Sputnjik kod Srbina, Spilbergovog junaka, koji je „uhapšen“ i poslat pred – Gadafija

Da sudbina slikara i vajara Nedeljka Goge liči na uzbudljiv filmski scenario, potvrdio je svojevremeno i Stiven Spilberg: slavni oskarovac je jedan deo Gogine životne priče smestio u dokumentarac i potom mu izrazio zahvalnost. Na ćirilici!

Bežeći od beogradske buke, umetnik Nedeljko Neđo Goga odlučio je pre dve decenije da u zelenilo i tišinu Vrnjačke banje smesti svoj svet. Njegova kuća — atelje, okrenuta ka planini Goč, svojevrsna je galerija slika, pejzaža, aktova, skulptura, knjiga… I sećanja…

I mada mnoga od tih sećanja nisu laka za nošenje, a po užasima kojima su ispunjena prete da bace senku na lice ovog osamdesetogodišnjaka, Goga nas dočekuje sa širokim iskrenim osmehom srećnog i ostvarenog čoveka. Kako i ne bi, kaže, dok nam otvara vrata svoje kuće, kad je ovih dana završio i prvu knjigu — „Osam nedovršenih priča“, koja predstavlja literarnu preradu bogate biografije ovog svetskog putnika, konzula, crtača, ljubitelja žena… 

Iz kakve pobude jedan ostvareni likovnjak odlučuje da se oproba u pisanju?

— Sada malo teže stojim za štafelajem, pa su me prijatelji nagovorili — pošto imam punu glavu svega — da uzmem da pišem. Seo sam za kompjuter i za kratko vreme napravio kompletnu knjigu. Brzo se ispostavilo da imam još najmanje osam tema i sad sam rešio da knjigu produžim. Imam samo 80 godina i nameravam da živim još, daleko više.

Kako neko ko je kao dete doživeo užas Kozare, Jasenovca, dečijeg logora u Sisku, uspeva da ostanetako pribran, vedar, posvećen,da se toliko raduje životu?

— Mislim da je slikanje kompenzacija onoga svega što mi je uskraćeno u detinjstvu. Da odrastao čovek doživi Jasenovac i Sisak, da oko vas ubijaju naveliko, na desetine, kolju i čereče, da „štroje“,nosio bi to celoga života. A ja sam sve to doživeo kao dete…. I danas imam fobiju od čizama, jer su nam u takvim čizmama sa leđa stavljali nogu, a s druge strane štiklu i drobili sve, da ne bismo posle, ako neko i preživi, imali potomstvo. To je i na meni primenjeno, ali ja sam, eto, imao sreću, pa sam stekao bliznakinje…

Kažete da posle logora niste znališta je fudbal, igranka, za vas su postojale samo bolnice…

Bolnice i centri za rehabilitaciju. Imao sam preko 20 bolesti, ništa nije bilo zdravo na meni. I još fobije… Od uniforme… Kad vidim poštara, ja se stresem. Nož nikad ne vidim da nema krvi na njemu… S tim treba živeti. Kompenzacija za sve te užase bio je rad, stvaranje.

Odlučili ste da se bavite slikarstvom i vajarstvomiu Beogradu upisujete akademiju.

— Nisam odlučio, to je krenulo još u osnovnoj školi. Tada sam krenuo sa umetnošću i tako je do danas. Jednostavno sam zavoleo taj posao. I nikad mi dosta; zato moram još dugo, dugo da živim da bih sve uradio.

Zanimljivo je da ste, šezdesetih godina, otišli kao naš konzul u Libijuito tako što je Gadafi insistirao da bašVi dođete. Zašto je tražioVas?

— Gadafi me je zvao, bio mu je potreban umetnik. Ali on me je zvanično zvao, obratio se lično Titu. Zanimljivo je to naše poznanstvo, bili smo komšije dok smo živeli na Zapadu. Gledao sam ga kako klanja sa njegovima i jednom mu kažem da bih voleo da me nauči tu njegovu molitvu da i ja klanjam. „Mister Goga, nije to za zezanje“, rekao mi je pun nepoverenja, ali bio sam uporan i on mi napiše tekst molitve. Za jedno posle podne sam ga naučio. I Gadafi je to zapamtio. Osvojio sam ga tom molitvom, time što sam klanjao pored njega na njegov način, ali svom Bogu. I, eto, setio me se kad je došao na vlast. Kad sam došao u Bengazi, on me je dočekao na aerodromu. Bili smo prijatelji, ali mu to nije smetalo da se veoma naljuti na mene kada sam mu, radeći ga u bareljefu, „skinuo“ jednu zvezdicu sa pukovnikovog šinjela. Nisam uspeo da mu objasnim da je to u umetnosti dozvoljeno i da ne mogu naknadno da je dodam. 

