SPOR SRBIJE I HRVATSKE PRED MEĐUNARODNIM SUDOM U HAGU (2) PIROVA POBEDA ILI POTPUNI PORAZ?

Skrivanje činjenica što razotkrivaju kontinuitet genocidne namere i njene realizacije, koja se samo prilagođava promenjenim prilikama, omogućava kovačima lažne istorije da mogu da kuju oružje do sledeće prilike. Zato se samo zlonamerni i naivni mogu radovati odbijanju zahteva obe strane.

Bilo bi, naravno, neosnovano tvrditi da su za sve ove probleme krivi samo hrvatski političari. Naprotiv, tradicionalno srpsko strančarenje, nesloga čak oko glavnih nacionalnih pitanja, borba za vlast kao jedino i najznačajnije političko pitanje, znatno su doprineli, ako ne i odlučujuće, uspehu hrvatske politike. I korišćenje nedostojnih sredstava političke borbe ne bi moglo imati takve efekte da su se Srbi složili oko fundamentalnih pitanja.
Ipak, treba istaći da je Nikola Pašić prozreo hrvatsku politiku i u engleskom listu („Morning post“, oktobra 1918. g.) dao izjavu da je namera zvanične Srbije da ujedini Srbe u jednu jedinstvenu i uvećanu državu, pri čemu to treba da učine i Hrvati i Slovenci. Pašić je odmah bio napadnut od strane Hrvata, ali i nekih srpskih političara da je izdao jugoslovenstvo. Pod tim političkim pritiscima, kako se ne bi protumačilo da ne želi ujedinjenje Južnih Slovena, Pašić je odstupio od svog stava. To je bila „prva pobeda hrvatstva nad srpstvom“. Ohrabreni time, hrvatski poličari su ubrzo ostvarili još jednu pobedu, a Srbi doživeli još jedno poniženje. Novembra 1918. g, posle proboja Solunskog fronta i sa napredovanjem saveznika u Italiji, hrvatski političari su organizovali sastanak sa predsednikom srpske vlade u Švajcarskoj kako bi se predstavilo da ni Srbija, posle okupacije, nije više suverena država, već jednaka sa drugim teritorijama koje su bile pod Austro-Ugarskom. Na taj način bi se ponizio i predsednik srpske vlade Nikola Pašić, jer bi ovakvim tumačenjem bio prikazan kao običan civil, a ne državni zvaničnik. Hrvatski stav podržao je i deo srpske opozicije! Cela ova hrvatska akcija imala je samo jedan cilj: sprečavanje ujedinjenja Srba izvan Srbije sa Srbima iz Srbije. Trumbić je otvoreno tražio da se buduća država zasniva na dualizmu: jednu državnu celinu bi sačinjavao celokupni jugoslovenski prostor koji je ranije držala Austro-Ugarska i to sa sedištem u Zagrebu, dok bi drugu celinu činila Srbija. Trumbićev predlog su podržali Korošec, Čingrija, ali i predstavnici srpske opozicije! Ukoliko bi uskratio potpis, Pašić bi bio okrivljen za raspad unije, pa je to bio razlog što je i on pristao. Ipak, kralj i vlada su uskratili potpise, tako da Ženevski zaključci nisu imali pravno dejstvo, ali su ostali kao trajan spomenik hrvatske prevrtljivosti, ali i sramne uloge koju je odigrala srpska opozicija.
Pobeda Srba u Prvom svetskom ratu i pomalo brzopleto a svakako nedovoljno promišljeno (naročito po načinu i pravno nedovoljno utemeljenim odlukama) stvaranje nove države, prvo Kraljevine SHS, pa Kraljevine Jugoslavije, samo je prividno umanjilo već duboko ukorenjene političke tenzije, koje čekaju novu priliku da se ponovo razbuktaju. Hrvatske političke partije, uz svesrdnu podršku katoličkog klera, vremenom sve više insistiraju na tzv. „Hrvatskom pitanju“. Fašistička Italija i nacistička Nemačka nalaze svoj interes u tome da podstrekavanjem hrvatskog šovinizma slabe Kraljevinu Jugoslaviju. Pod velikim međunarodnim pritiscima, već okružena i fašističko-nacističkim satelitima, Kraljevina Jugoslavija pokušava da ustupcima hrvatskim zahtevima umanji političke tenzije i pritiske, prvo 8. oktobra 1937. i najzad 26. avgusta 1939. godine.
