Spomen na Srpsku Krajinu

Poraz i nesreća koji su nas snašli imaju malo prednosti, jedna od njih je da danas možemo hladne glave da sagledamo sve što se dogodilo

Piše: Čedomir Antić*

Napisao sam jednu knjižicu pod pretencioznim naslovom Istorija Republike Srpske Krajine. Skromnu sintezu utemeljenu na osnovu važnije literature i objavljenih dokumenata. Njen je značaj pre svega u temi koja je kod nas malo zastupljena i naslovu koji kao takav ne postoji. Kao što ne vidim naučne domete u toj knjizi ne mislim ni na zaradu, a bilo bi je, i te kako, bar za izdavača… Važno mi je, međutim, da bude objavljena u većem tiražu i da ne bude zatvorena u nekom magacinu. Naučne knjige mogu da budu uspešne sa malim tiražom i bez reklame – njihova publika je malobrojna i zainteresovana. Ovakva knjiga mora da ima visok tiraž, da bude jeftina i dostupna. Poraz i nesreća koji su nas našli imaju malo prednosti, jedna od njih je da danas možemo hladne glave da sagledamo sve što se dogodilo.

Do sada sam objavio sedamnaest knjiga. Većinu njih su mi poručili izdavači. Prvi me je čekao godinu dana. Knjiga mi nije plaćena samo u slučajevima kada bih se odrekao honorara. Imao sam devet izdavača. Do pre dva meseca nije mi odbijena niti jedna knjiga. Istoriju RSK do sada su odbila četiri ozbiljna izdavača. Dvojica su morala nekoga da pitaju, treći je mesecima odlagao razgovor, a četvrti je zakazao sastanak za koji se ispostavilo da pada usred njegovog odmora koji provodi daleko…

To je naše stanje. Dok u Kninu hrvatske vlasti podižu spomenik čoveku koji se dičio što je taj grad i zemlju učinio čistim kao u „Zvonimirovo doba“ proterujući „ljude prljavih gaća“ i osnivaju muzej posvećen ratu u kome su sa sedam puta jačim snagama, uz sporazum sa Srbijom i pomoć naj veće sile na svetu, porazili i proterali narod koji im je 1945. omogućio da se vrate među ljudska bića… U Srbiji vlada nezainteresovanost, potištenost i svesni zaborav. To nije pomirenje već poniženje. To nije tolerancija već mazohizam. To nije suočavanje već iživljavanje. Nacija koja nije spremna da se suoči sa svojim greškama i zločinima nema izvesnu budućnost. More, saveznici, istorijska sreća mogu joj pružiti privid da nema probleme koji su sa nestankom omražene manjine u stvari postali ogoljeni. Međutim, nacija koja sebe ne poštuje i zaboravlja svoju prošlost ne može uopšte ni imati budućnost…

Pre dvadeset godina, na jučerašnji dan, Tuđman i Izetbegović – političari koji su priznali odgovornost za rat („…rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije htijela…“ i „…žrtvovao bih mir za suverenu Bosnu…“) potpisali su sporazum čiji je ishod bio zajednički napad na zemlju pod zaštitom UN. U tom napadu poginule su 1.852 osobe, većinom civili. Prognano je najmanje 200.000 ljudi. Uništena je ili oteta imovina u vrednosti od oko 30 milijardi evra.

Hrvatske vlasti danas predstavljaju Srbiju kao agresora a Krajinu kao državu terora. Istina je da je Hrvatska bila ta koja je započela rat. Da je na šovinističkoj mržnji prema Srbima iskovala nacionalno jedinstvo. Da su Srbi činili manje od šestine stanovništva i više od trećine žrtava ovog rata. Da su od tri najveća zločina rata (Gospić, Ovčara, Pakračka poljana) dva izvršena nad Srbima. Da zločinci nad Srbima uglavnom nisu kažnjeni… Da je više civila ubijeno u Krajini tokom i posle „Oluje“ nego za vreme tri godine postojanja siromašne i besudne krajiške države.

Pomirenje bi bilo moguće kada bi hrvatske vlasti jednom prihvatile i pokazale stoti deo onog pijeteta koji srpske pokazuju prema zločinu u Srebrenici. Do pomirenja ne može doći ni dok Srbija ne počne da drži do sebe. Namatreba istina, kakva je da je… Ni nacionalni mit, ni evropska utopija u koju će još malo pa verovati samo oni koji iz evropskih fondova primaju od deset do sto prosečnih mesečnih zarada srpske fakultetske sirotinje. Ponašanje naših vlasti na parastosu Krajišnicima 4. avgusta sve pokazuje. Ti učestali, pompezni dolasci velikodostojnika samo u vreme jubilarnih godišnjica… Sada premeštanje dana

sećanja na dan koji Hrvatska slavi. Zar pored svih muka i poraza treba da se ponašamo kao oni koji već godinu dana izgoreše da i oni imaju paradu kao što su predsednik Nikolić i ministar Gašić imali sve sa „bratom Vladimirom“ (Putinom)?

Srbija nema snaga niti značajniju želju da obnovi Srpsku Krajinu. U tu zemlju nema niko da se vrati, osim staraca željnih spokoja. Ipak, ovde je reč o principima slobode. Jednom je bila Republika Srpska Krajina. Pribežište narodu kome su oduzeta prava. Izraz slobodne volje i demokratije. Velike sile je nisu prihvatile. Srbija pod tiraninom nije je zaštitila. Ona sama nije imala snaga, ni ljudi da nastane bolja, pravednija i nekako opstane.

Sećanje na Srpsku Krajinu danas je naša dužnost. Objaviću tu knjigu, kad-tad, sam ako treba.

*Napredni klub

Izvor: POLITIKA, četvrtak, 23. jul 2015., str.25.

Vezane vijesti:

NAPOKON: Spomenik žrtvama „Oluje“ u Beogradu – Jadovno 1941.

DOKLE ĆEMO DA TRPIMO UVREDE? – Jadovno 1941.

Zagreb ponovo trese antisrpska histerija – Jadovno 1941.