Sovjetska pobeda i budućnost čovečanstva (2)

ANDREJ FURSOV

U Velikom otadžbinskom ratu pobedio je upravo sovjetski sistem u svojoj staljinskoj varijanti

POBEDA: UZROCI, CENA, REZULTATI
U Velikom otadžbinskom ratu pobedio je ruski narod, organizovan u sovjetski, socijalistički, u ratnom periodu staljinski, ma koliko neko hteo nešto drugo, državni sistem. Narod bez i van državnog sistema je – rulja i ništa više od toga. U itoriji ne pobeđuju jednostavno narodi, nego sistemi, to jest sistemski organizovani narodi. U ratu SSSR je demonstrirao silu i moć zdravog organizacionog sistema. U tome je principijelna razlika izneđu SSSR i carske Rusije iz druge polovine HIH, početka HH veka.

Uporedimo. Tokom 1915-1916. godine bio je izbačen oficirski korpus, raspala se armija, a sa njom samodržavlje i država. Tokom 1941. godine u značajnoj meri je bio izbačen oficirski korpus Crvene armije, nekoliko miliona crvenoarmejaca se našlo u zarobljeništvu. Raspala se armija i država? Ne. Na prelazu 1941-1942. godine u armiju su stigli mladi oficiri, predstavnici modalnog tipa ličnosti koji je formiran 30-tih godina i oni su postali jezgro nove pobedonosne armije, koja je oborila Vermaht na kolena. Rusko vojno umeće, spremnost na samopožrtvovanost, za to da se do smrti brani Otadžbina, „za drugove svoje”, uvećane moći sovjetskog sistema i njegove organizacije – eto glavne vojne tajne naše Pobede, koju neprijatelj ionako nije otkrio.

U Velikom otadžbinskom ratu pobedio je upravo sovjetski sistem u svojoj staljinskoj varijanti. Ti „primerci” koji tvrde da u ratu nije pobedio sistem, nego narod – pritom je pobedio „uprkos” tom sistemu – očigledno su slabi umom i jaki u podlosti. Nema „uopštenog pojma naroda”; ponavljam: u ratovima pobeđuju narodi organizovani u sisteme, to jest u takve sisteme koje organizuje narod ili narodi bolje nego što to čini sistem neprijatelja. Staljinski sistem se pokazao jači od hitlerovskog – uz svu vojnu moć poslednjeg i uz sve njene uspehe na početku rata. A ta moć je zaista bila velika u rezultatu uspostavljanja kontrole nad praktično celom Evropom od strane Nemaca u ovom ili onom obliku i okupacije iz 1941. i početka 1942. godine ogromnog dela SSSR (42 odsto sovjetskog stanovništva; 47 odsto zasejanih površina; 30 industrijske proizvodnje, računajući 70 topljenog gvožda i 60 topljenog čelika; 63 odsto uglja). Treći rajh je počeo da premašuje SSSR po obimu industrijske proizvodnje 3-4 puta.

Jasno je da u takvim uslovima zalog pobede nije bio materijalni, nego socijalno i idejno-duhovno preimućstvo koje je služilo kao fundament socijalne mobilizacije. Blistavo sprovedena evakuacija industrijske proizvodnje iz prifrontovske zone na istok zemlje pod tihim rukovodstvom resora L. P. Berije (formalno je rukovodilac Saveta po pitanjima evakuacije bio N. M. Švernik), gde je na temeljima pripremljenim krajem 30-tih godina (u direktnom i prenosnom smislu) bila stvorena nova industrijska baza; masovan i munjevit prenos građanskih zavoda i fabrika za proizvodnju vojne tehnike; izgradnja novih zavoda (850 za vreme rata); produžetak i proširenje razmere naučnih istraživanja odbrambenog profila (nevelik ali važan detalj: za vreme rata SSSR nije smanjio broj sa Zapada naručivanih naučnih časopisa – zadivljujući kontrast u poređenju sa onim što se desilo kod nas posle 1991. godine) – sve je to postalo zalog Pobede, koja je održana ne samo na frontu nego i u pozadini totalnog rata.

