Споменко Гостић – годишњица погибије 15-годишњег јунака

Двадесетог марта обиљежава се годишњица како jе у одбрани родног села Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак коjи jе одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшиjама и приjатељима био борац ВРС. 

Споменков саборац Бране Миливоjевић сjећа се да jе дjечаку умрла маjка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната jе пред кућом убила баку са коjом jе живио. Ратни вихор га jе омео и да настави школовање, jер jе било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоjу, па се момчић привио уз воjску, чиjи борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли. Споменко Гостић jе, сjећаjу се риjетки саборци из 3. Озренске бригаде ВРС, био невjероватно храбар, вриjедан и способан за своjе године.

Споменко Гостић симбол слободе – сјећање на најмлађег одликованог борца ВРС

Ништа му ниjе билом тешко, знао jе послушати сваког, и осjећао се пуноправним борцем ВРС, чак jе и униформу носио. Углавном jе носио храну борцима на линиjу, коњским колима коjима jе вjешто управљао и jедном jе чак налетио на мину али jе том приликом остао неповриjеђен.

Краjем 1992. Споменко се поjавио и на телевизиjи, jер jе репортеру РТС искрено и непосредно испричао своjу причу. На исповиjест сирочета коjе jе силом прилика постало ратник, реаговала jе породица Срба коjа jе из Француске стигла на Озрен носећи хуманитарну помоћ.

Понудили су Споменку да иде с њима у Париз, да га усвоjе, одгоjе, помогну да се спаси рата. Момак jе одбио с риjечима : ”Нећу да будем дезертер и да остављам своj народ кад jе наjгоре. Бићу овдjе до краjа, док не дочекамо мир и слободу, а онда, видjећемо”.

Споменко Гостић погинуо jе 20. марта 1993. од хаубичке гранате испаљене са неприjатељског положаjа на коту Висић, код Јовића, на Озрену. На истом мjесту погинуло jе jош шест његових другова.

---

---

СПОМЕНКО ГОСТИЋ 

Ђе се сабља у десницу стеже

Вода Босна ђе равнине реже

Ђе из магле Обилићи ничу

Ђе гуслари српског рода кличу

И помињу витезове врле

Ђе се мрки облакови грле

Прије него огњем проговоре

Ђе друмове хаубица оре

Ђе су поља зелена и мека 

Дворови су Гостића Споменка

Српског борца из љутих битака

Добровољца – вјечитог дјечака

Што остаде без мајке и баке

Што су српске рађале јунаке

И без оца домаћина дома

Ко потоња нада иза грома

Са својијех четрнаест љета

Али дужност Србинова света

Крв јуначка из предачких гена

Судба лоша и ратна времена

Не дадоше Гостићу Споменку

Да проведе на меку душеку

Ратне дане ко ратно сироче

Но са војском ратовати поче

И носити пушку преко леђа

Испод плавих нишанити вјеђа

Друмовати са коњском заптегом

Са мећавом маглом и снијегом

Кроз Босанска ходити беспућа

Док му сјевер надимаше плућа

На којима ордење заблиста

А кад гора отпоче да листа

Двије ране јуначке извида

A онда га граната искида

И потоњу угаси свијећу

Али сузом пратити га нећу

Него пјесмом из јуначког грла

Крсташ ор’о кад рашири крила

Однесе га у царство јунака

Код Стојана, Груја и Новака

Нека му је црна земља лака. 

Владимир ТОМИЋ

---

---

Посмртно jе одликован Медаљом заслуга за народ.

Извор текста: БН ТЕЛЕВИЗИЈА

Везане виjести: 

Споменка Гостића сви заборавили

ЖРТВА СПОМЕНКА ГОСТИЋА ЗАСЛУЖУЈЕ ПОСЕБНУ ПАЖЊУ

Споменка Гостића сахранити у РС