Srđan Cvetković: Zločini u ime naroda!

Istoričar dr Srđan Cvetković o inicijativi da se napokon obelodani istina o represijama komunističkog režima nad narodom od 1944. do 1953.

O tome da se vlast posle Drugog svetskog rata obračunavala sa političkim neistomišljenicima, a zatim i sa neposlušnicima u sopstvenim redovima, odavno se već javno govori a od skora dokumentovano i objektivno naučno istražuje. Ali prave razmere te masovne tragedije sagledavaju se tek odnedavno, pošto je dr Srđan Cvetković, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, izdao trotomnu knjigu „Između srpa i čekića” o represiji u Srbiji od 1944. do 1991. i sa brojnim saradnicima priredio izuzetno zapaženu multimedijalnu izložbu U IME NARODA! u Istorijskom muzeju Srbije (april-avgust 2014).

Ovi projekti dokumentovano svedoče o tome da kako su po okončanju Drugog svetskog rata komunisti načinili pravi masakr nad neistomišljenicima i klasnim protivnicima koliko je ljudi stradalo samo zbog drugačijeg mišljenja, kako su i kada likvidirani, i najvažnije, ko je osmislio, a ko realizovao, tako pakleni plan termidora…

Zašto Srbija 70. godina ćuti o represiji u ime komunističke ideologije?

Niko pouzdano ne zna sasvim tačan broj onih koje su, neposredno posle Drugog svetskog rata, masovno streljani bez optužnice i presude, samo zato jer su smetali komunistima da preuzmu državu, da otmu privatnu imovinu i šire svoju ideologiju. Dokumenta o tome su delom uništena ili se deo još drži pod ključem, mnoge masovne grobnice još nisu otkopane ili obeležene, a država nije ni deklarativno osudila nasilje i zločine iz tog vremena, niti je resila pitanje konfiskovane i nacionalizovane imovine. Zašto se o tome ćuti? Prema mom mišljenju najviše zbog toga što ne postoji politička volja da se ove teške teme iz naše novije istorije na pravi način otvore. Kao da postoji, po meni neopravdana, bojazan da će se time urušiti antifašizam tekovine NOB-e i slično. Naprotiv ja smatram da će upravo priča o zločinima i instrumentalizaciji antifašističkog rata u svrhe jedne boljševičke revolucije nakon njega očistiti borbu za slobodu od revolucionarnih naslaga i zloupotreba i doprineti daljoj afirmaciji pravih antifašističkih vrednosti i demokratije.

* Vi ste prvi istoričar koji se sistemski bavi problemom represije u Srbiji posle Drugog svetskog rata. Šta ste posle višegodišnjeg proučavanja zvaničnih dokumenata i svedočanstva preživelih utvrdili. Kome je trebao postratni termidor i ko su bile njegove žrtve?

– Koristeći svu dostupnu dokumentaciju, izvukao sam zaključak da je nasilje planski vođeno I da je imalo svoj cilj koji je targetirao naročito pojedine socijalne grupe. Iako nije bilo socijalne grupe ili društvenog sloja u kome nije bilo žrtava represije, hapšenih i likvidiranih ljudi. Najdrastičnija je svakako bila pogođena predratna politička elita, ali ništa manje brojne nisu bile ni čistke poslenika u kulturi, obrazovanju, umetnosti, medijima, kao i industrijalaca, zanatlija, kulaka tj. bogatih seljaka na selu i drugih ,,buržuja” bez čije likvidacije nikada ne bi moglo doći do naglog društvenog preobražaja, novog socijalno – ekonomskog uređenja po komunističkoj ideologiji.

* U knjizi „Između srpa i čekića” naglašavate da tačan broj žrtava surovog razračunavanja vlasti sa neistomišljenicima nije sasvim moguće utvrditi jer za mnoge slučajeve dokumentacija nikada nije ni postojala. Da li se bar može zaključiti kako je ona organizovana?

– Ta represija je bila planska i cikličnog karaktera – odvijala se u talasima. Po ulasku partizanskih jedinica u gradove, po već načinjenim spiskovima i na osnovu dojava, najpre su hapšeni ljudi i formirani istražni zatvori. U prvo vreme dok nije stigla direktiva Aleksandra Rankovića, da se s tim prestane ljudi su streljani bez suda a presude su kasnije samo nekima pisane za potrebe konfiskacije ili kompromitacije. O tome su od strane OZN-e vođene precizne i detaljne knjige i spiskovi streljanih ali nažalost nisu za sve krajeve i gradove podjednako sačuvane.

