SRCE POD PRITISKOM: Promaja i mrak

Sa  zakašnjenjem objavljujemo tekst Mirjane
Bobić Mojsilović iz avgusta prošle godine.
Mišljenja smo da kvalitetan tekst uvijek zaslužuje da se obajvi….

ZNAM da je mnogo toplo, znam da je svima lepše da budu na Adi, ili na moru,
uz pivo ili koka-kolu, znam da nije trenutak ni za tešku hranu, kao ni za teške
teme – ali, ipak, juče, 4. avgusta, navršilo se sedamnaest godina otkako su vojne
operacije „Oluja“ i „Bljesak“ sa lica Hrvatske izbrisale oko 300.000 Srba, koji su
u konvojima, ostavivši sve što imaju, krenuli u Srbiju. U toj akciji, prema podacima
dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“, poginulo je ili nestalo 1.960 Srba,
od kojih 1.205 civila, među njima 522 žene i 12 dece.

Haški tribunal je u aprilu prošle godine osudio hrvatske generale – Antu Gotovinu
na 24, a Mladena Markača na 18 godina zatvora, dok je general Ivan Čermak oslobođen
krivice. U presudi Anti Gotovini utvrđeno je da je operacija „Oluja“ bila udruženi
zločinački poduhvat na čelu s predsednikom Franjom Tuđmanom, radi proterivanja srpskog
stanovništva iz Kninske krajine. U međuvremenu su dokumenti pokazali da je tadašnji
predsednik Hrvatske Tuđman, uoči „Oluje“ objasnio „da Srbe treba udariti tako snažno
da nestanu“.

I ostalo je poznato. Srbi su skoro nestali iz Hrvatske, neki su se vratili
na svoja ognjišta, ali nisu dočekani s dobrodošlicom, hrvatski dužnosnici smanjuju
broj proteranih Srba, a Hrvatska uskoro ulazi u Evropsku uniju. Nije poznato da
li će Tompson pevati tom prilikom, a nije ni bitno. Dan kada je počela operacija
„Oluja“ Hrvatska obeležava kao državni praznik, dok isti datum Srbi posvećuju sećanju
na svoje stradale sunarodnike, ali je to sećanje nekako, onako, srpski relativno.
Mnogo je velika vrućina, i ko će toga da se seća? Leto, uostalom, kratko traje.

I kao što su neki odavde pre sedamnaest godina prodavali jadnim srpskim izbeglicama
vodu i voće na ulasku u Beograd, tako i danas izgleda kao da ta tragedija malo koga
ovde dotiče. A Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog veća, izjavio je u Zagrebu
da su Srbi jedine civilne žrtve rata devedesetiih kojima taj status nije priznat.

Šokantno je da takvu izjavu nije imao petlju da izgovori nijedan političar iz
Srbije. Šokantno je da je država Srbija pustila, na sve moguće načine, da priča
o srpskim žrtvama bude nekako manje važna i nekako manje politički korektna od priče
o srpskim zločinima – da je nekako pristala da zarad komplimenata iz sveta ne talasa
suviše na tu škakljivu temu, za koju se teško nalazi sagovornik u svetu.

Jer, u našim medijima je u poslednjoj deceniji neverovatno snažno promovisana
ideja da je sve što se desilo Srbima – nekako zasluženo. Implicite, i zločini učinjeni
prema Srbima, kao i etničko čišćenje, treba tolerisati. Imidžu loših momaka, koje
je stigla zaslužena kazna, umnogome su doprinosili ovdašnji mediji, koji su svako
talasanje na tu temu proglašavali nazadnim, nacionalističkim, pa čak i zločinačkim.

Kad bolje razmislimo, ni o zločinu koji su počinile NATO snage nad ovim narodom
ovde se skoro uopšte ne govori – ne samo što su nas bombardovali osiromašenim uranijumom
nego su zemlju zasuli kasetnim bombama, od kojih naši ljudi i danas ginu. Nije uputno,
jer je neko rekao da Srbija treba da uđe u NATO da bi ušla u Evropu. A Evropa nema
nameru da se bavi srpskim ispravljanjem Drine, niti srpskim žrtvama, bar ne dok se
glavni posao ne završi.

Ali, nije poenta više ni u Evropi, ni u Hrvatskoj, ni u Kosovu. Ako smo sami
napravili atmosferu da je obeležavanje, pominjanje i prebrojavanje srpskih žrtava (bez
obzira na to da li se radi o Jasenovcu, Jadovnom, „Oluji“ ili Bratuncu) retrogradno
i nekako neukusno, ako smo krotko prihvatili ulogu jedinih negativaca i krivaca
za raspad bivše SFRJ, i ako nemamo snage da stvari nazovemo pravim imenom, onda
nemamo mnogo čemu da se nadamo.

Šta su za nas kasetne bombe, i nestali, i proterani, kad o tome ništa ne javlja
Si-En-En i Bi-Bi-Si? Da li uopšte postojimo ako nas o tome na vreme ne obaveste?

Sve dok računamo na istinu i pravdu drugih, a nismo spremni da se suočimo sa
našim sopstvenim uništenim sistemom vrednosti, bićemo i dalje samo žrtve koje nikome
nisu važne. Manje je ovaj narod postradao od „Oluje“ i „Bljeska“ koliko je postradao
od srpske promaje i mraka.

Piše: Mirjana Bobić Mojsilović