Spomen ploča Milanu Gačiću

Kao da je juče bilo, a davno je, sredina prošloga veka. Otvaram ovu masivnu, lepu, kapiju, pa iz hodnika ulazim u pretsoblje kuće pred kojom danas stojimo.

Visok, stasit, uspravan, sa odlučnim, a toplim pogledom, u dotrajalom sivom, dugom kaputu, stoji pred kuhinjskim vratima Milan Gačić, otac mog druga Saše. Čovek koji je u Prvom velikom ratu sve izgubio, dočekuje dečaka koji je u Drugom velikom ratu sve izgubio. Ja u njegovom oku vidim i oca i majku, a on u mom, možda, nalazi prerano ugasli sjaj njegova tri brata koji su svoje mlade živote uzidali u štit za Srbiju.

                    I tako iz generacije u generaciju. Gotovo da nema kuće u ovoj napaćenoj zemlji u kojoj deca ne stignu da upoznaju i zapamte ni svoje roditelje, a o praroditeljima da i ne govorimo.

                     Nisam tada dovoljno znao o čoveku pred kojim stojim. Bilo je to vreme u kome su heroji Drugog svetskog  rata, koje i danas, naravno, poštujem i cenim, bili nekako herojskiji od njihovih prethodnika u Prvom svetskom ratu koje je tadašnja zvanična politika pokrivala mrakom neistina i zaborava. Ni Milan Gačić nikada nije pričao o sebi. A onda,slučajno, nedaleko odavde, u kući Miodraga Vidića, još jednog velikog druga iz detinjstva, nailazim na knjigu VITEZI SLOBODE i gutam hiljade njenih stranica o ljudima kojima ništa nije bilo nemoguće. Na jednoj od njih je i Pohvalnica komandanta Treće armije uručena Milan Gačiću u rovu na Kajmakčalanu. Evo nekoliko redova iz nje:

                         „Čast, ponos i poštenje, potpuna predanost radu, retko poimanje dužnosti, hrabrost koja ide do neustrašivosti, samopregorevanje, samopožrtvovanje – to su osobine ovog uzornog podoficira, ovog čelik – karaktera, koji je ljubio slobodu svoje domovine i koji je za nju isuviše dao: oca, majku, dva strica, tri rođena brata, koliko ih je imao u ratu. Za njega nisu postojale prepreke, on za njih nije znao.Teško je naći mesto gde se naročito odlikovao. Svugde je bio prvi među prvima, najhrabriji među hrabrima, sa najvećim ponosom među onima koji imaju ponosa.“

                            U istoj priči, nekoliko redova dalje Milan Gačić kaže:

                           „Kući u Ljuboviju došao sam tek pred kraj 1924. godine. Našao sam pustoš, zgarište, zidine. Nisam poznavao nikoga. Ostao sam sam na svetu. Sam bez igde ikoga. Jedno vreme klonio sam se ljudi i nikog nisam mogao da gledam. Od tada nisam više svraćao u svoj kraj, jer sve me to podseća na mladost, roditelje i braću, na sve što sam izgubio.

                             Posle sam se oženio. Nisam mogao sam da živim. Imam osmoro dece, za njih živim, za njih radim…“

                              Tako je Milan Gačić od ratnika – heroja postao srpski domaćin. Pod tim imenom često zamišljamo veliko, bogato, seosko domaćinstvo. Njegovo je samo u jednom, onom najdragocenijem, bilo bogato i veliko. Njegove četiri ćerke i četiri sina postali su pravi, čestiti ljudi, a svima je, sa svojom skromnom, činovničkom platom, omogućio da završe fakultete ili srednje škole. Od ove, za srpskog domaćina, bolje preporuke nema.

                               Evo, mi danas pokušavamo da iz mraka, iz groba, iz zaborava vaskrsnemo Milan Gačić i odužimo se bar malo dugu koji se nikada ne može vratiti, znajući da sećanjem i uspomenama prosvetljavamo tamu, nadjačavamo smrt, oplemenjujemo sebe, našu decu i naše unuke.

                                 I ona i ova Srbija, i sve bivše Jugoslavije pred ovim čovekom uvek bi trebalo da stoje u stavu mirno. Zato što on nije stajao. Išao je napred kroz metke, šrapnele, bajonete i bombe da zaustavi one koji su otimali njegovu zemlju.

                                  Kada se uskoro na zidu kuće u kojoj je živeo, pred vama pojavi Milan Gačić, nosilac dve Karađorđeve zvezde s mačevima, dva Miloša Obilića za hrabrost, Albanske spomenice, francuskog Ratnog krsta i Ratne medalje, Spomenice Prvog i Drugog balkanskog rata i Ordena za revnosnu službu, budite u stavu mirno. Vi ste danas ona Srbija koja mu to odavno duguje.

                                   Tamo daleko, u Kanadi, u Torontu živi  Aleksandar Saša Gačić, moj drug, najmlađi Milanov sin i njegovih troje dece. U Srbiji su četiri Milanova unuka, sinovi Zorana i Dragutina. Neznam ima li od četiri ćerke još potomaka Zore i Milan Gačića? Ali ako samo jedan od njih, samo neko od nas u ovom gradu, u ovoj zemlji, ima delić onoga što je Milan Gačić imao, za Srbiju ima nade, Srbija propasti neće.

                                     Na kraju, dozvolite da se zahvalim svim nadležnima u ovom gradu, Zavodu za zaštitu spomenika kulture i njegovom direktoru gospodinu Ljubiši Šulaji, gospodinu Nikoli Bogdanoviću, SREMSKIM NOVINAMA i gospodinu Stevi Lapčeviću, svima onima koji su omogućili da ova spomen ploča danas osvane pred vama.

Sremska Mitrovica                                                                                 

Prim. Dr. Dimitrije Stojšić

5. novembra 2014. godine

 (Ovu besedu sam prvi put govorio 6. novembra 2014. godine, prilikom otkrivanja spomen ploče Milanu Gačiću, pred kućom u kojoj je živeo . Drugi put, kao uvodnu besedu, sa pozornice našeg pozorišta, 29. novembra 2O14. godine, na XXXIII festivalu besedništva. Predsednica festivalskog odbora Zorica Miščević je bila prisutna na otkrivanju spomen ploče, beseda joj se svidela, pa je na njen predlog festivalski odbor odlučio da kao uvodna beseda otvori festival.

(Tekst je štampan kao uvodna beseda u Biltenu  XXXIII festivala besedništva i u časopisu SUNČANI SAT, bro22, na strani 27, godina 2014.) .       

Vezane vesti:

SREMSKA MITROVICA: POSTAVLJANJE SPOMEN PLOČE MILANU GAČIĆU