Kao i Oktobarska revolucija i ova je imala tri etape. Vlast se sa neprijateljima revolucije razračunavala ciklično. Prvo sa političkim partijama i liderima koji su bili van fronta 1944. pa su razbijanjem i fuzionisanjem uništavali stranke bliske po političkom opredeljenju, a u trećem krugu čistili su sopstvene redove jačajući ličnu vlast partijskog lidera.

* Kako su ljudi tada, uopšte saznavali da su im rođaci ili komšije ubijani ili na robiji?

– Neki nikada nisu saznali, rođaci su im odvođeni od strane ljudi u kožnim mantilima ili uniformama bez ikakvog objašnjenja ili kasnijeg obrazloženja…Ni imena im nisu smeli pominjati… Neke spiskove sa imenima su radi kompromitacije kačili po banderama kao da su osuđeni u legalnom sudskom postupku zajedno sa nekim mogućim ratnim zločincima. Kasnije posle 1945, procesi su bili javni a presude su objavljivane po novinama i davana su saopštenja o „narodnim neprijateljima”.

* Postoje li pisani tragovi o nalogodavcima, i da li se iz njih može zaključiti ko je poimenice smislio tako stravičan plan za promenu državnog uređenja iz monarhističkog u socijalističko?

– Nalogodavci su na početku bili svi zaduženi da sprovode plan Odeljenja za zaštitu naroda (OZN-a) koje je zvanično osnovano 13. maja 1944. u Drvaru, dekretom Josipa Broza Tita. Za načelnika je postavljen član Centralnog Komiteta KPJ i Vrhovnog štaba Aleksandar Ranković, a za njegovog zamenika Svetislav Stefanović Ćeća. Na njima je vrhovna tj. komandna odgovornost. Lokalni oficiri OZN-e su samo ponegde revoluciji davali lični ton stavljajući nekoga na crnu listu iz ličnih, lukrativnih razloga, puke osvete…

* OZN-a je organizovana po uzoru na slične službe za čišćenje neistomišljenika koje je u Sovjetskom Savezu organizovao Staljin?

– OZN-i su na početku bile značajne bile instrukcije sovjetskog savetnika, pukovnika Timofejeva, koji im je prezentovao iskustvo sovjetske službe NKVD-a. Ubrzo, 18. maja 1944. izdato je Uputstvo o zadacima OZN-e kao o „maču revolucije“ za suprotstavljanje i spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Prvo je stvorena OZN-a za Hrvatsku, pa za Bosnu i Hercegovinu, a OZN-a za Srbiju je nastala na Visu juna 1944. i na njenom čelu je bio Slobodan Penezić Krcun, koji je do kraja 1944. uspeo da premreži celu Srbiju organima OZN-e. Beograd je kao važan centar imao samostalno odeljenje, osnovano 16. oktobra 1944. koje je 1948. potčinjeno OZN-i Jugoslavije, kao uostalom i republičke. A celom saveznom OZN-om rukovodio je Aleksandar Ranković Leka, i bio je direktno odgovoran Titu kao čelnom čoveku Ministarstva odbrane i predsedniku vlade tada DFJ. Tek 1. januara 1948. OZN-a, preimenovana u Upravu državne bezbednosti, (UDB-a), ušla je u sastav MUP-a Jugoslavije, odnosno Srbije.

* Kako je funkcionisala OZN-a u Srbiji?

– U prvo vreme, u Srbiji je bilo 86 sreskih poverenika, 15 okružnih odeljenja, a na vrhu su se nalazila četiri odseka OZN-e, za obaveštajni, kontraobaveštajni rad, za pozadinu, i široka mreža agenata, informatora i rezidenata na terenu, kadrovi pažljivo izabrani od boraca i među beskompromisnim komunistima. Oni su išli na školovanje u Moskvu, učili od NKVD-a, ali su Sovjeti bili i u odeljenjima OZN-e, koji su bili nadležni za belogardejske zarobljenike i sovjetske građane koji su posle Oktobarske revolucije, pobegli pred terorom Staljina i zatekli se u Beogradu.