Poslednji „Sporazum o privremenom rešenju Hrvatskog pitanja“ sačinjen je između Dragiše Cvetkovića i dr Vlatka Mačeka (vođe Hrvatske seljačke stranke – HSS-a). Ovaj sporazum formalno ne ukida važeći Ustav (od 3. IX 1931.) ali faktički ukida ne samo pojedine njegove odredbe već i njegovu osnovnu koncepciju, jer umesto unitarnoj državi udara temelje federalizmu zaokružujući i u dobroj meri izdvajajući Banovinu Hrvatsku kao posebni pravno-politički entitet. Sporazum iz 1939. godine uređuje teritoriju Banovine Hrvatske, njenu novu pravnu organizaciju, ustanovljava skupštinu, Sabor, i prenošenje mnogih nadležnosti sa centralne vlasti na Hrvatsku. Mnogi su u tome videli razbijanje i početak kraja države, ali bilo je i onih srpskih političara i intelektualaca koji su ne samo opravdavali već i, iz načelnih razloga, hvalili ovakvo rešenje (npr. Jaša Prodanović, dr Vojislav Vujanac, Vojislav Gojković, Dragoljub Ilić, Vladimir Simić, dr Mladen Žujović).
Naravno, ovo nije bilo rešenje problema. Naprotiv, samo je olakšano postizanje onog cilja hrvatskih političara koji je i bio osnovni uzrok svim sukobima. To se sasvim jasno pokazalo nepune dve godine posle usvajanja „Sporazuma o privremenom rešenju Hrvatskog pitanja“, jer je Drugi svetski rat, prema stanovištu većine hrvatskih političara i faktičkom ponašanju većine, pružio priliku za definitivno rešenje „Hrvatskog pitanja“, preko poznatog recepta čelnika Nezavisne Države Hrvatske da trćinu Srba treba prevesti u katoličanstvo, trećinu proterati a trećina mora umreti.
Hrvatske političke igre dostižu svoj zenit u Drugom svetskom ratu. Nesporni lider Hrvata u Kraljevini Jugoslaviji, dr Maček, kao potpredsednik vlade, čestita predsedniku vlade Cvetkoviću njegovu odluku da 25. marta potpiše Trojni pakt a dva dana kasnije, kada je Cvetković, zajedno sa namesnikom, knezom Pavlom, pučem zbačen, pridružuje se pučističkoj vladi generala Simovića koja srlja u rat sa Nemačkom i njenim saveznicima. Njegova je namera bila jasna – uništenjem Jugoslavije (kojoj je dao zakletvu) ostvariće se nezavisnost „velike Hrvatske“. Posle rušenja Kraljevine Jugoslavije od strane nacifašističkih sila Hrvati su spremni za sve varijante: ogromna većina pristupa Anti Paveliću, druga grupa (dr Hrnjević i dr Šutej) sedi kao deo jugoslovenske vlade u Londonu i treća sa dr Mačekom drži se pasivno i čeka kraj rata.
Ta politika donela je genocid nad Srbima, koji je po načinu izvršenja, i to treba podvući, bio znatno gori nego Holokaust, koji su Nemci sprovodili nad Jevrejima u svojim logorima smrti. Način istrebljivanja Srba u Hrvatskoj naišao je na negodovanje, čak i zgražavanje samih nemačkih oficira, koji su zločine nad srpskim narodom okarakterisali kao „najgroznija masovna ubistva u svetskoj istoriji“, kako je to rekao u jesen 1943. godine Herman Nojbaher, glavna nemačka ličnost (specijalni opunomoćenik Ministarstva spoljnih poslova) za ceo Jugoistok. Nojbaher je konstatovao da je ona poslednja trećina Pavelićevog plana, koja govori o Srbima što moraju umreti, zaista ispunjena i konstatuje da vodeće ustaše tvrde kako je zaklano milion pravoslavnih Srba, uključujući odojčad, decu, žene i starce, ali smatra da su preterali u broju, jer prema nemačkim izveštajima „broj zaklanih je iznosio tri četvrti miliona“. Protiv zločina koje su ustaše počinile prema Srbima uložio je protest i general Glez fon Horstenau a o tome je obavestio i Berlin. Npr, septembra 1942. piše: „Ova staništa groze u Hrvatskoj, pod poglavnikom koga smo mi ustoličili, vrhunac su užasa…“ O tim strahotama, o tom besprimernom genocidu u ND Hrvatskoj nad Srbima piše naučno argumentovano prof. dr Viktor Novak u svom čuvenom delu Magnum Crimen.
