„Sram vas bilo, svi ste vi izdali! Idite, ja ostajem!“

O Milošu Ćirkoviću se ništa ne zna. Kažu da su ga teroristi ubili posle nekoliko dana opsade. Drugi vele da je preko Prokletija uspeo da se izvuče do Crne Gore.

Čuje se takođe da danas živi negde u inostranstvu. Ono što ne mora da se nagađa je da je Miloš odbio da se povuče, da je danima iz svoje kuće pružao otpor teroristima i likvidirao najmanje njih 18, sokoljen guslama koje je puštao u inat krvnicima. Odbio je da se povuče rečima: „Svi ste izdali – ja ostajem“!

Film „Vi idite ja ostajem“ režisera Hadži Dragana Đurovića govori o Milošu Ćirkoviću, Srbinu iz Peći, koji nije želeo da napusti grad, već je ostao kao poslednji vojnik Vojske Jugoslavije, svesno se žrtvujući, i dostojno se odmenivši.

Mitropolit Amfilohije je u svom četvorotomnom delu „Ljetopis novog kosovskog raspeća“ – Dnevnički i drugi zapisi (mart-avgust 1999.), opisao ovovremenog Miloša Obilića.

Evo šta je Mitropolit zapisao:

„Doznajemo od Italijana i ovo: u selu u svome domu ostao je sam Miloš Ćirković, šumar od svojih 38 godina, u ratu vodič srpskih specijalaca, koji je ‘odlično poznavao svako drvo, svaki krš’.

Ostao da brani selo. Šaljem oca Radomira Nikčevića sa jednim mladićem iz kuće Stošića da ga pozdravi i zamoli u moje ime da pređe sa nama u Patrijaršiju. O. Radomir ga zatiče naoružanog i obučenog u vojničku uniformu.

Ne želi da je skine. Jedini srpski vojnik u uniformi na Kosovu i Metohiji posle povlačenja juna 1999. O. Radomir mu prenosi pozdrav i poruku. Moli ga, kumi Bogom, ubeđuje uporno da krene sa nama. Moli ga i mladi Stošić. A on će, nezemaljski odlučan i zemaljski opor:

‘Ti ćuti, da te ne ubijem! Sram vas bilo, svi ste vi izdali!… Idite, ja ostajem!..’

Poslednji branič Crkve i naroda u ovom pogromu, spreman da pogine „za kralja i otačastvo“, priča nam o. Radomir, po povratku.

„Sva mu je kuća izrešetana. On zabarakadiran u mrtvom betenskom uglu prizemlja sa gomilom municije unaokolo. Rešen da brani svoj kućni prag do smrti. Zahvaljuje na brizi i pozdravu, ali odlučno odbija da napusti svoj dom, odrešito prekidajući svako dalje nagovaranje…

Potresen odlučnošću usamljenog ratnika, otac Radomir ga na rastanku blagosilja na poslednji podvig rečima:

‘Dobar si deo izabrao, Miloše srca obilićevskoga! Bog te blagoslovio na dobar podvig, Miloše Ćirkoviću!’

Nekoliko dana kasnije čulo se da je oko 26, po nekima 20. juna, od šiptarskih zulumćara verovatno ranjen, savladan i ugrabljen Miloš Ćirković. Tvrde da je 22. juna trebalo da napuni 38 godina.

Posetismo i njegovu kuću u Belom Polju. Nađosmo je spaljenu. Zjapi i dimi rupa od starog podruma. Noviji prednji dio kuće betonski građen stoji bez krova. Tamo gde je bila kuhinja, nađosmo mecima, bombama i požarima potpuno neoštećenu slavsku ikonu Miloševu Svetog Alimpija Stolpnika, Sveto Pismo, nekoliko porodičnih slika i drugih predmeta, među kojima i guslarsku kasetu o smrti kosovskog viteza Jovana Milačića (policajac poginuo u selu Prekaze), kao i nekoliko video kaseta.

Iznad prednjeg ugla kuće u kome je bio zabarakadiran, na spratu nađosmo u ćošku – spaljeni kostur, još uvek se dimio. Prva misao nam beše da je Milošev. No, prevrnuvši ga štapom, vidjesmo po lobanji da se radi o spaljenoj ovci. Pobegla, sirota, da se spase! Nađosmo i Milošev molitvenik, crkvene knjige. Sve ovo potvrdi da je zaista bio čovek pobožan, kako su nam rekli…

Ispred kuće mnogo ispaljenih čaura. Od Miloša ni traga ni glasa.

Vele da je u svojoj junačkoj odbrani ubio više od 18 terorista koji su ga držali pod opsadom i jurišali na njega danonoćno. U kanalu ispred Miloševe kuće otac Miljko i Rade Pavlović, koji su mu odnosili hranu, izbrojali su dvanaest ubijenih arnautskih terorista, a pred školom su nađena dva zapaljena blindirana vozila koja su sa posadom izgorela.

Otkada su u njegovoj spavaćoj sobi dvojica Šiptara pokušala da ga usred noći likvidiraju, ali je od njegove puške jedan poginuo, dok je drugi utekao, Miloš, budući stalno pod oružjem i u uniformi, gotovo da više nije spavao.

Da neprijatelj nikada ne bi bio siguran gde je, stalno je menjao mesto i prelazio iz kuće u kuću napuštenog sela, nakrcanu oružjem i municijom odbegle vojske…

Otac Miljko i Rade Pavlović odnosili su mu hranu, ostavljajući je čas u novoj, čas u staroj kući kako je Miloš čuvao položaj. Osmoga dana, šumar nije uzeo hranu… Pobegao je u šumu? Ubijen, pa sklonjen? Vest da se pojavio u Andrijevici, pokazala se netačna. Jedno je bilo sigurno: pre pogibije skupo je naplatio svoju junačku glavu….

Kažu da su braća, kada je autobus kojim su isporučeni i evakuisali poslednje Belopoljce stigao, pokušala da ga nagovore da pođe, ali uzalud. Miloš je podigao pušku i uzviknuo preteći:

‘Vi idite, ja ostajem!…’ Njegovu slavsku ikonu i nađene stvari pohranismo u Patrijarhovom konaku, na spratu. Odatle ih je kasnije uzeo neko od njegove rodbine, kako nam rekoše sestre monahinje…“

Izvor: MAGACIN

Vezane vijesti:

Film „Vi idite, ja neću“ na festivalu u Moskvi | Jadovno 1941.

Austrijska premijera srpskog filma „Vi idite, ja neću …

Prikazan dokumentarac „Vi idite, ja neću“ | Jadovno 1941.