Sedište savezne OZN-e u prestonici Jugoslavije bilo je na Obilićevom vencu u zgradi TANJUGA, OZN-a za Srbiju je bila smeštena u zgradi bioskopa Beograd, pa potom u Kneginje Ljubice (Zmaj Jovina 21), a glavni zatvor se nalazio u Glavnjači, na mestu današnjeg Prirodno matematičkog fakulteta i u Đušinoj (Rudarsko-geološki fakultet). U prvim mesecima dok je na čelu OZN-e za Beograd bio Miloš Minić iz 16 kvartova OZN-e ljude su uglavnom slali na Banjicu a odatle na streljanje u Lisičiji potok ili na Sremski front …

* Građanstvo nije znalo ko su poverenici OZN-e, oni su bili u civilu i špijunirali običan svet?

– Da, i to svuda. U ministarstvima, preduzećima, školama. Članovi KP Jugoslavije (KPJ), dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole, bio je tako raširen da je svaka zgrada imala nastojnika – špijuna. Nastojnici zgrada su imali zadatak da za OZN-u kontrolišu stanare i posetioce i sarađuju sa agentima zaduženim za njihovu ulicu! O sumnjivim licima vođeni su dosijei, koji su, opet po sovjetskom modelu bili kategorizovani u „protivnike vlasti” prema vrstama neprijatelja narodni neprijatelji, kulaci, ibeovci, ekstremna emigracija …Agenti su sarađivali na zajedničkom cilju iskorenjivanja „neprijatelja” i to po sovjetskom metodu „pokrivanja”: na 10 građana po jedan poverenik!

* Kad bi komšija-agent prijavio komšiju kao protivnika vlasti, da li je neko proveravao podatke, ili je motiv da se neko nađe u zatvoru, ili bude streljan, mogla biti i ljubomora, lična mržnja i bezrazložna osvetoljubivost?

– Teško da je iko proveravao činjenice, posebno neposredno po završetku rata. Čim je neko žigosan, ili je u njega uperen prst, često je odvođen pred streljački vod. Kasnije je OZN-a navodno vodila istražni postupak, a na sudu su vrhunski dokaz bila priznanja data u istrazi, iako su ona često izvlačena pod stravičnom torturom.

* Kad je OZN-a prestala sa besomučnim ubijanjem i hapšenjem i koliko–toliko pokušavala da činjenicama opravda represiju?

– Represija se u Srbiji institucionalizuje preko vojnih sudova i sudova časti već od februara 1945. a još više,po okončanju rata u Jugoslaviji i posle izbora i donošenja prvog Ustava nove Jugoslavije. Maja 1946. je reorganizovan i izdvojen Drugi odsek OZN-e koji je nazvan Uprava državne bezbednosti, odnosno UDB-a. Treći odsek je pretvoren u Kontraobaveštajnu službu Jugoslovenske Armije (KOS), koja postaje samostalna služba Vojske, sa zadatkom da zaštiti Armiju od delovanja spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja.

I tada se nastavlja sa progonima, represijama i pojedinačnim likvidacijama, ali u daleko manjem broju. Primera radi, više nije bilo depeša poput jednog lokalnog izveštaja sačuvanog u Hrvatskoj. Njega je poslao Aleksandar Ranković, 15. maj 1945. po oslobođenju Zagreba. Decidirano piše: „Rad OZN-e u Zagrebu je nezadovoljavajući, za deset dana streljali ste samo 200 bandita. Iznenađuje nas ova neodlučnost čišćenja Zagreba od zlikovaca. Radite suprotno od naših direktiva da sve radite brzo i efikasno i sve svršite u prvim danima”.

* To naređenje pokazuje da se komunistički režim posle Drugog svetskog rata, svojski trudio da pre ustoličenja sudova i drugih građanskih institucija, likvidira što više onih koji su bili smetnja komunističkoj ideologiji. Zašto su se odlučili na taj korak bezvlašća?

– Verovatno su opravdano strahovali da bi masovno izvođenje ljudi pred sudove, uzburkalo široke mase, a plašili su se uličnih nemira i nekog puča, i naravno povratka kraljevske vlade iz emigracije. Koristili su tu ratnu atmosferu straha za ideološke čistke i političke progone i naravno zlopupotrebljavali i instrumentalizovali antifašizam kroz često paušalne i netačne optužbe za kolaboraciju i ratne zločine.

* Da li ste iz obimne dokumentacije koju ste videli mogli da naslutite po kom su kriterijumu vršili represiju i jesu li njihovi ideološki ciljevi bili najvažniji?