Budući da su ustaški zločini, kao deo zvanične politike ND Hrvatske, ugrožavali i nemačke interese, jer su Srbi, spasavajući se od ustaške kame, odlazili ili u četnike ili u partizane, čime su objektivno dovedeni u položaj neprijatelja Vermahta, Nojbaher je predlagao Hitleru da rasformira ND Hrvatsku a ta ideja se, prema Nojbaheru, Hitleru dopala, ali nije imao poverenja u Srbe, tako da nije uzeta u dublje razmatranje.
U stvari, razmatrana je mogućnost smirivanja situacije na Balkanu tako što bi se ukinula NDH i stvorila jedna „velikosrpska“ federacija sa M. Nedićem na čelu. Hitler je našao da je ideja zanimljiva, ali je smatrao da Nemačka nikad ne sme dopustiti da na Balkanu jedan narod sa osećanjem za političku misiju postane premoćan. „A Srbi su“, kako je to rekao Hitler, „jedan takav narod. Oni su pokazali da imaju veliku državotvornu snagu… i ja imam ozbiljne razloge da ovaj narod naročito ne ohrabrujem u njegovim stremljenjima.“
Nije nezanimljivo što je gotovo istovetno nepoverenje prema Srbima gajio i Čerčil, koji u svojim memoarima lamentira nad sudbinom Austro-Ugarske, zalaže se za stvaranje neke vrste dunavske federacije sa sedištem u Beču. Možda je to deo odgovora na pitanje zbog čega je zvanični London sve vreme rata, iako je primao iz različitih izvora izveštaje o stravičnim zločinima, genocidu nad Srbima u NDH, to minimalizovao i zataškavao. Jugoslovenska vlada, premeštena u Kairo, trpela je britanska poniženja (npr, naročito od 1943. g, puštani su isključivo izveštaji Brozove propagande preko Radija „Slobodne Jugoslavije“ a vesti koje su dolazile od strane generala Mihailovića stavljane su pod embargo kao „mogući uzročnici povrede britanskih interesa u Jugoslaviji“) zbog nade, podgrevane sve vreme trajanja rata, da će iskrcavanje saveznika biti upravo na jugoslovenskoj obali. Nije bez značaja napomena da se američka politika o ovom pitanju nije slagala sa britanskom, jer je Ruzvelt bio više za pomoć zvaničnoj jugoslovenskoj vladi, pa time i generalu Mihailoviću.
Završetkom Drugog svetskog rata Srbi su se ponovo našli na strani pobednika i još jednom, kalkulacijom velikih sila, prošli gore nego drugi narodi koji su bili na strani sila Osovine. Britanska vlada je u potpunosti izdala Vladu Kraljevine Jugoslavije koja je činila tokom rata sve što joj je London diktirao i dovela na vlast Broza, koji je faktički abolirao Hrvate (posebno kroz parolu „Bratstvo-jedinstvo“ koja je sprovođena rigorozno, tako da se o ustaškom genocidu nije smelo ni govoriti a još manje pisati) za genocid nad Srbima, podelio teritoriju na kojoj su Srbi imali većinu i stavio ovaj stradalnički narod pod režim komunističke diktature.
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, dr Lazar Marković kažnjen je višegodišnjom robijom zbog neobjavljenog rukopisa o ustaškom genocidu nad Srbima. Umro je neposredno posle puštanja iz zatvora, gde se, posle kratkog vremena provedenog na slobodi, ponovo našao, ali ovaj put čak i bez formalnog suđenja.
