Срба мање него трагова предака

Наши сународници у Мађарској још се налазе тамо где их је населио Чарнојевић. Од 10.000 Срба, њих 2.500 живе у Будимпешти. Имају посланика

НИСУ данас Срби у Мађарској бројни, али не понестаје им оптимизма: први пут после неколико деценија имају свог посланика у мађарском парламенту, добили су на управљање своје образовне установе, а односи њихове матичне државе и домовине, чини се, никада нису били бољи.

– Малобројни јесмо, али смо врло активни у очувању националног идентитета, па се многи Мађари, Немци, Словаци и остали зачуде када чују да нас има само 10.000 – каже српски посланик Љубомир Алексов (57), историчар. Алексов је житељ Ловре, јединог села у Мађарској у коме су Срби, њих око 250, још увек већина.

Од самих Срба, у Мађарској су бројнији трагови њихових предака. Оних прадедова који су 1690. у Великој сеоби с патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем овамо пристигли и корене пустили од Сентандреје до Будима, Пеште и Сегедина.

Летописи памте да су 1698. године у Печују, више од половине житеља чинили Јужни Словени, међу њима и Срби. У Будиму је почетком 18. века било 1.539 кућа,међу њима 769 махом српских, 700 немачких, а тек 68 мађарских. Сентандреја је 1720. године имала 88 одсто Срба (њих око 8.000) а у Сегедину је 99 кућа, од укупно 193, припадало српским породицама.

– И даље смо у тим истим крајевима, на “адресама” својих дедова, али у многоструко мањем броју – признаје Алексов реалност.

– Највише смо населили Будимпешту, а ту, међу два милиона становника, своје место пронашло је и 2.500 Срба – вели даље Алексов.

Сликовити говорећи, када би се данас сви живи Срби у Мађарској сакупили на једном месту, рецимо у Сентандреји, она би остала – полупразна. Та живописна варош на 20 километара северозападно од Будимпеште, има 28.000 становника. Међу њима једва да је преостало стотинак српских душа. Недовољно да испуне барем једну од четири сентандрејске српске цркве.

* Српска гимназија у Будимпешти

“Тако се радујем што сам се родио у Сентандреји, у овој малој српској оази”, писао је у претпрошлом веку Јаков Игњатовић (1822 – 1889). Знаменити представник српског реализма, аутор “Вечитог младожење” и “Васе Решпекта” веровао је да је Сентандреја, тај “комад српске повеснице и културе, заслужила вечити спомен у Српству”.

– Спомен ће живети све док у Мађарској буде нас, а ми чинимо све да се одупремо асимилацији – вели Алексов и објашњава да су ствари кренуле набоље у Орбановој ери.

Захваљујући изменама Устава, српска и остале мањине стекле су право на парламентарне заступнике, први пут после пада комунизма у овој држави. Била је то добра вест, али она има и лошу страну јер је реч о посланику са ограниченим правима. Седи у парламенту, учествује у дискусији, предлаже чак и законе, али нема право гласа.

* Љубомир Алексов, српски посланик у мађарском парламенту

Занимљиво је да на по једног “ограниченог посланика” једнако право имају Срби као и Немци којих има близу 200.000. То је мањинце ујединило па су већ на почетку мандата “прогурали” предлог да у наредној години добију дупло више новца из државног буџета.

Одавно је спласнула еуфорија Мађара поводом уласка њихове земље у ЕУ, јер њихова просечна плата износи од 400 до 450 евра. Ипак, мађарски Срби се радују настојањима Србије да уђе у европско јато.

– Имаћемо привид да између нас и наших сународника у Србији нема границе, а верујемо да ће односи између наше матице и домовине бити још бољи, на добробит свих нас – каже Алексов.

Оптимиста је и Војислав Ластић (88), један од најугледнијих представника српске популације у Мађарској, некадашњи питомац Текелијанума, доктор економије и бивши главни инжењер у једној од највећих пројектантских фирми комунистичке Мађарске. Учествовао је у изградњи гасовода у Русији и Олимпијског стадиона у Минхену.

Ластићи су пореклом из Ирига, одакле су се Војиславови преци преселили у Печуј, али нису никада заборавили Србију. Војислав је последњи пут био у посети родбини у Београду пре 15 година.

– Корени се не заборављају – каже овај симпатични господин.

Позира нам са кћерком јединицом Јованком Ластић, директорком Српске гимназије “Никола Тесла”. Она је, према првом образовању, стеченом у Београду, хирург ортопед. После 12 година праксе, 1993. године, болницу је заменила професуром. Те године, наиме, Српска гимназија окренула је нову страницу у својој историји – одвојила се од хрватске школе. Због недостатка професора претио јој је губитак лиценце.

* Српска деца у Текелијануму

Тако је др Ластић жртвовала “своју” медицину зарад “наше” Српске гимназије “Никола Тесла” коју данас похађа 427 Срба из Мађарске, Војводине, Шумадије, Републике Српске и Црне Горе. Јованка им већ 17 година предаје биологију.Комплетан рад Српске гимназије финансира мађарска држава. Настава се одвија по мађарском наставном програму, али на српском језику. Уведен је предмет “народопис”, у оквиру којег се изучава историја Србије, као и прошлост Срба у Мађарској.

Уз српски, гимназијалци обавезно изучавају мађарски, немачки и енглески језик. Али, у свим српским школама и даље влада несташица наставног кадра.

ЗАПОСТАВЉЕНИ У МЕДИЈИМА

СРБИ сматрају да су закинути на плану медија. Емисија “Српски екран” траје 26 минута, а емитује се једном недељно на државној телевизији и то у крајње непопуларном ранојутарњем термину. По речима Петра Ластића, директора Српског института у Будимпешти, Срби покушавају да изборе право на засебну редакцију на телевизији и радију. На државном радију свакодневно је на програму двочасовна емисија посвећена нашим сународницима. О животу Срба пишу “Недељне новине”.

ВОЛЕ ЦРКВУ И ВЛАДИКУ

ЕПАРХИЈА будимска и њен владика Лукијан имају велики углед у очима тамошњих Срба. Протонамесник Зоран Остојић вели да о празницима, нарочито на Ђурђевдан”, Саборни храм Светог Георгија из 17. века у Српској улици у Будимпешти буде дупке испуњен. То је и једина српска богомоља у овом граду јер су негдашњи саборни храм посвећен Светом Димитрију на будимској обали Дунава, комунисти срушили 1949. године у част Стаљиновог 70. рођендана.

Извор: НОВОСТИ