– Pre svega su želeli da se otresu pripadnika ,,buržoaskog sloja”, industrijalaca, zanatlija i trgovaca. Potom su im smetali sveštenici, pa intelektualci, profesori univerziteta. Pripadnici predratne političke elite mahom antikomunističke. Likvidirali su primera radi, profesore Iliju Pržića i Branka Popovića kome su nakačili zločin da je cinkario studente komuniste i potpisao Apel 1941. godine, iako to nije uradio. Prva tačka u njegovoj optužnici bila je da je on bio protivnik Narodnog oslobodilačkog pokreta. Radenko Stanković, priznati kardiolog i kraljevski namesnik,uhapšen je i osuđen na 12 godina, u međuvremenu se razboleo i umro. On je bio ugledni doktor medicine, čak i svetski priznat pre rata kraljevski namesnik.

Književnik Gligorije Božović se na jednoj sahrani istrčao, kritikovao Narodno oslobodilački pokret i njegove čelnike pa je odmah, po oslobođenju 5. januara 1945. streljan. U Srbiji je likvidiran čak sekretar Crvenog krsta Petar Zec što je presedan u Evropi…

Vlast se nije razračunavala samo sa političarima, već i sa državnim činovnicima. Čak su i ministri i predratni činovnici u nepolitičkim ministarstvima – za poljoprivredu ili socijalnu politiku bili streljani što nije bio slučaj ni u jednoj Nemačkoj, Austriji, Francuskoj. Na primer, nacistički ministar finansija je osuđen u Nirnbergu na samo 10 godina zatvora recimo…

Optužnice su bile šture i neprecizne – s kvalifikacijama dela poput: narodni neprijatelj, protivi se narodnooslobodilačkom pokretu, organizovanje protiv društvenog uređenja, organizovanje grupe za prevrat…

* Revolucionarna vlast je eliminisala nekomunističku umetničku elitu Srbije smatrajući da se ni oni neće uklopiti u novi socijalni milje?

– O tome možda najbolje svedoči dokument u kojem je Milan Trešnjić, načelnik OZN-e, opisao na koji se način oslobađao političkih i klasnih neprijatelja. Svedočio je da je samo u 12. kvartu na Dedinju, likvidirao oko 800 – 900 ljudi za dva – tri meseca krajem 1944. Što potvrđuju i sačuvane knjige streljanih iz arhive državne bezbednosti.

U Srbiji je čak stradalo 15-ak glumaca što je presedan u Evropi a najpoznatiji su svakako Jovan Tanić i Aleksandar Cvetković sa optužbom da su zabavljali narod u emisiji Radio Beograda „Veseljaci“. Navodno, jedan je na sceni izgovorio: „idu partizani”, a drugi pitao „Ko ide, patlidžani?”.

Manje je poznato da su u amaterskom pozorištu na Čukarici, u kojem je igrao i Milan Srdoč, partizani streljali još četvoricu glumaca. Srdoč je preživeo jer je bio među onim srećnicima koje su partizani, umesto na streljanje, krajem 1944. slali na Sremski front da se u jedinicama Jugoslovenske armije bore protiv nemačke vojske koja se povlačila sa Balkana.

Jedan glumac Lazar Jovanović se greškom našao na spisku streljanih objavljenom u Politici 27. 11. 1944. navodno suđenih pred Vojnim sudom prvog proleterskog korpusa.Taj spisak 105 zapravo 104 streljana svedoči o anarhiji i masovnosti zločina i nije jedini na kojem su se našli i živi ljudi.

Hapšeno je još mnogo umetnika, ali njih je, bar kako je svedočila Olga Spiridinović, od streljanja spasila Mitra Mitrović i Milovan Đilas, pošto su nekoliko nedelja proveli u zatvoru.

Ti koji su se spasli, poput Žanke Stokić, kasnije su izvođeni pred Sud časti, koji je doduše bio institucija kratkog daha zamišljen da se javno, moralno na stub srama stave oni koji su sarađivali s Nemcima ili su želeli kapitalizam i Kralja.

* Jedno celo poglavlje vaše knjige „Između srpa i čekića” posvećeno je represiji u kulturi – na koji je to način uticano na taj resor?

– Pored već pomenutih represija na Univerzitetima, zabranjivani su filmovi, provođena cenzura, suzbijana je sloboda medija…Ali, su se dešavale i daleko gore stvari. Mnogi glumci streljani su i utamničeni, jer su zabavljali narod i vodili ga u greh. Desetkovani su i novinari. Streljani su i Jovan Tanović, jedan od direktora „Politike“, Velibor Bata Jovanović, sportski novinar „Obnove“, Glišić Dušan, tehnički urednik «Novog vremena», pa Bogdan Simić, Aleksandar Babović…

* Ipak, OZN-a je streljala i mnogobrojne „obične” ljude. Po kom su principu oni birani za odstrel? Da li je OZN-a imala doušnike i po esnafima?

