Srbi i Hrvati taoci prošlosti

Niko nikada nije objasnio zašto partizanske jedinice nikada nisu ni pokušale da oslobode logor Jasenovac

Holokaust ostaje centralni elemenat novije nemačke istorije i jevrejskog identiteta. Nemci i Jevreji u celom svetu holokaustom su međusobno neraskidivo povezani. Je li Nemcima i Jevrejima to zajedništvo dovoljno i za budućnost zajedničkog nastojanja da se prošlost više nikada ne ponovi? Mogu li Srbi i Hrvati funkcionisati na sličan način, pri čemu ne mislim da su Hrvati Nemci, a Srbi Jevreji. Iako su Srbi jedini narod, uz Jevreje i Rome, koji je u Drugom svetskom ratu bio žrtva genocida. Niko nema pravo ni moralni autoritet da konačno podvuče crtu ispod svakog razračunavanja sa prošlošću, jer još uvek ima preživelih, osim toga prošlost se ne može samo tako izbrisati. A sa tom prošlošću se moramo suočiti upravo zbog budućnosti. Zbog budućih generacija. Niko ne može pobeći od istine, genocid ne možete da držite u kavezu, to pitanje će se stalno vraćati u ovom ili onom obliku, ako se sve to jednom za svagda ne raščisti. No, ako se istina krije, svi smo taoci prošlosti.

Dakle, Jasenovac je ovih dana opet uzburkao srpsko-hrvatske odnose, pa i javnost u dve države. Neki sveštenik i „istoričar” u Hrvatskoj izjavio je to što je izjavio, i krenula je nova lavina licitacija oko ukupnog broja ubijenih Srba u Jasenovcu. Ovom prilikom ne bih o brojevima, činjenica jeste da je logor Jasenovac bio najstrašniji logor smrti u Evropi tokom Drugog svetskog rata, jer su u Jasenovcu živi ljudi spaljivani u Picilijevim pećima. Nemci su Jevreje prvo ubijali gasom, pa onda spaljivali. Nije sporno da je u Jasenovcu bilo najviše ubijenih Srba, pa Jevreja, pa Roma, pa Hrvata komunista, pa i manji broj Slovenaca jugoslovenski orijentisanih. I nije sporno da je politički vrh bivše Jugoslavije namerno, u ime bratstva i jedinstva, Jasenovac stavljao u „drugi plan”, a veličale se Sutjeska, Neretva, Kadinjača. Pri tom ću se ja uvek klanjati i herojima Sutjeske, Neretve, Kozare, Kadinjače, Igmana, Pohorja…

Ali je i istina da su retki bili najviši jugoslovenski partijski i državni funkcioneri koji su posetili ili posećivali Jasenovac. Maršal Tito nikada nije obišao prostor logora Jasenovac. Ta se tema izbegavala u javnosti, nije bilo ni naučnih skupova o toj fabrici smrti. Niko nikada nije objasnio zašto partizanske jedinice nikada nisu ni pokušale da oslobode logor Jasenovac, zašto je logor funkcionisao sve do maja 1945. godine. Da li se ta fabrika smrti mogla zaustaviti mnogo ranije? Jednom sam čitao neko objašnjenje jednog našeg visokog partizanskog funkcionera kako je logor bio smešten na izuzetno nezgodnom terenu između reke Save i železničke pruge Beograd–Zagreb, po kojoj su stalno išli nemački i ustaški oklopni vozovi i da bi oslobađanje logora izazvalo velike žrtve među partizanima. Ne znam koliko takvo objašnjenje ima argumentaciju u tadašnjim prilikama, tek kod Srba je ostala sumnja da neko iz hrvatskog tadašnjeg partizanskog pokreta i nije bio previše zaokupljen mogućom akcijom oslobađanja logora Jasenovac. Posle je došlo oslobođenje i kraj Drugog svetskog rata, bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti, vreme kada su se Srbi međusobno ljubili samo dva puta. Da se ne razlikuju od drugih. Imam jednu fotografiju iz 1960. godine, fotografiju čiju sam kopiju dao muzeju logora Jasenovac i koja je zavedena u zbirci spomen područja Jasenovac od 11. avgusta 2009. Na fotografiji ja kao dečak sedim na običnoj humci na kojoj su venci i obična drvena tabla u obliku ljudske figure sa petokrakom zvezdom na vrhu. Na tabli piše da je to podigao mesni antifašistički odbor sela Jasenovac u znak sećanja na 700.000 ubijenih ljudi. I ništa više. Ni 15 godina posle kraja Drugog svetskog rata niko nije hteo da se pozabavi najstrašnijim logorom iz tog vremena.

Ako su to izbegavali hrvatski političari iz bivše SFRJ, ako su zvanične posete Jasenovcu, pa i na godišnjicu proboja iz logora, bile vrlo retke, gde su bili tadašnji političari iz Srbije, iz Beograda? Je li to najveći greh nekadašnjih komunista od Triglava do Vardara? Kako to da se sa dolaskom demokratije na prostore Srbije ništa nije promenilo u tretmanu Jasenovca u srpskoj političkoj javnosti, ili eliti. Ako komunistima možemo da prebacimo svojevremeno ćutanje oko Jasenovca, šta reći za naše demokrate posle 2000. godine? Ili su oni samo deca komunizma?

Gde je izlaz iz prošlosti za Srbe i Hrvate? Srbi ne bi trebalo da unedogled Hrvatima zatežu moralnu omču oko vrata zbog događaja iz Drugog svetskog rata. U hrvatskim školama istorija, ili povijest, trebalo bi da počne sa Grcima i Rimljanima, a ne sa „velikosrpskom agresijom”, jer Srbi ne bi smeli da budu prvi zli ljudi sa kojima se hrvatska deca susreću na času povijesti. Jer to onda rađa osećanje moralne nadmoći, što nije realno i nije dobro za budućnost. Pošto, kada već spominjem agresiju, svaka država koja je 1999. dala svoj vazdušni prostor NATO-u za bombardovanje SR Jugoslavije 1999. jeste po međunarodnom pravu učesnik agresije na SRJ, pa tako i Hrvatska. Pošto upotrebu sile tada nije odobrio Savet bezbednosti UN. O tome kako je i zašto počeo rat 1991. moglo bi se raspravljati iz više uglova.

Građanski rat nikome ne donosi pobedu, u njemu poraženi pucaju na poražene. A mržnja i dalje postoji i postaje sama sebi cilj. Vreme je da mlade generacije Srba i Hrvata to konačno prevaziđu.

Miroslav Lazanski

Izvor: POLITIKA