Već krajem 1942. godine u celini je bila završena perstrojka sovjetske ekonomije u ratnim uslovima, dok se ekonomija Trećeg rajha prestrojila tek 1943. godine. Međutim, čak i 1943. godine, kako pokazuju istraživanja, Nemačka je proizvodila tri puta više uglja nego SSSR; čelika 2,4 puta; elektroenergije 2,3 puta. Ipak, bez obzira na to preimućstvo, ratna proizvodnja Trećeg rajha proizvodila je manje. Za vreme rata SSSR je proizveo tehnike i naoružanja dva puta više nego Nemačka, stručnjaci ističu da je u računici na hiljadu tona kaljenog čelika sovjetska industrija proizvodila više nego nemačka, tenkova i oruđa – pet puta; na hiljadu proizvedenih metalskih strugova – osam puta više aviona. Zato, ako je 1942-1943. godine na jednu pešadijsku diviziju Crvene armije išlo u proseku 180-200 oruđa i minobacača, 14-17 tenkova i samohotki, 13-20 aviona, to je 1944. godine u odgovarajućim razmerama: 240-245 oruđa i minobacača; 14-35 tenkova; 22-26 aviona; u 1944 u SSSR je proizvedeno 24 hiljade tenkova, a u Nemačkoj – 18.200. Rasla je ne samo opremljenost armije bojevom tehnikom nego i njen kvalitet (1944. godine – tenk IS-2, brzi bombarder Tu-2, lovac Jak-3 i La-7; jurišni bombarder Il-10).

Onima koji tvrde da je SSSR navodno zatrpavao Nemce leševima (o uporednoj brojnosti gubitaka vidi niže u tekstu), možemo odgovoriti: ne, mi smo zatrpavali Nemce tehnikom. Razume se, materijalno prevashodstvo nije nastupilo odmah, u njega se 1943-1944. ulilo prevashodstvo socijalnog sistema, strukturno-organizaciono, idejno-duhovno. Pismena kombinacija patriotizma i socijalizma, pomnožena sa ruskom spremnošću da do smrti brani i sposobnost za lično samouzdržanje radi opšte pobede, plus moćni organizacioni potencijal centralizovane vlasti – eto šta je postalo rešavajući faktor pobede. Radni dan od 11 sati, obavezan prekovremeni rad, normirana proizvodnja na kartice za 62 miliona ljudi) – to i jeste „sve za front, sve za pobedu!”, smanjenje (prema zvaničnim podacima) potreba građana za 40 odsto.

Radi poređenja: u Nemačkoj su redovna isključenja struje počela tek u jesen 1944; pokušaj preorijentacije proizvodnje hulahopki za vojne potrebe naišlo je na protivljenje koje je podržao i sam firer: nemačka žena mora da nosi lepe hulakopke; čak ni kod kuće Nemci ne žele da se naprežu; broj lica koja vrše funkciju lične posluge smanjen je u 1944. godini u poređenju sa 1939. samo za 0,4 miliona ljudi (bilo 1,3 miliona, ostalo 0,9 miliona). Socijalni sistem Nemačke, nemački ordnung, pomnožen sa naciosocijalističkim režimom, pokazao se kao nesposoban za tako samopožrtvovano i pobedonosno preopterećenje snaga koje je demonstrirao ruski „haosmos”, odeven u oklop staljinskog sistema.

A sada o gubicima. Svi ti maloumni i podli srcem tvrde da su vojni gubici SSSR u odnosu na nemačke iznosili 8:1 ili čak 10:1, a gubici civilnog stanovništva su toliko veliki da se uopšte ne mogu porediti sa nemačkim, i sve se to stavlja kao krivica Staljinovog režima, ili, kako oni kažu, „staljinizma”. U ovom trenutku, prema istoričarima, kako vojnim tako i civilnim, brojke gubitaka obeju strana su ovakve: ne 8:1 nego 1,29:1. Da, gubici nisu u našu korist, ali to nije lažljivih 8:1 ili čak 5:1. Pored toga, ta brojka nije bila neizmenjena svih ratnih godina – tokom 1941-1943. vojni gubici sovjetske vojske su značajno prevazilazi gubitke Vermahta i njegovih saveznika, a od 1943-1945. odnos gubitaka ne samo da se izravnao nego je već bio u korist Crvene armije. Vojni gubici Nemaca u celini su iznosili osam miliona 876 hiljada (prema drugim podacima – osam miliona 668 hiljada) ljudi. Naši vojni gubici bili su 11,9 miliona. Karakteristično je takođe da je u nemačkim logorima za ratne zarobljenike na teritoriji SSSR umrlo pet puta više ratnih zarobljenika nego Nemaca u sovjetskim logorima (Nemaca je u našem zarobljeništvu bilo tri miliona 576 hiljada, sovjetskih u nemačkom zarobljeništvu – četiri miliona 559 hiljada; vratilo se iz nemačkog zarobljeništva milion 558 hiljada).

Naši gubici civilnog stanovništva iznosili su 14,7 miliona. Od njih 7.420.390 svesno je i sistematski istrebljeno od strane Nemaca; još 4.100.000 poginulo je od žestokih uslova okupacije i 2.164.313 poginulo je na prinudnom radu u Nemačkoj. Što se tiče civilnog stanovništva Nemačke, oko četiri miliona Nemaca poginulo od bombardovanja i artiljerijskog granatiranja, pri čemu je ogromna masa poginula od angloameričkih bombi i artiljerije. I to ne čudi: saveznici su svesno uništavali civilno stanovništvo Nemačke u skladu sa razrađenim programom rušenja velikih gradova i nanošenja maksimalne štete upravo mirnom stanovništvu – u psihološkim i demografskim ciljevima (taj program su razradili K. Levinjin i Dž. fon Nejman uz učešće P. Sorokina). Uzgred, tu istu sliku vidimo danas na Donbasu.

