilo njega“ ili „da je njega, Srbima bi bilo bolje“. Ne znam koliko je sve to tačno. Srećan sam što ljudi misle da je moj otac bio srpski nacionalista. Pre svega što se ova zemlja osamostalila i bilo bi mi mnogo gore da je bio hrvatski nacionalista. Možda bi mi sad neko nešto zamerio.

* Kako biste vi odredili vašeg oca?

– Moj otac je idealna suprotnost tome kako se danas predstavljaju srpski nacionalisti. Branio je interese svog kraja, a to je valjda normalno. Ako je trebalo da se gradi fabrika, borio se da to bude u Srbiji. Bio je patriota. Voleo srpsku poeziju – ja sam dobio ime po Srđi Zlopogleđi, a moj brat po Relji Krilatici. Ali moja majka je bila Dalmatinka. Pola sa Hvara, pola sa Raba. Lepo su se slagali.

* Zašto se onda sukobio sa Titom?

– Došao je na glas kao srpski nacionalista. A on je bio samo inteligentan čovek koji je hteo da pomogne svom narodu i radio je to najbolje kako je mogao. S vremenom se sve manje slagao sa Titom i njegovim rukovodstvom. Siguran sam da u nekima od spisa koje sam dao Arhivu ima tragova o tome. Tata je bio bez dlake na jeziku. Nije umeo da oćuti, a Tito nije mogao da čuje kritiku. Mislim da nije osećao ni potrebu da je čuje, a nije ni morao.

* Da li je moguće da je Krcuna „ubila prejaka reč“, iako je bio heroj revolucije, prvi načelnik Ozne, jedan od šefova Udbe…?

– Znam da je pred kraj života bio u situaciji da mnogi od viđenih ljudi nisu hteli da ga prime i da s njim razgovaraju. Osećalo se da dolazi kraj. Odjednom nije mogao da ode kod ljudi koji su mu bili politički prijatelji. Nisu imali vremena za njega. Očigledno se taj sukob zaoštravao kada se desila saobraćajna nesreća.

* Da li se vaš život promenio posle očeve smrti?

– Izgubili smo oca, ali došla je veća sloboda. Dok sam bio ovde, kao privilegovano dete često sam čuo, uglavnom od nepoštenih, da bih i ja radio isto kao oni da mi nije sve već bilo dato. Pomislio sam da su možda ti ljudi u pravu i otišao u Ameriku. Na moje veliko zadovoljstvo, ispostavilo se da su pogrešili.

* Zašto ste izabrali baš Ameriku?

– Voleo sam američki film, muziku. Činilo mi se da su kod nas sve vrednosti lažne, a da su u Americi istinite. Pokazalo se da to nije istina. Svugde je isto.

* Zaostavštinu vašeg oca predali ste Istorijskom arhivu u Užicu…

– I brat Relja i sestra Vida i ja smo mislili da nije važno čija smo deca. Želeli smo da stvorimo sopstveni identitet, pa se nismo bavili onim što je ostalo iza oca. Te stvari su bile na nekom tavanu. Kada sam se pre tri godine vratio iz Amerike, stariji i sentimentalniji, odlučio sam da ih sačuvam. Negde u to vreme sreo sam prijatelja čiji je otac bio funkcioner u doba komunizma. Rekao mi je da je kompletnu očevu zaostavštinu prodao. Razgovarao sam sa bratom i sestrom, niko od nas nema dece, ali nismo mogli da zamislimo da prodajemo očeve uspomene. U Americi, a i na drugim mestima, kad pomru svi ljudi iz jedne porodice, sve što je ostalo iza njih ide u đubre. Mi smo odlučili da stvari poklonimo Istorijskom arhivu u Užicu.

TELOHRANITELjI

– Čudno mi je da vidim da deca političara ili biznismena imaju telohranitelje – kaže Srđa Penezić.
– U ono vreme, moj dan je počinjao tako što ustanem, pojedem doručak i izađem napolje. Niko nije znao gde sam bio ceo dan. Niko se nije bavio time da li će mene neko da pipne ili neće. Živeli smo u apsolutnoj slobodi i u toj situaciji čovek sam bira prijatelje.

