Созерцање

Осим несхватљивог заборава, немара и немања односа према страдању предака, најгоре што може да се деси је да и сами заборавимо да смо православни.

Пише: Зорица Ђоковић

Не заборавимо да су наши преци страдали само и једино зато што су били православни. Не што су били богати или сиромашни, писмени или неписмени, црнци или бијелци, већ вјерници Источне цркве.

То је био једини критеријум који је одређивао живот или смрт.

Џелатима није било толико важно ни да ли су жртве Срби, јер, уколико би их покрстили по обреду Западне цркве, временом би губили идентитет, заборављали често ко су и шта су и стапали се са крвницима.

Крвници су били и богати и сиромашни, писмени и неписмени, али готово листом вјерници Западне цркве.

Наши су страдали јер су практиковали, тј. живјели своје православље – причешћивали се, исповиједали, постили, славили крсну славу примјерено, достојно светитеља ког прослављају, поштовали своје умрле, чували брак и породицу, једном ријечју – живјели православним црквеним животом вијековима уназад.

Зато су имали снаге и благодати да истрају у свему што их је сналазило, да буду часни јунаци, врхунске војсковође, свјетски научници, велики писци, а изродиле су српске мајке и поприличан број светитеља.

А погледајмо нас, њихове потомке, којима је све прече и важније од Христа и који ни према чему своме немамо однос – ни према православљу, ни према ћирилици, ни према сопственој баштини, језику,  потомству, будућности.

Осим несхватљивог заборава, немара и немања односа према страдању предака, најгоре што може да се деси је да и сами заборавимо да смо православни. Али не онако, номинално, тек да се зна да нисмо неки други. Чињеница, а никако случајност, да смо дио васељенске православне цркве, је оно што је битно одредило наш идентитет и дубоко је уткано у све српско.

Одлучујући сами себе од православља, ускраћујемо себи и право на идентитет, и, у покушају да будемо све што можемо, а не оно што заправо јесмо, остајемо најчешће – ништа.

Запитајмо се имамо ли уопште права одбацити оно због чега су они страдали. “Сваки човјек je дужан своме завичају”. Али и прецима.

---

Везане вијести:

Први пут с дедом на Јадовну – Jadovno 1941.

Зашто ћу поћи на Јадовно – Jadovno 1941.

Дани сjећања на Јадовно 1941-2014.

Ходочашће Јадовинско