Sovjetsko rukovodstvo, polazeći od principa „Hitleri dolaze i prolaze, a nemački narod ostaje”, nikad se nisu spuštali na nivo takvih zverstava kao angloamerikanci, čiji su zločini prema nemačkim civilima u suštini uporedivi sa hitlerovcim u njihovim dejstvima prema Rusima, prema Slovenima. SSSR nikad nije vodio rat za uništenje Nemaca, čime se i objašnjavaju neuporedivo manji gubici mirnog stanovništva u poređenju sa sovjetskim.

Već Anglosaksonci su dejstvovali drugačije od Rusa. Međutim, da li se treba čuditi ako je još 1940. godine Čerčil pisao da Britanci ne ratuju sa Hitlerom, pa čak ni sa nacionalsocijalizmom, nego sa nemačkim duhom, duhom nemačkog naroda (to jest, sa duhom Šilera), da se on nikada ne preporodi. To što se desilo sa Nemcima u posleratnom periodu u okvirima američkog protektorata – to i jeste realizacija kursa Čerčila za duhovnu kastraciju celog naroda. Upravo to su uzaludno pokušavali da urade Zapad i njegova peta kolona sa Rusijom i Rusima kao državoobrazujućim narodom, narodom stubom, posle završetka Hladnog rata, težeći nametanju kajanja, nametanju istorijskog kompleksa niže vrednosti.

Vratimo se pitanju o gubicima i ceni Pobede 1945. godine. Mi nismo zatrpavali Nemce leševima. Skoro ravnoteža u gubicima govori o drugom – o pobedi sovjetskog sistema i ruskog duha nad bezdušnim nacionalsocijalističkim sistemom, koji je izvršavao nalog onih koji su voljom sudbine, ili tačnije “pokvarenošću istorije” (Hegel) postali naši neverni saveznici, koji danas pokušavaju da nam ukradu Pobedu, a nas da izbace iz društva pobednika, izjednačavajući nas sa nacističkim agresorima. Neće moći.

Jedna od važnijih lekcija Velikog otadžbinskog rata ogleda se u tome što u ratovima pobeđuju zdravi socijalni sistemi, zdrave nacije. Oligarhijski sistemi (a Carska Rusija s kraja HIX i početka HH veka bila je sistem munjevito rastućeg oligarhata, i zato je razlagao samodržavlje: da bi to shvatili, dovoljno je samo pažljivije pogledati na socijalnu trulež pod nazivom „Srebrni vek”) ratove ne dobijaju. Najčešće oni ili trpe poraz ili se predaju, prinose zemlju i njene rukovodioce na žrtvu. Otud i tako različiti rezultati dva svetska rata za Rusiju.

Glavni rezultat Velikog Otadžbinskog rata je, naravno – Pobeda. No to je neposredni kratkoročni rezultat. Dugoročni rezultat bila je superdržava SSSR, koja je brzo, za deset godina ranije nego što su smatrali na Zapadu, obnovila sovjetsku privredu, iskoračila u kosmos, imala predivno obrazovanje, nekoliko decenija spokojnog stvaralačkog života, u čijoj osnovi je ležala moć socijalnog stroja i uverenost ljudi u sutrašnji dan. Jedan od glavnih faktora te uverenosti bila je Pobeda.

Danas se može reći da su Veliki Otadžbinski rat i naša Pobeda u njemu predstavljali centralni događaj ne samo sovjetske nego i ruske istorije: tokom perioda 1941-1945. godine ruski narod je, koristeći u svojstvu štita i mača sovjetski stroj, staljinski sitem, odbranio svoje pravo ne samo na život u istoriji, nego na veličinu. Pobeda je fiksirala nekoliko momenata.

Kao prvo, životnu sposobnost i pobedivost socijalizma (sistemskog antikapitalizma) kao novog, adekvatnog HH veku, za razliku od samodržavne forme organizacije istorijske Rusije. Kao drugo, rezultat rata postala je konačna pobeda Slovena nad Germanima, ili tačnije – Rusa nad Nemcima. Na taj način, maj 1945. godine predstavlja pobedu ne samo u četverogodišnjem ratu Saveza protiv Rajha nego i pobedu u viševekovnoj borbi Rusa i Nemaca.