– Da. I oni su uglavnom bili plaćeni ili su im obećavane funkcije posle formiranja novih institucija. Cinkarili su dakle prijatelje i kolege i iz karijerističkih a ne samo iz ličnih pobuda. Vlasti su trebali takvi ljudi. Poratna opoziciona ,,Demokratija“ koje je inače zabranjena posle sedmog broja uoči izbora novembra 1945. Baš kad je donela jedan posprdan članak baš na temu partijskih preletača i karijerista koji ne biraju sredstva. Mnogi od tih karijerističkih doušnika ili pak ljudi koji su se preporučivali vršeći represiju kasnije su dobili zasluženu nagradu, došavši na visoku partijsku funkciju za koju su založili glavu svog komšije ili kolege…Takvih ne nedostaje ni danas.

* Bilo je i onih koji su igrom sudbine izbegli streljanje. Šta se dešavalo sa njima?

– „Srećnici“ koji bi u prvom talasu izbegli streljački vod, nagrađivani su uglavnom odlaskom na Sremski front, gde su, imali šansu da prežive. Ali mnogo ih se tiskalo po zatvorima. U Srbiji, oni su bili pretesni da prime sve koji su bili osuđeni da ko zna zbog čega robijaju. Primera radi, u Zabeli, koja je pre Drugog svetskog rata imala mesta za oko 500 zatvorenika, od 1945. do 1951. godine, smeštano je i stostruko više. Za tih šest godina kroz Zabelu je prošlo 42.000. Bili su i u isturenim objektima, jer unutra nisu mogli svi da stanu. U normalno vreme, u ćelijama je bilo po troje, četvoro ljudi. Imali su pravo da piši, puše, šetaju…

Slično je bilo i u Sremskoj Mitrovici. Posle rata u ćelijama tog zatvora, u kojima je ranije bilo po 15 zatvorenika, boravilo je i preko 200. Imali su sobnog starešinu koji je crtao kredom 50 centimetara sa dva metra, koliko je pripadalo svakom utamničenom kada legne da spava. Spavalo sa na betonu i slami bez grejanja i kreveta do početka pedesetih. Slične uslove opisuju i golootočani. Neverovatan je podatak da je za narednih pola veka kroz srpske zatvore prošlo je isto ljudi koliko i za tih šest godina. Tada je godišnje u ćelije stizalo 6.000 do 9.000 novih zatvorenika, a kasnije je taj broj „pao“ na 500 do 1.000 ljudi.

* Postoje li neke zbirne procene o zatvorenicima tog perioda golgote?

– Procene su da je u posleratnom periodu, do 1953. godine, kroz zatvore prošlo oko 200.000 ljudi, mada bi taj broj mogao da bude i mnogo veći, pošto su mnogi hapšeni bez ikakvih sudskih odluka. Zvanično cirkuliše podatak da je od njih, oko 56.000 ljudi ubijeno a da su polovinu činili Mađari i Nemci u Vojvodini, koji su neretko kolektivno kažnjavani pa su ceh platili i mnogi nevini civili…U Srbiji je evidentirano najmanje oko 211 lokacija tajnih grobnica. Ni jedna do danas nije zvanično obeležena a simbolično su ekshumirane samo dve.

* Jedan od poznatijih slučaja je i osuda Borislava Pekića?

– Pekiću je suđeno kasnije 1949. godine. Savez demokratske omladine Jugoslavije zvala se Pekićeva omladinska opoziciona grupa. Ovakve grupe su masovno hapšene u prvoj deceniji iza rata širom Srbije. Njih 15 osuđeno je na preko 120 godina zatvora. Pekić je dobio osam, žalio se, a onda mu je kazna udvostručena. Kasnije je po sukobu sa Staljinom amnestiran 1953. ali mu je zdravlje bilo trajno narušeno.

