Srbija i slučaj Gras

Piše Ratko Dmitrović

Država Izrael stavila je pored imena nemačkog nobelovca Gintera Grasa “nepoželjna osoba” i taj dopis dostavila svim graničnim prelazima jevrejske države. Odluka je publikovana javno, da zna ceo svet, a razlog leži u stihovima pesme “Šta mora biti jasno rečeno” koju je nedavno napisao i objavio Gras.

Šta je toliko uznemirilo i ogorčilo Jevreje? Ginterovo upozorenje svetu da bi Izrael, kao nuklearna sila, mogao sravniti Iran sa zemljom. U izjavama datim nakon objavljivanja pesme Gras je dodao da se Izrael u savremenom svetu ponaša kao nekada DDR (Demokratska Republika Nemačka) dok je ministra inostranih poslova Izraela uporedio sa šefom tajne policije DDR-a.

Pojedinosti odnosa Gras-Izrael, u ovom slučaju nas ne zanimaju; ostaćemo na odluci Vlade Izraela da Grasa stavi na listu osoba nepoželjnih u jevrejskoj državi. Ako mene pitate da li je ovo preterano, odgovoriću vam da nije. To je normalna reakcija jedne ozbiljne države. Tako rade ozbiljni ljudi.

Kako se na tom polju ponaša Srbija? Neshvatljivo. To svet još nije video. Srbija svoje neprijatelje i krvnike neguje, poziva u goste, odlikuje i nagrađuje. U Beogradu su poštovaniji i cenjeniji stranci koji su tražili bombardovanje Srbije od onih koji su se tom bombardovanju protivili. Ako mislite da po ovom pitanju postoji razlika između ponašanja nekada Miloševića, kasnije Koštunice, danas Tadića, varate se. Evo primera.

Bernar Anri Levi, samozvani “francuski filozof i nezavisni intelektualac”, u stvarnosti bitanga, lezilebović koji decenijama živi na tuđim nesrećama i ratovima, savremeni vampir, čovek koji je devedesetih “branio” Sarajevo i Bosnu od “srpskog fašizma”, najviše promovišući sebe, a nedavno, uoči svrgavanja i užasne likvidacije Gadafija, predvodio kampanju za napad NATO na Libiju.

Levi je svojevremeno organizovao kamenovanje jugoslovenske ambasade u Parizu, napisao naramak tekstova u kojima Srbe naziva varvarima, fašistima, savremenim nacistima… i nakon toga mirno otišao u Beograd. Čak tri puta za vreme vladavine Miloševića. Niko mu reč nije rekao, ni režim ni opozicija. Nas nekoliko novinara koji smo se nad tim javno zgražavali – ne računam. Kome smo mi važni?

Demokrate su Levija u “oslobođenoj Srbiji” ugostile 2001. godine. Prikazao je u centru Beograda svoj film “Bosna” (iz svakog kadra curi mržnja prema Srbima) održao tribinu na kojoj je Srbima poručio da poraze fašizam u sebi… i otišao. Kao gost kojem je Beograd priredio srdačnu dobrodošlicu.

Đerđ Soroš, jedan od najglasnijih u svetu među onima koji su tražili bombardovanje Srbije, navratio je u srpsku prestonicu, Beograd, 2003. godine, početkom juna. Dočekala ga je razdragana družina novinara i pripadnika “nevladinog sektora” a potom se službeno sastao sa Natašom Mićić, u to vreme v.d. predsednikom Srbije. Njoj je u lice kazao da Kosovo treba da bude nezavisno, da će se to sigurno dogoditi, seo u avion i otišao u Prištinu.

Majkl Volcer, uvaženi američki profesor s Univerziteta u Prinstonu, uložio je veliki napor objašnjavajući američkoj javnosti nužnost svetskog oružanog napada na Srbiju koji bi, razume se, predvodio NATO. Deset godina kasnije rukovodstvo Beogradskog univerziteta dodelilo je Volceru titulu počasnog doktora. Lično mu je to u Beogradu uručio rektor BU Branko Kovačević.

Nema prostora da unutar ove teme navedem i sramne slučajeve ponašanja građana Srbije, savremenoj svetskoj politici nepoznate, koji ne da nisu sankcionisani (a postoji zakonski osnov) već su nagrađeni kao, na primer, Milan St. Protić koji se javno nudio da u ime Srba i Srbije potpiše odvajanje Kosova i Metohije od Srbije i nakon toga dobio mesto ambasadora Srbije u Švajcarskoj.

I kako onda takva Srbija može od nekoga da traži i očekuje poštovanje.

Izvor: vesti