Kao treće, sovjetska pobeda je dovela do oštre i moćne demokratizacije Evrope – pri čemu ne toliko one koja je postala socijalistički blok, zona uticaja SSSR nego i kapitalističke. I stvar se ne ograničava uzdizanjem levih snaga uopšte i komunističkih posebno (Francuska, Italija). Radi se o porazu na Zapadu, u tom smislu i u onim zemljama koje su formalno, škripeći zubima i teška srca, bile prinuđene da postanu naši saveznici u antihitlerovskoj koaliciji (Velika Britanija, SAD) snaga koje su podržavale nacizam od kraja 20-tih godina ga dovodili na vlast kako bi rešila svoje untrašnje probleme i usput nahuškala Nemačku na Rusiju za konačno rešenje „ruskog pitanja”. Sve te sile morale su se povući u senku. Istina, i iz senke oni su nastavili da deluju i to veoma aktivno. Dovoljno je pomenuti kako su Amerikanci, uz pomoć Vatikana, spasavali nacističke zločince (operacija Pacovski kanali i druge), izvoza njihovog u SAD i Latinsku Ameriku i spremali ih za korišćenje u borbi protiv SSSR. Ipak, tokom dugog vremena senka je bila na svom mestu, a na površini se govorilo o „ljudskim pravima” i „miru u celom svetu”.

Tokom perioda 1950-1970. godine, pa sve do samog početka neoliberalne kontrarevolucije na Zapadu, koja je značila juriš gornjih na srednji sloj i radničku klasu, kapitalizam je, pod uticajem pre svega SSSR, bio prinuđen da se odmakne od svoje imanentne „buržoaske” logike razvoja i da se na suštinski način socijalizuje. Upravo postojanje i uspesi država socijalizma koji je pobedio, a ne rasturenog u ratu, kako je to planirala vrhuška svetske kapitalističke klase organizovana u klubove i lože, naterali su buržoaziju da ide na ustupke srednjem sloju i delu radničke klase, deleći sa njima deo svoje superzarade. A instrumenti naučno-tehničkog progresa su i pušteni u pogon radi dobijanja te superdobiti.

Mehanizam preraspodele dohotka postala je „welfare state“ – država opšte socijalne sigurnosti. Taj vektor razvoja posleratnog kapitalizma bio je iznuđen, njega je uslovilo isključivo postojanje svetskog sistema alternativnog kapitalizmu – socijalističkog. Imajući pred očima uspešno iskustvo izgradnje sistema postrojenog na principima socijalne pravde, pa da svoje „diše” i „top-mene” ne bi gurnuli u zagrljaj levih ili, još gore, komunističkih partija kako oni ne bi stupili na stazu aktivnog socijalnog rata – kapitalistička klasa se radije povlačila tokom tri decenije. U suštini, oni su se povlačili pred našom Pobedom u Drugom svetskom ratu. U tom smislu je rušenje SSSR bilo za vrhušku svetske kapitalističke klase zadatak ne samo spoljašnjeg nego i unutrašnjeg poretka – ozbiljno demontirati kvazisocijalističke forme posleratne tri decenije bilo je moguće tek posle rušenja sistemskog antikapitalizma.

Kao četvrto. Treći rajh predstavlja projekat ne samo nemačke finansijsko-industrijske vrhuške u aktivnom sadejstvu angloameričkih bankara i industrijalaca. To je još i opšezapadni eksperiment (na nemačkom temelju) stvaranja brutalnog postmodernističkog političko-ekonomskog poretka, u kome se u interesu kapitalističke vrhuške likvidiraju sva dostignuća Zapada koja su stekli srednji i niži slojevi od vremena Francuske revolucije 1789-1799. godine.

Radi se o stvaranju režima „železne pete” u premodernoj (ordenske strukture – redovi, neopaganizam itd.) ambalaži, o likvidaciji demokratskih institucija, višepartijnosti, u perspektivi – civilnog društva i hrišćanske crkve, no, sa očuvanjem kapitalizma. Radilo se o stvaranju mehanizma upravljanja velikim masama stanovništva na osnovi kontrole nad njihovom psihosferom (posredstvom ideološke propagande, industrije zabave) i manipulacije ponašanjem.

Karakteristično je da su Amerikanci posle 1945. godine uvezli iz Nemačke ne samo fizičare nego i nekoliko stotina psihologa i psihijatara, koji su u periodu 1950-1960. godina pod kišobranom specijalnih službi radili na razradi subkulture „rok, seks, narkotici“ kao sredstva kontrole nad Amerikancima, a kasnije i svetskom omladinom i njenom psihosferom. Drugim rečima, Treći rajh je bio još i eksperiment stvaranja „kontramodernog” kapitalizma očišćenog od bilo kakvih demokratskih formi, a takođe i od hrišćanstva koje mu smeta.