I sam taj odlazak usred noći iz Minhena za Beograd, odnosno u Bengazi kod Gadafija, liči na filmsku scenu…

— Sećam se da mi je u Minhenu jedne večeri, oko dva posle ponoći, zazvonio telefon i da mi je konzul saopštio da pod hitno uzmem stvari i pasoš, predam kolegi projekat na kom sam radio, uz objašnjenje da se neću uskoro vraćati. Odmah sam pomislio da me hapse, da sam negde „prosuo sirće“… Međutim, konzul mi je pokazao telegram u kome je pisalo: „Imamo informaciju da je Goga kod vas u Minhenu. Pošaljite ga hitno. Ako nema avion, šaljemo avion po njega“. U potpisu „Stari“! Nasmejem se, uveren da je šala, ali mi konzul otkrije da je i on isto mislio, pa je zvao MIP Beograd i prvo što su ga pitali bilo je „jeste li ga našli“. Uglavnom, stignem u Beograd, tu me zadrže još dve nedelje i onda otputujem u Libiju.

Gadafija ste osvojili molitvom, ali šta ste uradili Stivenu Spilbergu da sedneisnimi dokumentarni film o Vama?

— Njega sam upoznao na Zapadu. Kroz ćaskanje je otkrio da sam zvanično najmlađa živa žrtva ustaškog genocida. Zainteresovao sam ga s nekim pričama i on je snimio film o meni, o logoru. Kad je sve to snimljeno, posle izvesnog vremena dobijam iz Vašingtona pismo sa njegovim memorandumom. Zahvaljuje mi što sam ispričao svoju priču i omogućio snimanje tog filma koji je, kako piše, dobar za čovečanstvo kao dokaz protiv fašista. To Spilbergovo pismo napisano je ćirilicom. Verovatno je našao nekog Jugovića tamo i, eto, zahvalio mi se na ćirilici. Taj film se ne može prikazivati u komercijalne svrhe, rađen je za potrebe Muzeja holokausta čiji je Spilberg predsednik. Ali može da se prikazuje u određenim prigodama i žao mi je što nije prikazan u Njujorku za vreme postavljanja nedavne velike izložbe o Jasenovcu, ali ja sam bio preopterećen i nisam mogao da putujem, iako su me zvali…

Da li se užas koji ste preživelimože prevazilaziti, dobrotom, da li se uopšte mogu opraštati takve stvari?

— Može se prevazilaziti, ali natčovečanskom snagom. Možda ima toga i što sam Krajišnik, sa Kozare, a mi smo poznati kao čelični ljudi, supermeni. S druge strane, pogledam u nebo i kažem sebi da sam dobio zaduženje i da sam sve to preživeo da bih mogao da pričam ljudima. Možda bi to mogla da bude satisfakcija za one koji nisu preživeli — za moju braću, sestre, komšije, za hiljade srpske dece… Ja sam preživeo, ali tako da me nisu mogli izneti na rukama — jer sam bio gomila kostiju — nego u krpama. Mogli ste mi prebrojati zube kroz usne, oči su bile u dubini glave, a kako mi je posle ispričano, imao sam neku boju zelenu, žutu, plavu, nekako nedefinisano lice, i bio sam pun vaški. S tim sam iznesen iz logora.

A onda su usledile bolnice…

— Dosta vremena sam proveo u bolnicama, lekari nisu mogli da mi pomognu. Šipke na krevetu sam kidao od bolova. A onda sam jedne večeri pročitao jednu tanku knjižicu — u pitanju je bio dalaj lama i Tibet. Posle tog čitanja zamolio sam medicinsku sestru da mi kupi blok i olovke da pravim portrete, da dođem do novca, da idem kod dalaj lame. To se pročulo među lekarima, bilo je iznenađujuće da neko ko se jedva vuče na dve štake namerava na dug put… Ali usledila je podrška — ne samo iz moje, nego i iz drugih bolnica su dolazili da mi poziraju. Sa tim parama od portreta sam 1956. došao u rusku ambasadu po vizu. Prvo nisu hteli da čuju, videvši me takvog, ali kad sam im objasnio da ću ja tamo otići pešice ako treba — Rusi su mi udarili dve vize na pasoš.

Na Tibetu ste se rešili štaka.

I štaka i bolova. Preporodio sam se.

Kažete da danas živite da biste pomogli drugima da osete život i iskoriste ga na najbolji način.Sve slike u vašem ateljeu slave život — slave prirodu, eros. Oda životu, uprkos svemu?

— Da, ja slavim život. A jedan od oblika života je žena. Ja slavim ženu, ona je i pejzaž, i voće…. I koliko god, kao i svaki umetnik, tragam evo već duže od pola veka, za nečim lepšim, i uzvišenijim, moram da kažem da do sada nisam našao ništa lepše od žene…

Izvor: SPUTNIK SRBIJA

Vezani prilozi: