Срце важније од политике

Да ми је сметало што је православна, никад своју Ђурђу не бих женио. А наше је срце све рекло. Имали смо свадбу с више од 200 узваника. Значи, све је јасно, каже Недељко Ашчић који се 1997. доселио у Плашки, гдје Срби и Хрвати данас живе у сусједској, а често и брачној слози

У некадашњој Улици маршала Тита у центру Плашкога, данашњој 143. домобранске пуковније, основна је школа и остаци куће – темељи и голи зидови – некад чувене плашчанске породице Златар. Ондје се смјестила и већина мјесних кафића, трговина прехрамбеном и мјешовитом робом те опћинска управна зграда. Бивша Маршалова најпрометнија је улица тога личког мјеста, но на њој се лако осамити: у недјељу, за нашег посјета, било је право чудо затећи неког пролазника или шетача. И иначе је све мање и мање људи у цијелој Плашчанској долини.

Један је старији Плашчанин ипак одложио штаке уза зид и сјео предахнути; доимао се попут религиозног пустињака Шимуна из Буñуеловафилма, прстију пожутјелих од духана који је управо мотао у новински папир. Остатак новина одложио је на плочник.

Старосједилачко је становништво, које је већином било у избјеглиштву, отворена срца прихватило људе које је задесила иста судбина – говори нам један Плашчанин

– Нађем старих новина у смећу, па читам и мени добро. А како живим? – упућује нам упитни поглед, па наставља након краће станке.

– Као висококвалифицирани бравар пуне 32 године поправљао сам и одржавао локомотиве у Ријеци. Нисам дочекао пензију, јер сам се у једном тренутку нашао на годишњем одмору, гдје ме пронашао рат и тако закључио мој радни вијек. Осим новина, данас по смећу тражим и круха – каже нам Перо Шушњар, Плашчанин подријетлом из Личке Јесенице.

За себе воли рећи да је ТеслинЛичанин. Био је Перо и ожењен, има и дјецу, али живот му је данас намијенио самоћу.

– Живим сам к’о мајмун – насмије се наизглед равнодушно.

Прима социјалну помоћ од 800 куна мјесечно. Ведар дух и замало дјечја занесеност помажу му опстати у тврдој личкој свакодневици. Препознају то и најмлађи, па му неријетко при повратку из школе купе сендвич или млијеко. Можда му открију и какву догодовштину из школских клупа, а он их онда са захвалношћу испрати дугим погледом…

Због недостатка посла и перспективе многи млађи Плашчани већ неко вријеме одлазе у Њемачку и Аустрију или ближе, у Загреб и Ријеку, како би ондје радили и започели нов живот. Ратни сукоб деведесетих у сваком је смислу уназадио једну од дотад најпросперитетнијих личких опћина, стубоком промијенивши и њезину демографску слику: од пријератних готово четири и пол хиљаде становника, међу којима је било највише Срба, данас ондје живи тек нешто више од двије хиљаде њих, а преко половице су Хрвати, понајвише досељени из Босне и Херцеговине, одакле су избјегли за рата у тој земљи. Премда су једни бјежали за вријеме а други након рата, дошљаци Хрвати и старосједиоци Срби данас у Плашкоме живе у слози и пријатељству, а и све је већи број мјешовитих бракова, што ову средину чини једном од најтолерантнијих у Хрватској.

Многи ме питају зашто не одем некамо гдје има више перспективе. Али мени је овдје лијепо, имам друштво, обитељ, посао – истиче Тања Јакић која је као дјевојчица дошла из Дрвара

– Без обзира на рат који већина није жељела, старосједилачко је становништво, које је већином било у избјеглиштву, отворена срца прихватило људе које је задесила иста судбина. Премда дошљаци овдје немају своје коријене, споменике или гробове, одлучили су остати јер су увидјели да с домаћим Србима могу градити нови и бољи живот – каже нам један од виђенијих Плашчана, који је ипак инсистирао на анонимности.

Подсјећа да је Плашки био познат као партизански крај, с пуно борачких пензија: новац који је тако пристизао генерирао је велику потрошњу, а тиме и развој опћине, па су у њој били шумарија, Творница сулфатне целулозе и папира ‘Симо Димић’ (која је запошљавала замало 1200 радника), подузеће Лика-промет, а прометовала је и жељезница. Било је запослено приближно 1500 људи, готово онолико колико је сада овдје становника. Наш суговорник сматра да је главни проблем у томе што у Плашкоме данас нема ниједног производног погона који би стварао нову вриједност, а такви пројекти не назиру се ни у ближој будућности.

– Кад бисмо захвалили свим актерима који су прве послијератне године оправдали своје позиције поновним стварањем основних егзистенцијалних увјета, попут обнове кућа, поврата имовине, развоја јавних подузећа и друге инфраструктуре уништене у рату, морали бисмо казати да након уласка Хрватске у ЕУопћина није искористила могућност повлачења новца из еуропских фондова: за то су одговорне све странке, које су се углавном бавиле саме собом, а не Плашким – објашњава наш суговорник.

Његов је став да однос државе према овој опћини диктира локална власт, а она је заказала. Смета га што ниједна досад владајућа плашчанска гарнитура није створила увјете за привлачење инвеститора, унаточ добрим, па и одличним развојним потенцијалима краја.

– Ово је подручје познато по својим природним богатствима, еколошки чистој храни, питкој води и шумама. Интересантно је да у Плашкоме имате само једну приватну пилану која запошљава само неколицину људи, а у сличним мјестима, такођер богатима шумом, чак десет до дванаест. Добар примјер је Оточац, који има десет малих приватних и двије велике пилане, које заједно запошљавају 200 радника – каже овај Плашчанин.