Sovjetski Savez je prekinuo taj eksperiment u duhu mračne fantastike. Svet u periodu 1950-1970. godine je svet Svetlosti i Dobra, koji je bio takav zahvaljujući našoj Pobedi. Samo u SSSR se mogao pojaviti roman tipa Oblačnost Andromede I. A. Jefremova. Ali i iskustvo Trećeg rajha nije nigde propalo za svetsku kapitalističku vrhušku, koja – posebno u poslednje dve decenije – konstruiše „plišane” verzije „kontramodernog” kapitalizma, a možda i postkapitalizma, no nipošto komunističkog, nego sasvim suprotnog tipa. Pobeda SSSR je odbacila gradnju takvog kapitalizma skoro na pet decenija i upravo tu zadršku sve do danas ne može da oprosti Staljinu i Sovjetskom Savezu znatan deo svetske kapitalističke vrhuške.

Na kraju, kao peto, pobeda SSSR je moćno uticala na periferiju i poluperiferiju kapitalističkog sistema, posebno na afroazijski svet. Njegova dekolonizacija je bila oštro ubrzana pobedom nad Nemačkom. Istine radi, trebalo bi reći da su SAD već 30-tih godina potpuno jasno postavile zadatak rušenja britanske kolonijalne imperije (to je bio jedan od ciljeva u ratu i ovde su se interesi SAD podudarali sa interesima SSSR); pošto su sa nicanjem prvih of-šorova, koji su se pojavili na prelazu 50-tih u 60-te godine, kolonizatori sami hteli da se izbave od kolonija – pojavile su se savremenije i ništa manje opterećujuće forme eksploatacije „slabih ovoga sveta”. Međutim, zahvaljujući pobedi SSSR, sama dekolonizacija se neretko razvijala suprotno planovima buržuja. Pored toga, kod „slabih ovoga sveta” pojavio se moćan zaštitnik: Suecka kriza, rat u Vijetnamu, Kuba, Nikaragva, sudbina nekih afričkih država, sve su to demonstrirali sa kristalnom jasnoćom.

POBEDA I DANAŠNjI DAN
Jubilej 70 godina od Pobede dolazi nam u veoma zabrinjavajućem vremenu. Američko-banderovski, to jest američko-nacistički prevrat u Kijevu u februaru 2014. godine i agresija ukrajinske hunte protiv Novorusije potpirivana iz SAD – to je u suštini prva posle 1941. godine direktna agresija Zapada protiv ruske civilizacije, protiv istorijske Rusije. Rezultat agresije – stvaranje placdarma za politički, a u slučaju potrebe – i vojni pritisak na Rusiju. Takav placdarm je postala Ukrajina, formalno predvođena rusofobima, ali koja se u stvarnosti nalazi pod spoljašnjom upravom.

U februarskom prevratu 2014. godine Zapad je ponovo, kao i 30-tih godina prošlog veka, aktivno iskoristio naciste – samo ovaj put ne nemačke, nego ukrajinske. Svetska kapitalistička vrhuška po tom pitanju je dosledna: nije joj prvi put da koristi naciste protiv Rusije. Suočivši se sa neviđeno oštrom globalnom krizom, zapadne „elite” ponovo su se našle pred sablazni sveopšteg rata, koji bi im, prema njihovim planovima, omogućio da prevladaju krizu. I ponovo, kao što je to bilo 1914. i 1941. godine, ta „elita” će pokušati da izađe iz krize na račun Rusije.

Pravo rečeno, njihova ideologija to i ne skriva. Zbignjev Bžežinski je otvoreno izjavio da će svet HHI veka biti postrojen na račun Rusije, na štetu Rusije i na ruinama Rusije. Rusija interesuje Zapad samo kao resursna zona, kao rezervna teritorija za slučaj geoklimatske katastrofe i kao mogući teatar vojnih dejstava za slučaj širokog sukoba sa Kinom. Tačnije, čak ih ne interesuje Rusija, nego teritorija severne Evroazije, očišćena od velikog broja stanovnika (što nije ništa drugo nego izdanje plana „Ost”?). Rusija kao takva ne bi trebalo da postoji prema planovima gazda Zapada. Kao što je primetio jedan od rukovodilaca sovjetske obaveštajne službe L. B. Šebaršin, Zapadu je od Rusije potrebno samo da je ne bude.

Od trenutka pojave Rusije kao subjekta evropske/svetske politike u XVI veku, jedan od glavnih zadataka Zapada bilo je uspostavljanje kontrole nad Rusijom, njeno pretvaranje u „teritoriju Severne Evroazije”. Takvi planovi – bilo ih je dva – bili su razrađeni u poslednjoj trećini XVI veka. Jedan je katolički, u sveštenoj Rimskoj imperiji (Habsburga), drugi protestantski, u Engleskoj (radi se o koncepciji koju je razradio astrolog i obaveštajac „zelene imperije” Džon Di (koji je svoje izveštaje Jelisaveti I potpisivao kao „007”) i koja je predviđala kontrolu engleske monarhije i londonskog Sitija nad Severnom Amerikom i Severnom Evroazijom. Od tada do danas ti planovi nisu nigde nestali, oni su se razvijali, preplitali ili razilazili – što se odražavalo na postojanje dve osnovne grupe zapadnih vrhuški: anglo-jevrejsko-američka i vatikansko-nemačko-italijanska. Indikativno je da je predaju socijalističkog bloka 1991. godine M. Gorbačov opremio simboličnim poklonjenjem obema grupama – prvo se uputio u Vatikan, a zatim Bušu starijem na Maltu.

Zapad 1991. godine zbog niza razloga nije mogao konačno da reši „rusko pitanje”. Uglavnom zbog toga što su njegovi domaćini bili uvereni: Rusija se neće oporaviti. Sirijska kriza 2013. godine pokazala je da to nije tako. Odgovor je stigao u vidu američko-nacističkog prevrata u Kijevu, direktne agresije protiv Ruske civilizacije. No i ovde je kod „zaverenika i potpaljivača” sve krenulo ne baš kao naša „Krimska Viktorija” i suprotstavljanje Novorusije je pomešalo “planerima” sve karte. A globalna kriza za to vreme se zaoštrila, kao i borba u svetskoj vrhuški. Rusija i Kina stvaraju sve više problema Zapadu, a sukobiti ih jednu sa drugom kao što su to dva puta u HH veku uspeli sukobiti Nemačku i Rusiju, teško da će uspeti.

Imajući u vidu nizak profesionalni nivo i, da tako kažemo, povišenu nervozu i nesamostalnost formalnih rukovodilaca Zapada (oštre kritike njihovog ponašanja povezane sa ukazanim karakteristikama izneo je Heri Kisindžer u vezi sa ukrajinskom krizom), ne bi trebalo isključiti da će oni još jednom pokušati da gurnu svet u veliki rat, izabravši Rusiju kao glavnu metu. O tome posebno svedoči razduvavanje antiruske i antiputinovske propagande, koja je pokrenuta na Zapadu tokom Sirijske krize i dostigla apoteozu u ukrajinskoj krizi.

Za 70 godina koje su protekle od maja 1945. godine, svet se kardinalno izmenio. Nestao je Sovjetski Savez, srušen je jaltsko-postdamski sistem, na našim granicama se stvara placdarm za NATO radi daljih agresivnih dejstava protiv Rusije. Ukrajinska kriza je jasno demonstrirala ciljeve određenog dela severoatlanske vrhuške – pripremu za ono što nisu uspeli da urade u Minhenu u septembru 1938. godine, kada je otvoren bezdan i de fakto počeo svetski rat.

U tom ratu različite grupacije Zapada su sledile različite ciljeve. Imperijski segment britanskih vrhova težio je da silama Trećeg rajha uništi i rasparča SSSR, a potom da razgromi Nemačku, oslabljenu ratom,, i pod svoju kontrolu stavi svu Evropu.

Za dominirajući političko-ekonomski segment SAD glavna je bila demontaža britanske i francuske kolonijalne imperije – to su zahtevali i strateški ciljevi krupnog finansijsko-industrijskog kapitala SAD i praktično propast reklamiranog „novog kursa” i konkurentna dejstva Britanaca (1929-1931. godine direktor Centralne banke Engleske M. Norman je zatvorio Britansku imperiju – 25 odsto svetskog tržišta – od spoljašnjeg sveta, to jest, od SAD; odgovor na tako nešto moglo je da bude samo uništenje britanskog kolonijalnog rajha, o čemu su otvoreno govorili predstavnici američkih poslovnih i političkih krugova, posebno Alen Dales).

Američkim globalistima smetala je poslednja svetska imperija – Britanska – i upravo je Treći rajh kao germanska kvaziimperija razmatran od strane američke vrhuške kao terminator za Gordi albion. Neki smatraju da je to trebalo biti učinjeno Rajhom zajedno sa razaranjem SSSR. Međutim, mislim (i tu se slažem sa A. V. Bagajevim) da je za SSSR namenjena druga uloga: on je trebalo da bude terminator Trećeg rajha posle razbijanja poslednje Britanske imperije. Druga je stvar što Staljin nije dozvolio da bude uvučen u takvu igru – najverovatnije bi se on postarao da odigra na protivrečnosti kontraagenata. Što se u suštini i desilo.

Ne može se reći da je sva britanska vrhuška nastupala sa imperijskih pozicija. U njenom sastavu su bile i dve drugačije frakcije: jedna nije bila spremna da žrtvuje Veliku Britaniju radi imperije (nacional-državnici), a druga je nastupala kao saveznik američkih globalista, stvarajući angloamerički globalistički blok. SAD nisu bile zainteresovane za nemačko-sovjetski sukob, dok su britanski imperijalisti činili sve kako bi taj sukob isprovocirali. I valja reći da su svojim dejstvima tokom maja-juna 1941. godine (prelet Hesa i pregovori koji su iz toga usledili) oni to i dobili, slomivši američku i sovjetsku igru.

