Spasić i Mašera u senci revizije istorije

Samo nekoliko sati posle potpisivanja bezuslovne kapitulacije Vojske Kraljevine Jugoslavije, 17. aprila 1941, mornarički poručnici Milan Spasić i Sergej Mašera aktivirali su eksploziv na bojnom brodu „Zagreb” i zajedno s njim odleteli u vazduh. Dok su ostali članovi posade napuštali brod, a Italijani već bili na vratima Boke kotorske, njih dvojica su izabrali smrt umesto sramne predaje i odvođenja u zarobljeništvo.

Telo Milana Spasića sledećeg dana su u Tivatskom zalivu pronašli ribari. Sahranjen je na vojničkog groblju Savini kod Herceg Novog. Među silnim svetom koji je došao da ga isprati, bio je i vod italijanskih vojnika – i okupatori su došli da odaju vojnu počast.

Herojska smrt dvojice mornaričkih poručnika impresionirala je i Britance: Vojska Ujedinjenog Kraljevstva njima u čast postavila je spomen-ploču u svojoj kasarni na Malti još 1942. godine. O njima su Francuzi 1968. snimili film „Plamen nad Jadranom”, po scenariju Meše Selimovića. Čak su i nosioci odlikovanja dva nepomirljiva režima: izbeglička vlada u Londonu im je 1942. dodelila Ordene Karađorđeve zvezde, a ukazom predsednika SFRJ Josipa Broza Tita 1973. proglašeni su narodnim herojima. Po njima su nazvane brojne škole, kasarne, ulice…

Danas, sedam i po decenija od herojske pogibije Srbina Milana Spasića i Slovenca Sergeja Mašere, malo ko oživljava uspomenu na njihovo delo. Ali je javnost poslednje pola godine zaokupljena preispitivanjem i revizijom dela jednog drugog starešine poražene Vojske Kraljevine Jugoslavije, koji je pristao da služi okupatoru – generala Milana Nedića. Za zagovornike njegove rehabilitacije on je „tragična ličnost”, maltene heroj, koji je pristao na kolaboraciju „zarad spasa srpskog naroda”.

Bezuslovna kapitulacija 17. aprila 1941, na koju je Vojska Kraljevine Jugoslavije bila primorana, podrazumevala je da predaju svih pripadnika oružanih snaga i njihovo odvođenje u zarobljeništvo. Namera pobednika bila je jasna – da protivniku ne dopusti išta što bi ličilo na častan poraz. Bila je to zapravo Hitlerova osveta Srbima, odmazda za njihovu nepokornost. Baš kao i firerova naredba da se u bombardovanju Beograda 6. aprila uništi Narodna biblioteka. U ognju je nestalo najmanje 300.000 rukopisa i knjiga, svedočanstva o postojanju jednog naroda.

– Hitlerovo delo ostaće zabeleženo u istoriji kao jedna nenadmašna epopeja stvaranja i podizanja – ovu ocenu, povodom desetogodišnjice dolaska nacista na vlast u Nemačkoj, nije dao neko od glavešina Trećeg rajha. Izgovorio ju je u januaru 1943. Milan Nedić, predsednik okupacione „Vlade narodnog spasa”…

Ali, ni ovakve reči, ni kolaboracija koju ni Nedić nije negirao pred istražiteljima Ozne, ne smetaju onima koji pozivaju na „novo tumačenje istorije”. Ne smeta im ni očigledna nedoslednost vlastitih ocena – spremni su da pravdaju Nedićevu saradnju s okupatorima, a izdajnicima nazivaju političke neistomišljenike, zbog bilo kog oblika saradnje sa NATO-om. Oni ekstremniji čak i približavanje Evropskoj uniji žigošu kao izdaju nacionalnih interesa.

Povjesti u vezi sa Drugim svetskim ratom, po ko zna koji put, poslednjih meseci poduhvatili su se i u Hrvatskoj, povodom obeležavanja Dana sećanja na žrtve logora Jasenovac. Umanjivanje razmera ustaških zločina gotovo da je poprimilo razmere državne politike. Tome je prethodila izjava ministra kulture Zlatana Hasanbegovića da antifašizam nije ugrađen u temelje Hrvatske države, već je taj izraz „floskula”.  Paralelno, krivica za najteže ratne zločine preadresirana je na komuniste. Autohtona hrvatska stranka prava otišla je i korak dalje. Opštinskom građanskom sudu u Zagrebu predali su tužbu protiv Josipa Broza Tita, tražeći da bude osuđen kao „masovni ubica nedužnih ljudi bez suda i presude”. Takođe traže da se osudi ideologija „jugokomunista” i da naloži hrvatskim vlastima da zabrane veličanje takve ideologije i njenih simbola, kao i javno okupljanje u Kumrovcu 25. maja.

Revizija ocene o junacima sa početka ove priče, Milanu Spasiću i Sergeju Mašeri, za sada nije pokrenuta. Mada bi za neke ekstremiste, različitih ideoloških predznaka, moglo da bude sporno ono što je ostalo zabeleženo kao svedočenje očevidaca: da su ova dvojica mornaričkih poručnika, pre potapanja broda i odlaska u večnost, na palubi razarača „Zagreb” salutirali zastavi pod kojom su se zakleli…

Izvor: POLITIKA