Suđen je i profesor i lider levih zemljoradnika dr Dragoljub Jovanović. Zatim Kosta Kumanudi – ovaj vremešni političar Demokratske stranke dobio je 1O godina zatvora. Suđen je advokat sa procesa Dragoljubu Mihailoviću Dragić Joksimović. Na istom suđenju osuđen je profesor Slobodan Jovanović na maksimalnu vremensku kaznu kao izdajnik i kolaborant… Dugačka je lista obrazovnih i uglednih ljudi koji su se našli u Sremskoj Mitrovici ili Zabeli…

* Dok ste kao saradnik Instituta za savremenu istoriju, pretraživali dokumentaciju zatvora u Sremskoj Mitrovici, našli ste izvanredna istorijska dokumenta. O čemu se radi?

– Imao sam sreće da nađem sudsku presudu gde je osuđen dr Dragoljub Jovanović, doktor nauka sa Sorbone a onda profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i lider Narodne seljačke stranke. On nije bio bio izdajnik, špijun i strani plaćenik, kako se decenijama tvrdilo. U arhivu KPZ Sremska Mitrovica pronađena je njegova presuda što je dugo bilo prepreka političkoj rehabilitaciji. Dragoljub Jovanović i Žanka Stokić su, inače, najpoznatije žrtve političke represije, čiji su procesi doskora tapkali u mestu zbog zagubljenih presuda zbog čega je osporavana sudska rehabilitacija iako im je suđeno javno, iako je to ondašnja štampa prenosila.

U zatvorskom dosijeu dr Jovanovića, osim presude na sedam kucanih strana, nalaze se i podaci o njegovom vladanju, bolestima, aktivnostima od oktobra 1947. godine, kada je došao u zatvor, pa do kraja tamničenja 1955. godine. Datirana na 6. oktobar 1947. godine, zajednička presuda Dragoljubu Jovanoviću i Franji Gaži, optužuje ih da su imali kontakte sa stranom obaveštajnom službom. Pod maskom Seljačke stranke, navodno, „okupljali su elemente neprijateljski raspoložene prema narodnoj vlasti, radi rovarenja i podrivanja postojećeg društvenog i državnog uređenja FNRJ“. Stavljalo mu se na teret da je u vreme rata kočio narodnooslobodilačku borbu, bio na strani neprijatelja, odbijao pozive pristalica NOB-a da dođe na slobodnu teritoriju.

Slučaj njegovog progona jedinstven je u srpskoj istoriji. Pola veka se borio za svoja politička ubeđenja, a nije bio pogodan nijednom režimu. Dvadeset godina proganjao ga je desničarski režim Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije. A poslednje tri decenije života bio je žrtva komunističkih vlasti, koje su ga smatrale desničarem. Hapšen je i pre i posle rata i ukupno 13 godina proveo u zatvoru.

Za sebe je govorio: „Hapsila me monarhija, hapsila me republika. Za kapitaliste sam bio komunista, a za komuniste reakcija. Trinaest najboljih godina proveo sam u tamnici kao da sam najgori i najštetniji čovek.“

* Vi ste obrađivali i podatke o likvidaciji ratnih zarobljenika?

– Da, u objavljenim dokumentima nalaze se i podaci o broju logorisanih i streljanih Nemaca, kao i aktivista kvislinških formacija i pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Navodi se da je do kraja 1945. godine, u logorima bilo 117.485 Nemaca, nelogorisanih 12.895, ukupno 130.380. Od toga je preko 83.000 žena i dece. Samo u Vojvodini je bilo preko 150.000 logorisanih i 6.000 nelogorisanih, Nemaca. Jedan dokument govori o 114.415 zarobljenih domaćih kvislinga u nemačkim i drugim formacijama. Prema drugim izveštajima do polovine 1945. kroz zatvore OZN-e u Vojvodini ukupno je prošlo 5.025 osoba. Tajna služba je na teritoriji Vojvodine streljala 9.668 lica i to 6.763 Nemca i 1.776 Mađara, od toga u Sremu preko 1.000, njih 985 van i 108 iz zatvora.

* Gde je bilo najmasovnijih streljanja ratnih zarobljenika?

– Najmasovnija streljanja zarobljenih bez suđenja desila su se na teritoriji Slovenije u drugoj polovini maja 1945, o kojima detaljno svedoči niz dokumenata. Naročito su rečite depeše koje je slao general-major Rade Hamović, s pseudonimom Miki: „Brigada je stigla dvadesetog u 6 sati. Povezani smo sa OZN-om. Zadatak naše brigade je likvidacija četnika i ustaša kojih ima dve i po hiljade. Juče nam je poginuo nesrećnim slučajem komandant drugog bataljona na strelištu drug Moma Divljak. Danas smo nastavili sa streljanjem. Brigada je smeštena u gradu.