Hitler je 22. juna 1941. godine dobio određene garancije Albiona (u suprotnom, on nikad ne bi počeo povlačenje divizija sa Zapadnog fronta) i obmanut od šefa Abvera, a ujedno agenta (kao minimum, agenta uticaja) Velike Britanije, admirala Kanarisa, napao na SSSR. Rezultat – stvaranje anglo-američko-sovjetske antihitlerovske koalicije, ali tek pošto je SSSR pokazao, bez obzira na težak položaj, da on može da lomi neprijatelja i pobedi ga.

Zato su već u avgustu 1941. godine, kad je postalo jasno da SSSR nije pao i da najverovatnije neće pasti, Angloamerikanci počeli razrađivati svoje planove posleratnog uređenja sveta („Atlanska hartija”), a SSSR u januaru 1942. godine, usred bitke pod Moskvom, svoje (“Komisija za posleratne projekte državnog uređenja zemalja Erope, Azije i drugih delova sveta”) na čelu sa V. M. Molotovim i autorom Statuta Kominterne sivim kardinalom sovjetske konspirologije O. Kusinenom).

Napad Nemačke na SSSR, moćno suprotstavljanje Crvene armije u leto 1941. godine, i formiranje antihitlerovske koalicije spasili su Veliku Britaniju od poraza, no svi ti faktori postali su osnova za njenu likvidaciju: kako kažu anglosaksonci: „every acquisition is a loss, and every loss is an acquisition“ („svako sticanje je gubitak i svaki gubitak sticanje”). Kao rezultat rata, delovanjem SSSR i SAD, Britanska imperija je bila podrivena, a uskoro posle rata praktično je prekinula svoje postojanje – anglo-američki globalisti su dobili svoje, no odmah posle pobede nad Britanskom imperijom (i Trećim rajhom) suočili su se sa SSSR u svojstvu novog i mnogo moćnijeg protivnika nego što su bili Nemci i Britanci zajedno. Dobili su novog globalnog protivnika – pobedonosni SSSR.

Posle Gorbačovljeve kapitulacije i Jeljcinovih „nesrećnih 90-tih” izgledalo je da se planovi globalista u odnosu prema Rusiji u potpunosti ostvaruju, po „principu Klintona”: „Mi ćemo dozvoliti da Rusija postoji, ali joj nećemo dozvoliti da bude velika država”. Međutim, tokom sirijske, a posebno ukrajinske krize, Rusija je svojim iznuđenim odbrambenim dejstvima istakla kandidaturu za povratak velikodržavnog statusa koji su predali Gorbačov i Jeljcin. I, premda su to prvi i neveliki koraci, upravo od prvog koraka, kako tvrde mudri Kinezi, počinje „put hiljadu koraka”, na šta je kolektivni Zapad odmah reagovao.

KAKAV JE DANAS RASPORED VELIKE POLITIKE
Ako su 1938. godine na našu granicu dovodili državu kojoj su protonatovci propisali da izvrši agresiju protiv SSSR, to danas na granici RF natovci (bez ikakvog „proto-”) već pokušavaju da stvore potencijalno agresivnu državu na čelu sa rusofobnom huntom, čija politika bi trebalo da isprovocira Rusiju na takva dejstva koja će „svetska zajednica” (čitaj: severoatlantska vrhuška i mediji pod njenom kontrolom, agitacija i dezinformacije) prikazati kao „čin agresije protiv miroljubivog Zapada”, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze.

Danas je vidljivo – u krajnjem slučaju onima koji nisu slepi – kako se nadjačavaju epohe. Tridesetih godina kolektivni Zapad (doduše, bez aktivnog učešća SAD, koje su tada težile da potčine britanocentrični Zapad) ohrabrivali su nemačke naciste podstičući ih protiv SSSR. Danas taj isti Zapad na čelu sa SAD (tačnije, tim delom angloameričkog establišmenta, koji lomi kičmu, svoju i tuđu, radi spasavanja dolara) takođe podstiču naciste protiv Rusije, samo sad ukrajinske…

Sa jedne strane, sadašnja svetska situacija razlikuje se od one s kraja 30-tih početka 40-tih godina prošlog veka, ali ne u našu korist. Kao prvo, sadašnja Rusija je suštinski slabija od SSSR, pritom ne samo i čak ne toliko na vojnom planu (zahvaljujući nuklearnom naoružanju, mi još uvek možemo naneti nepopravljivu štetu glavnom agresoru naše epohe – SAD), koliko u ekonomskom i, što je još važnije, u socijalno-političkom i idejno-duhovnom. Postojanje pete kolone – raspuštene, nulte, obojene glupim bojama – koja je odrasla u gorbačovsko-jeljcinsko vreme – u jakom je kontrastu sa SSSR s kraja 30-tih godina, gde je peta kolona bila skoro u potpunosti pometena.

