Vučić u Berlin putuje s koferom punim velike strepnje i malih nadanja. Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao. Manevarski prostor manji je od bakarne površine nacionalne valute
U utorak, 10. juna, nakon skoro stotinu godina pauze, u Berlinu će
ponovo za politički astal sesti predstavnici nemačke i srpske države.
Licem u lice. Negde u prašnjavim arhivama postoji, nema sumnje, zabeleška o
poslednjem susretu predstavnika vlasti carske Nemačke i kraljevine
Srbije. Beše to u vreme pred Prvi svetski rat. S jedne strane, bio je
kancelar Teobald fon Betman s druge Milovan Milovanović ili Marko
Trifković. Verovatnije ovaj drugi. Ovoga puta nemačko-srpske razgovore
vodiće Angela Merkel, najmoćnija žena na svetu, kancelar Nemačke, i
Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije.
Vučić u Berlin putuje s koferom punim velike strepnje i malih
nadanja. Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi,
dobro je prošao. Na stolu ga čeka sedam nemačkih uslova, donetih u
Beograd prošlog decembra, koje Srbija mora da ispuni pre nego što joj se
otvore vrata EU.
Dakle, Vučić ne može da ponudi ništa što Nemačka
već ne traži, a da Srbija od Nemačke nešto traži, bez davanja, to u
trgovini, što politika jeste, ne biva. Manevarski prostor predsednika
srpske vlade u berlinskim razgovorima manji je od bakarne površine
nacionalne valute. Nemci su veliki, ozbiljan narod, Nemačka je ekonomska i
politička velesila, odnose s drugim državama menja sporo i veoma teško,
posebno odnos s malim državama i malobrojnim narodima. A Srbija i Srbi
spadaju u takve.
Prvi odnos, tačnije kontakt, između Srba i Nemaca
zabeležen je u vreme Stefana Nemanje i nemačkog cara Fridriha I
Barbarose; susret u Nišu, 1189, za pohoda u Trećem krstaškom ratu. Među
vitezovima cara Dušana bilo je i Nemaca (čuveni Palman). A iz tih
vremena i danas u Srbiji ima toponima koji podsećaju na Nemce iz
Saksonije, zvane Sasi, pridošle u carsku Srbiju u cilju unapređenja
rudarstva. Padom Srbije pod tursku vlast, srpsko-nemački odnosi
prekinuti su i obnavljaju se tek u drugoj polovini 19. veka.
U dva
svetska rata Nemačka je na tlu Srbije ostavila strašne tragove. U danima
raspada Titove Jugoslavije upravo je Nemačka (Kol i Genšer)
ultimativno, preteći da će istupiti iz tadašnje Evropske zajednice ako ne
bude po njenom, prisilila ostatak EZ da prizna nezavisnost Slovenije i
Hrvatske. Iz tog vremena pamtimo zastrašujuću satanizaciju Srba u
nemačkim medijima. Tako je bilo do pre neku godinu. Stiče se utisak da
je ovo utihnulo nakon otimanja KiM od Srbije, čemu je Nemačka dala
ogroman doprinos.
Gde je Vučićeva i srpska nada, da li je uopšte
ima? Angela Merkel nije od onih koji likuju nad malima i nejakima. To
prepušta svojim saradnicima. Ako je pozvala predsednika Vlade Srbije da
poseti Berlin nije realno pretpostaviti da to čini kako bi premijera
Srbije, i Srbiju preko njega, dodatno ponižavala. Stari zahtevi su na
stolu, novi je u vezi s Ukrajinom, ali i to nam je mesecima poznato.
Kolika
god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna
je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su
Srbi odavno zaboravili. Na Vučiću je da proceni ono što je u politici
najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči)
donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od
sledećih 50 godina.
Piše: RATKO DMITROVIĆ
Izvor: Večernje Novosti