Uz to, Broz je uporno radio na izjednačavanju krivice Ante Pavelića i Draže Mihajlovića, što je bilo i formalno i suštinski nemoguće, ali je imalo za cilj prikrivanje stravičnog genocida koji je hrvatska država učinila nad Srbima, a bilo je i osnov za zločine nad pripadnicima četničkog pokreta širom Jugoslavije i za tešku represiju nad svim ideološkim protivnicima njegovog režima. Vrlo efikasno sprovođenje ovog plana, uz veliku materijalnu (posebno vojnu) pomoć sa Zapada, ukazuje na verovatni sadržaj dogovora Broza sa Čerčilom, koji je sklopio pre no što mu je predata vlast nad Jugoslavijom. Nepoverenje Zapada (u ovom slučaju posebno britanske politike) prema srpskom narodu zbog njegove višestruke bliskosti sa Rusima dovelo je do potpune negacije politike izbegličke vlade u Londonu (koja je, razume se, radila upravo po instrukcijama Londona) čak i do prisiljavanja kralja Petra II na izjavu kojom je uništio i sam sebe (kada je preko radija pozvao četnike da se stave pod Brozovu komandu). Takav stav Zapada (uz časni izuzetak generala De Gola) omogućio je i egzekuciju nad generalom D. Mihajlovićem (vojnim ministrom u Vladi Kraljevine Jugoslavije) u formi farse od suđenja, što je bio model i za ostale političke procese u vreme Brozove diktature. Uskoro potom, 1948. g, Broz prekida veze sa svakom vrstom ruskog (sovjetskog) uticaja i eliminiše Srbe, visoke funkcionere i oficire svog režima, kroz golootočke procese, formirajući koncentracioni logor za kažnjenike i, potom, dobija enormnu pomoć (u hrani, novcu i naoružanju) Zapada, koja mu omogućava da postane neprikosnoveni diktator Jugoslavije.
Mnoge nacifašističke političare i oficire koji su sprovodili genocid, naročito nad Jevrejima, stigla je po završetku Drugog svetskog rata zaslužena kazna. Međutim, Pavelića i Artukovića, hrvatskog Hitlera i Himlera, kao nažalost i mnoge druge ustaške zločince, kojima bi po svim pravilima toga vremena, naročito imajući u vidu Nirnberški proces, trebalo suditi u npr. Jasenovačkom procesu, Zapad je zaštitio i dao im utočište.
Ekstremna hrvatska politika tolerisana je i u vreme SFRJ. Tako je 1971. tzv. „Maspok“ širio antisrpsku histeriju zbog „opasnosti“ po hrvatske nacionalne interese od strane Srbije.
Lideri „Maspoka“ (tada članovi Komunističke parije, tj. Saveza komunista) našli su se među osnivačima HDZ-a, tj. Hrvatske demokratske zajednice, kao ekstremno šovinističke, (pro)ustaške političke parije sa Franjom Tuđmanom na čelu, koji već tada ističe da je NDH bila izraz istorijskih (povjesnih) težnji hrvatskog naroda.
Iako su odmah po okončanju Drugog svetskog rata velike i uspešne srpske fabrike preseljene u Hrvatsku i Sloveniju, ipak su vremenom preduzeća iz Srbije postala znatno uspešnija u privrednoj utakmici u odnosu na preduzeća iz drugih republika, pa je pod političkim pritiskom izvršena tzv. „ourizacija“ preduzeća, u stvari otimanje imovine srpskih „firmi“, koja se našla na teritoriji drugih republika, posebno u Hrvatskoj (slučaj „Geneksovog“ hotela „Kroacija“ u Cavtatu i dr.) da bi iste godine bili usvojeni Amandmani na Ustav SFRJ, koji su bili pravni okvir za razbijanje Federacije, što je potvrdio i pojačao Ustav iz 1974. g, upravo kada je (Hrvat) Broz bio na vrhuncu moći.
Mika Tripalo, jedan od lidera „Maspoka“, ističe da se Jugoslavija ne može održati prisilno i da je glavni izvor problema koncentracija kapitala u Beogradu. Broz daje podstrek takvoj „maspokovskoj“ politici izjavljujući da treba sprečiti „Geneksov“ ulazak u naftnu industriju i da hrvatski političari treba da „guraju“ svoju politiku i na obaziru se na njega.