Ili: „Nalazimo se na istoj prostoriji. U toku celog dana radili smo isto što i juče (likvidacija). Po naređenju uputili smo jedan voz sa jednim članom štaba bataljona da sprovodi zarobljenike u Zagreb. Kad se vrate javićemo.“

U likvidacije su bile uključene i druge partizanske brigade. U drugoj depeši stoji:” Po naređenju štaba naše brigade, bataljon je imao zadatak likvidiranja narodnih izdajnika. Zbog izvršavanja postavljenog zadatka nije se nikakav rad odvijao u toku dana… Tokom prošlog dana obavljali smo isti zadatak”.

* Šta je komuniste nateralo da obustave teror i ko se usudio da prvi kaže: „dosta!”

– Zanimljivo je da se još krajem novembra 1944. pominje direktiva po kojoj „OZN-a nema ovlašćenja da vrši likvidacije bez suda, osim naročitih izuzetaka”. Međutim, likvidacije su nastavljene pa je Stevo Krajačić na sastanku načelnika i rukovodstva krajem jula 1945. ponovo upozorio: „Drugovi, prestanite konačno s likvidacijom! Ne zato što ja žalim neprijatelja, ja ne žalim ni moga oca, nego zato što se u narodu kuje, ruje. Mi moramo nastojati da nađemo nov način sa kojim ćemo iste neprijatelje odstraniti. Mi sada imamo vojne sudove i sud nacionalne časti.“

Čini mi se da se zaustavljanje likvidacija bez suđenja objašnjava, ne činjenicom da je to zločin ili razlozima humanosti, već uznemirenošću u narodu i usko partijskim interesima.

Indikativno je da je i Milovan Đilas u svojim memoarima slično upozorenje stavio u usta samog Tita koji je navodno u jesen 1945. na Politbirou KPJ uzviknuo: „Prestanite već jednom s tim likvidacijama, smrtna kazna nema više efekta!“. Ne ulazeći u istinitost ovih navoda, tek od druge polovine 1945. likvidacije bez suda polako postaju retkost, a državno-partijska represija se uglavnom institucionalizuje.

* Za tu vrstu ruganja pravnom sistemu nikada niko, do danas, nije odgovorao. Zašto?

– Pošto se odvojio od Informbiroa i Staljina, Tito je morao, da bi izgladio odnose sa Amerikom, da se oslobodi starih grehova. Tako je krajem pedesetih počelo prikrivanje svih represija izvršenih do 1954. U cilju što stručnije i efikasnije revizije dokumentacije u svim republičkim sekretarijatima za unutrašnje poslove i u SSUP po padu Rankovića 1966. Formirane su komisije sa zadatkom da organizuju radne grupe sastavljene od aktivnih i penzionisanih radnika UDB-e koje bi obavile uništavanje dokumentacije, dok je u saveznom SUP-u jedno vreme ovaj posao obavljala posebna jedinica. Do kraja 1966. izvršena je gruba klasifikacija i većina dokumenata je odabrana za uništavanje. Prilikom revizije materijal je podeljen u tri osnovne grupe: materijal koji ostaje u posedu SDB, materijal za predaju službi javne bezbednosti, vojnim službama ili naučnim i drugim institucijama i konačno materijal za uništenje. Može se reči da su na Brionskom plenumu 1966.godine, osuđene i neke zloupotreba UDB-e i vanzakonsko delovanje OZN-e od 1944. Ali da je sistem ostao nepromenjen i da je sa represijom nastavljeno samo na sofisticiraniji način.

Po padu komunističkog režima što iz nedostatka političke volje i nedostupnosti dokumentacije ali i novih ratova i zločina koji su nastupili devedesetih ovi zločini su gurnuti pod tepih i do skoro niko se njima ozbiljno nije bavio.

* Da li se zna koliko je dokaza o represiji spaljeno sredinom šezdesetih godina?

– Postoji podatak da je do kraja 1968. od ukupno 2.754.923 raznih dosijea, koliko ih se 1. jula 1966. nalazilo u dokumentaciji Službe državne bezbednosti (SDB), spaljeno čak 2.141.155. Njih 153.598 ustupljeno je Službi javne bezbednosti, Službi bezbednosti JNA, naučnim institutima i arhivima. Samo je 460.170 dosijea zadržano u dokumentaciji SDB-a.

* U kojim su republikama SFR Jugoslavije bili najažurniji u uništavanju dokaza o represijama?