Analogan kontrast vidimo na planu polarizacije, a, iz toga sledi, i socijalnog jedinstva društva u idejno-duhovnoj sferi. O kakvoj idejnoj sili može se govoriti u uslovima de jure zabrane ideologije, kada se de fakto izmotava i šepuri ideologija neoliberalizma sa jakim antidržavnim i antiruskim visokim tonovima? Krajem 30-tih, pošto je 1936. godine prvi put upotrebljen termin „sovjetski patriotizam” a 7. novembar je prestao da se praznuje kao prvi dan svetske revolucije, započet je proces akcentovanja ruskih tradicija, nacionalne kulture, ruske vojne slave.

Sa tim teško može da se poredi moda koja se poslednjih godina projavljuje na MFB kompleksu (monarhizam, februarizam, belogardejstvo), gde se pod vidom nacionalne tradicije promovišu kasne samodržavne i belogardejske realnosti, tesno povezane sa severoatlanskim Zapadom, ekonomski i vrednosno orijentisane na njega. Možda određeni segemnti vladajućeg sloja RF osećaju svoju klasnu bliskost upravo sa tim realnostima, no ostaje činjenica da je „Veliki sistem Rusija” tu realnost odbacio i pomeo, postrojivši na njenim razvalinama sistemski antikapitalizam koji je „svoju” germansku boju, za razliku od samodržavlja, dobio pretvorivši se u superdržavu.

Kao drugo, za razliku od kraja 30-rih i početka 40-tih godina, Zapad je na državnom (blokovsko-državnom) nivou nastupio kao jedinstvena celina na čelu sa očiglednim liderom – SAD; Nemačka i Japan predstavljaju u suštini američke protektorate, Velika Britanija deluje u simbiozi sa SAD, Francuska sa svojim današnjim rukovodstvom može i da se ne uzme u obzir. Istovremeno, postoje tri faktora koja su sposobna ne samo da neutrališu ukazana dva nego i da ih prekriju.

Faktor A: situacija u Rusiji na državno-patriotskom planu, koja se menja, i to kako na vrhu (zaoštravanje sirijske a posebno ukrajinske krize, uz suprotstavljanje “naređivača” spremnih da izdaju zemlju transnacionalnim kompanijama i „kontrolorima”, čiji političko-ekonomski interesi zahtevaju jačanje suvereniteta sa stvaranjem međunarodnih antiglobalističkih teritorijalnih i političkih zajednica/blokova), tako i „na dnu” – rast svesti šta predstavlja Zapad u realnosti njegovih ciljeva uopšte kao i u odnosu prema Rusiji posebno, preosmišljene u pozitivnom planu odnosa prema sovjetskoj prošlosti i u negativnom – prema kapitalizmu. Sve to stvara drugu moralno-političku klimu od one koja je bila na sceni 90-tih godina.

Faktor B: na svetskoj sceni se pojavio novi moćan igrač – Kina. I premda njegovu ekonomsku moć i stepen suprotstavljanja sa SAD ne treba preuveličavati, postojanje tako teške figure na našoj polovini globalne šahovske table ozbiljno menja situaciju. Vojni potencijal RF, skupa sa demografsko-ekonomskim potencijalom Kine, pretvara dve regionalne države u super-Evroaziju – posebno po meri ekonomske krize, socijalnog pada i moralno-duhovne degradacije, koja je zahvatila zapadni evrosaveznički deo Evroazije.

Na kraju, faktor V: ne radi se samo o naporima Kine same po sebi – na „crvenog zmaja” postavljen je taj klaster svetske elite, top-menadžeri koji su istorijski u HH veku postali Rotšildi i kojima pripadaju Redinzi, Semjueli i drugi klanovi, ne manje uticajni od Rotšilda, ali znatno manje poznati. Taj klaster smatra Kinu kao sredstvo za rušenje dolarskog sistema i stvaranja novog svetskog poretka, u suštini – postkapitalističkog.

Po čitavom nizu parametara, Rusija – u krajnjem slučaju, u taktičkoj perspektivi – zajedno sa Kinom, upisuje se u taj projekat. A to znači da će se naći „jedan na jedan” sa Zapadom na nivou međudržavnih igara, igara zatvorenih nadnacionalnih struktura svetskog usaglašavanja i upravljanja i struktura koje stoje iza tih (klubovi, lože, komisije itd.) klanova, Rusija – u krajnjem slučaju određeni segmenti njenog vladajućeg sloja – uopšte nije usamljena. Ona ima i najverovatnije će imati saveznike u borbi za postkapitalističku budućnost – uopšte ne svetlu. No bolje i tmurno jutro nego tamna noć bez svetlosti.

Kraj

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

Sovjetska pobeda i budućnost čovečanstva (1)