Sve te ustavne „reforme“ omogućile su dalje pogoršavanje položaja Srba u celoj SFRJ i bile uvod u dalju diskriminaciju. Tako je, npr, hrvatski Sabor maja 1989. g. pokrenuo inicijativu da se Srbi izbrišu kao konstitutivni narod iz Ustava (što je kasnije i učinjeno) a Zakonom o jeziku iz iste godine izbačen je srpski jezik i hrvatski je proglašen jedinim zvaničnim jezikom u Hrvatskoj.
Događaji u vezi sa rušenjem Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka samo su bili logičan sled „svih ovih prethodnih politika“.
Gotovo je neverovatno da se i dalje, naročito na Zapadu i u Hrvatskoj (naravno i u albanskoj i muslimanskoj propagandi) podržava očigledna neistina da su Srbi i Miloševićeva politika krivi za raspad Jugoslavije i posebno za rat na teritoriji Socijalističke Republike Hrvatske (kasnije bez „Socijalističke“) i da u tome učestvuju i neki srpski „intelektualci“. Izgleda da treba neprestano ponavljati notornu činjenicu a to je govor (Brozovog generala i potonjeg predsednika Hrvatske) Franje Tuđmana od 24. marta 1992. g, koji je održao na Trgu bana Jelačića u Zagrebu i doslovno rekao: „Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela! Ali, mi smo procijenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo vodili političke razgovore, a iza tih pregovora formirali oružane postrojbe. Da nismo to uradili, ne bismo došli do cilja. Znači: rat je bilo moguće izbjeći samo da smo mi odustali od naših ciljeva, to jest, od samostalnosti hrvatske države.“ Dakle, šef hrvatske države priznaje krivicu za otpočinjanje rata, jasno otkriva i motiv, a onda Hrvatska tuži Srbiju za agresiju i genocid! Zaista, da nije tragično, bilo bi potpuno komično. Tome treba dodati i Tuđmanov politički program čiji je deo izložio na Konferenciji u Nemačkoj 1989. g, rekavši da kada on bude predsednik Hrvatske, tlo u Krajini će biti crveno od krvi! Da je takve, ili bar slične, izjave davao Slobodan Milošević ili bilo koji srpski zvaničnik, ubeđeni smo da bi to bila prva tačka optužnice protiv njega, odn. njih u haškim procesima.
Hrvatska je 1995. godine „učinila odlučan napor da satre i etnički očisti veliki broj Srba koji su ostali na hrvatskoj teritoriji“ (radi se o građanima Hrvatske). To su prvo učinili srpskim stanovnicima Zapadne Slavonije u operaciji „Bljesak“, u maju 1995. Kasnije, i u mnogo većim razmerama, Hrvatska je, u avgustu 1995, započela operaciju „Oluja“ protiv Srba koji su živeli u oblasti Krajine, gde Hrvatska ima veoma dugačku granicu sa Bosnom i Hercegovinom. Ove operacije dobile su zapadnu pomoć u materijalu, kao i obaveštajnu i diplomatsku podršku. U operaciji „Oluja“ je, prema zapadnim izvorima, proterano 250.000 Srba iz Krajine (u zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija!) i ubijeno više hiljada Srba, uključujući decu i žene. Kada je Savet bezbednosti UN razmatrao situaciju u BiH i Hrvatskoj, američki ambasador M. Olbrajt je istakla da je vrlo važno da se „pažnja međunarodne zajednice usredsredi na loš položaj izbeglica iz Srebrenice i Žepe“, ne pominjući etničko čišćenje ogromnih razmera u Hrvatskoj. Da stvar bude gora, u haškim procesima su primenjeni tzv. dvostruki standardi, što je samo drugo ime za diskriminacionu nepravdu. Naime, u slučaju protiv Srbina Radoslava Krstića Tribunal je u vezi sa Srebrenicom prihvatio genocidnu kvalifikaciju „ako bi postojala namera da se iskoreni grupa u okviru ograničene geografske oblasti kao pokrajina ili čak opština“ (Presuda IT-09-33-T od 2. 08. 2001. pas. 589.) a hrvatsko etničko čišćenje četvrt miliona Srba, sa hiljadama ubijenih i ranjenih, uključujući odojčad, decu, žene, starce, nije kvalifikovano kao genocid! Američki ambasador Piter Galbrajt je čak negirao kvalifikaciju „etničko čišćenje“, iako je ona dominirala u izveštajima sredstava informisanja: u izjavi za Radio Bi-Bi-Si rekao je da to nije etničko čišćenje, jer je „etničko čišćenje ako ga vrše Srbi protiv Hrvata i muslimana, ali nije ako ga sprovode muslimansko-hrvatske snage protiv Srba“ (sic!).