– Procentualno, najviše uništenih ili predatih dosijea bilo je u saveznom SDB čija je arhiva gotovo u potpunosti likvidirana. Umanjena je za više od 95 odsto, ostavši od 364 sa svega 17 hiljada dosijea. U SDB Hrvatske arhiva je smanjena za oko 87 odsto, od 826 fond se sveo na 102 hiljade, u SDB Slovenije za oko 86 odsto, u SDB Makedonije oko 85 odsto, a u SDB Srbije oko 82 odsto. Od toga na Kosovu svega 52 odsto. Najviše je dokumenata sačuvano u SDB Bosni i Hercegovini 77 odsto i u SDB Crne Gore gde je uništeno 73 odsto Arhivskog fonda.

* Na sreću, bilo je pojedinaca koji su znali da je spaljivane još jedan, novi zločin, posle prvobitnog? Ipak je nešto dokumentacije sačuvano?

– Da. U Hrvatskoj i Sloveniji primera radi, nedavno, u Zagrebu, čak i publikovano 116 dokumenata OZN-e. U knjizi „Dokumenti-partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944-1946“, grupa hrvatskih istoričara i arhivista, u potpunosti rasvetljavaju mehanizam i intenzitet državno-partijske represije u tom periodu.

U Sloveniji se u ceo posao uključila država, osnivanjem komisija i uključivanjem jednog odeljenja ministarstva unutrašnjih poslova u istraživanje zločina posle Drugog svetskog rata. Obeležene su grobnice, obavljene izvesne ekshumacije, delimično popisane žrtve, pa čak i pokrenut postupak protiv pojedinih aktera, poput slučaja Mitje Ribičiča.

Čuvanju građe doprineli su i pojedini političari ili radnici i funkcioneri SDB, iz sasvim ličnih razloga, verovatno shvatajući istorijski značaj građe. Najbolji primeri za to su zaostavština Edvarda Kardelja, Titovog „kadrovika“ iz Slovenije ili novinara Dragana Vitomirovića, saradnika SDB koji je kasnije postao novinar i mnoge spašene dokumente obelodanio u vašoj Reviji 92, i kasnije u njegovoj Timočkoj krimi reviji.

Državna komisija za tajne grobnice ubijenih nakon 12. septembra 1944. u Srbiji i druge komisije koje su se u novije bavile sličnim pitanjima ustanovile su da postoji još uvek na sreću dovoljno sačuvane građe o komunističkoj represiji i to najčešće u vidu knjiga i spiskova streljanih, raznih elaborata, službenih dokumenata OZN-e itd. Tako da niko normalan i dobronameran danas ne može sporiti intenzitet i mehanizme terora koji je dobro dokumentovan. U tome je u stvari najveći doprinos ovih institucija iako nisu odmakle daleko u obeležavanju grobnih mesta i ekshumacijama. No ni to nije malo.

* Mislite li da je istorija izgubila veliki deo istine zbog spaljivanja dosijea i uništavanja dokumentacije?

– Za istoričare je svaki dokument dragocen. Posebno nam je stalo do onog dela dokumentacije koja govori o zloupotrebama Službe, koji su bili predmet osude na Brionskom plenumu. On bi bio od neprocenjive koristi srpskoj istoriografiji, i doprineo da se jasnije sagledaju metoda rada i instrumenti Službe, ali i politički i društveni procesi u Jugoslaviji. Posebno obim i način kršenja ljudskih prava.

Ipak nije sve uništeno, postoji danas zaista dovoljno dostupnih dokumenata da se utvrdi i da se spozna obim represije kao i rekonstruiše sam mehanizam terora. Postoje detaljni popisi i baze žrtava koja je sačinila Državna komisija. Sve više se objavljuju dokumenti i snimaju dokumentarni filmovi, priređuju izložbe poput multimedijalnog projekta U IME NARODA! koji je privukao znatnu pažnju javnosti. To je značajan pomak u odnosu na ono što smo imali ranije. Ipak to je tek početak i za njega su zaslužni pre pojedinci i njihov entuzijazam nego državne institucije i političari koji se još uvek čuvaju ove za njih ,,vruće teme“.

Razgovarao: Marjan Manić

Kliknite na sliku ili OVDE

Izvor: STANjE STVARI

Vezane vijesti:

Srđan Cvetković, u ime naroda: Da se ne … – Jadovno 1941.

Izveštaj sa tribine U ime naroda. Represija u Srbiji 1944 …

Slike mračne prošlosti – Jadovno 1941.