У Плашкоме се од краја рата власт равномјерно смјењује: најприје је владао ХДЗ, па СДСС, потом коалиција ХДЗ–СДСС, а сада је на власти коалиција више странака, с начелником Пером Дамјановићемиз СДП-а.

– Не можемо рећи да досад није ништа направљено, примјерице инфраструктура или одржавање цеста, али то је ипак недовољно. Треба нам некакав производни погон и нешто што ће запослити одређен број људи и задржати младе – сматра једна опћинска вијећница, повратница која се не жели експонирати именом, али чврсто стоји иза својих ријечи.

Проблем је, додаје она, и у недовољној заступљености српске мањине у тијелима јавне управе. Ствар спашавају приватници, махом газде локалних кафића којима није важно тко је тко по националности, него само да је поштен радник. Отворено је само неколико кафића, а и то се збило непосредно након рата. У једном од таквих кафића, у главној плашчанској улици, ради 19-годишња Тања Јакић. С обитељи је прије десет година дошла из Дрвара.

– Најприје нисмо знали камо ћемо, но тата је онда одлучио отићи у Плашки, овдје је добио посао и кућу. Иако је данас готово немогуће пронаћи неки посао, ја сам се успјела запослити, па могу рећи да ми је у успоредби с другима још и добро. Завршила сам Средњу козметичку школу у Карловцу. Многи ме питају зашто ипак не одем некамо другамо, гдје има више перспективе. Али мени је овдје лијепо, имам друштво, обитељ, посао. То ми је довољно, још сам млада и видјет ћемо што ће будућност донијети – каже нам Тања.

Премда је она Хрватица а газда кафића Србин, напомиње да никад ни за кога није било никаквих шала и неугодности везаних уз националну припадност. Срби и Хрвати се заједно друже и излазе, а викендом понекад одлазе и до оближњег Огулина или Загреба.

– Мени је, понављам, засад добро и вољела бих остати овдје. Није све савршено, можда ми понекад недостаје више активности, немамо ни вртић, ни спортску разоноду, ни фолклор. А што се тиче чињенице да је у Плашкоме много мјешовитих бракова, на то смо навикли и томе нитко не придаје посебну пажњу – додаје Тања Јакић.

Не замара се тиме ни Недељко Ашчић, родом из Добретића, села двадесетак километара од Јајца. По националности је Хрват, власник је кафића, али и стада од 600 оваца. Пет је година провео у избјеглиштву у Славонији, а 1997. доселио се у Плашки.

– Овамо смо најприје дошли код рођака. Одрастао сам у брдовитом босанском крају и кад сам дошао у Плашки, примијетио сам да је тај предио исти к’о наш: чим сам видио брда и шуме, било ми је довољно – прича нам између гутљаја каве и дима цигарете.

Супруга му Ђурђарођена је Плашчанка и православне је вјероисповијести, а Неђо ју је, како то у животу често бива, упознао посве случајно.

– Да ми је сметало што је православна, никад своју Ђурђу не бих женио. Али ни моја ни њена фамилија никад није ни ријеч рекла против наше везе и брака. А наше је срце све рекло. Имали смо свадбу с више од 200 узваника. Значи, све је јасно. Моје размишљање везано уз рат је такво да сматрам да смо сви ми само шаховске фигурице које нетко помиче. У чему је, питам ја вас, разлика између мене као Хрвата и мог сусједа Србина или обрнуто? Мени су особно домаћи Срби пуно помогли, више него Хрвати. У свему, па и кад ми је било најтеже, кад ми је прије пет година отац умро – прича Недељко.

С поносом подвлачи како у Плашкоме нема међунационалних подјела. Код њега у кафић, а тако је и другдје, долазе и Срби и Хрвати. Слушају се, каже, свачије пјесме, само не оне које би биле националистички оријентиране и у којима се спомињу усташе или четници. Тензија и испада нема ни кад се мало више попије, за то у Плашкоме једноставно нема мјеста. Нормално је да Срби дођу у кафић Хрватима честитати католички Божић и обрнуто, они њима православни.

– Супруга и ја не причамо о политици, нити нас она занима. Имамо пуно важнијих ствари од тога. Ако је и спомињемо, то чинимо како бисмо је исмијали или довели у контекст глупости. Још да млади имају посла, гдје би нам овдје био крај – закључује Недељко Ашчић.

А за крај, наведимо једну мање познату занимљивост везану уз Плашки: овдје је осамдесетих година радила навелико позната дискотека ‘Тиме Оут’, коју је 1978. отворила неколицина овдашњих студената и кошаркаша. У њу су често навраћали и млади из Загреба, како би чули најновије роцк и поп-хитове који су се пуштали с грамофонских плоча и сувремене хи-фи опреме набављене у Трсту. Тиме су Плашчани озбиљно конкурирали тада популарном ‘Салоону’, шминкерском загребачком окупљалишту. Поред актуалне музике, у плашчанској су се дискотеци, која је радила све до почетка сукоба деведесетих, одржавале вечери поезије, промовирале су се књиге…

Ипак, како се приближавају локални избори, и у Плашкоме постаје очигледна комплексност постојеће политичке ситуације. Наиме, због недостатка кворума на посљедњој сједници Опћинског вијећа још није усвојен измијењен статут којим би, сходно законима и Уставном закону о правима националних мањина, требало бити реализирано право српске заједнице на равноправну употребу српског језика и ћириличног писма те остала мањинска права из те области.

Аутор: Драган Грозданић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане вијести:

ПЛАШКИ, ЛИКА: Прича стара 73 године и време данашње …

Плашки: Умре 40, роди се један | Јадовно 1941.

19. јун – 02. јул 2016. – Крстоносни пут Свештеномученика Саве …