Načelo nepromenljivosti granica u Evropi nije poštovano samo u odnosu na Jugoslaviju i Srbiju i to na štetu srpskog naroda. Prihvatanje Republike Kipar u Evropsku uniju kao celine, iako postoji fakt okupiranog severnog dela od strane Turske, a odbijanje istog tog modela za Republiku Srbiju čiji je jedan deo bio pod upravom UN (dakle, lakše rešiv problem nego što je kiparski) pa priznavanje nezavisnosti (secesije) južnoj srpskoj pokrajini, sve to ukazuje na grubu pravnu diskriminaciju od strane Zapada prema srpskom narodu i Republici Srbiji. Žurba Hrvatske da prizna nezavisnost tzv. „Republike Kosovo“ ne može se svrstati u lekove kojima se previjaju stare rane, naprotiv. 

Zaključak

Produžena hrvatska genocidna politika nad srpskim narodom nije nekakav događaj koji je donela slučajnost prilika, niti bezumni akt šačice zločinaca, kojih ima u svakom narodu i to kako u redovnim, tako i naročito u ratnim prilikama. Ne može se zaboraviti činjenica da hrvatski političari nisu tražili samostalnu etničku Hrvatsku, već tzv. „veliku Hrvatsku“ koja zahvata i veliki etnički srpski prostor sa nekoliko miliona Srba, sa planom etničkog čišćenja tog prostora i to putem genocida. Otuda se uzroci, pojavni oblici i mere takve politike moraju naučno, dakle nepristrasno, objektivno analizirati i istinito predstaviti kako domaćoj, tako i međunarodnoj javnosti. To je, prema našem mišljenju, conditio sine qua non trajnog pomirenja, jer ono podrazumeva kako pravdu (za žrtve, za njihove potomke, ali i za narodni kolektivitet) tako i milosrđe (jedna od hrišćanskih vrlina koja, uvereni smo, treba da spaja pravoslavne i katoličke hrišćane) ali zasnovane na stvarnim činjenicama.
Svaki razuman čovek je za izgradnju normalne budućnosti, dobrosusedstva, pomirenja, ali prikrivati otvorenu diskriminaciju koju čini Hrvatska prema Srbima (tajne optužnice, montirani procesi, nemogućnost povratka otete imovine, problem stanova, ometanje, faktičko ali i pravno, povratka izbeglica, izbegavanje suđenja ili izvršavanja pravnosnažnih krivičnih presuda kada su žrtve Srbi i sl.) i prema Srbiji (tužba za genocid, priznanje secesije Kosova i Metohije, neprekidna antisrpska propaganda u sredstvima informisanja, privredna diskriminacija, nagoveštaji hrvatskih zvaničnika o povratku na izvorne principe Tuđmanove politike) ne može biti put ka stvarnom i trajnom pomirenju.
Konačno, u postupku pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, naše najjače oružje je analiza činjenica koje nedvosmisleno, izvan svake razumne sumnje dokazuju postojanje genocidne namere isključivo na strani tužioca-protivtuženog. U tom smislu je čudno, a možda i nije, obaveštenje Suda da se stavlja embargo na izveštavanje o iskazima svedoka. Koju stranu štiti takav embargo? Istinu? Nama se čini da istini nije potrebna takva vrsta zaštite. Naprotiv, skrivanje činjenica što razotkrivaju kontinuitet genocidne namere i njene realizacije, koja se samo prilagođava promenjenim prilikama, omogućava kovačima lažne istorije da mogu da kuju oružje do sledeće prilike. Zato se samo zlonamerni i naivni mogu radovati odbijanju zahteva obe strane.

Piše Dr Oliver Antić

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Pirova pobeda ili potpuni poraz?