* Zašto ste odabrali baš ovu instituciju?

– Nije bilo dileme. Moj otac je bio važna ličnost u bivšoj Jugoslaviji, ali je mnogo voleo rodni kraj. Život je proveo između Beograda i Užica. Poklonili smo Arhivu sve, osim duboko ličnih stvari.

* Hoće li ratni dnevnik, u kome vaš otac piše i o formiranju Zlatiborske partizanske čete i o stvaranju Užičke republike, baciti novo svetlo na neke istorijske događaje?

– Nisam ga gledao s velikom pažnjom. Prošlost me malo interesuje, naročito prošlost mojih roditelja. Želim da verujem da su oni bili dobri ljudi i da su radili ispravno. Znam da neke stvari verovatno i nisu, ali neću time da se bavim. Prelistao sam dnevnik, podsetio me na razne priče boraca koje sam slušao kad sam bio mlad: „Ovde mi, tamo oni Njemci, a pada neka sitna kiša…“ U meni to izaziva dosadu. Moram da priznam da sam idealno pogrešna generacija – da sam stariji, bio bih u ratu pa bi me to zanimalo, da sam mlađi, ne bih slušao priče tih ljudi u godinama kad su bili matori i dosadni i opet bi me interesovalo. Nikad nisam voleo istoriju, jer se pobednici stalno menjaju.

* Po povratku iz Amerike dobili ste ponudu „Filmskih novosti“ da snimite dokumentarni film o Krcunu, koju ste u prvi mah prihvatili. Zašto ste sada odustali?

– Pomislio sam, ako već neko mora da radi film o mom ocu, bolje da to budem ja nego neko drugi. Imao bih pozitivno-zaštitnički stav prema njemu. To možda nije fer, ali bih ga radije zaštitio nego kritikovao. Mi smo osuđeni da stalno ponavljamo istoriju i dokazujemo da je naša strana bila u pravu. Bilo mi je žao da tu još dodajem drva na vatru, pa mi se učinilo da je najlepše što mogu da uradim za svoj narod jeste da taj film ne snimim.

* I kakvu poruku šaljete?

– Vreme je da se zaboravi i Drugi svetski rat i građanski rat, i četnici i partizani i ljotićevci, da se ljudi bave budućnošću, a ne prošlošću. Nažalost, to se ovde nikad neće desiti.

BROZ REKAO MAJCI DA JE RANKOVIĆ UBIO SLOBODANA

* Iako ste vi uvereni u suprotno, vaša majka je do kraja života bila ubeđena da je njen suprug ubijen, a ne da je reč o nesrećnom slučaju?

– Ona je bila ilegalka, od nje se nije moglo saznati ništa. Volela nas je, ali i štitila. Sećam se da je bila razočarana, prestala je da ide na partijske sastanke. Meni je sve to delovalo normalno. Ljudi sa starošću izgube ideale. Ali očeva smrt je očigledno jako uticala na nju. Ima jedna zanimljiva priča, koju malo ljudi zna. Davno još, bio sam tad dečko, javio sam se na telefon, s druge strane glas kaže: „Ovde kabinet maršala Tita“. Misleći da je to šala mog druga druga, kažem: „Ma daj, Dule, spusti slušalicu.“ Naiđe majka, upita šta je, odgovorim da zezaju, kao kabinet maršala, na to će ona „ne, ne, daj mi slušalicu“. Posle nekoliko dana, majka mi je rekla da ide da se vidi sa Brozom. Majka je išla bukvalno da pita Tita da li je istina da je naš otac ubijen. On joj je rekao: „Jeste, ubijen je“, i dodao: „Ako vas zanima ko ga je ubio, ubio ga je Aleksandar Ranković“. Normalno, niko od nas u to nije poverovao.

Autor: Dragana Matović

Izvor: NOVOSTI