Sneg je posle batinanja postajao krvav

Hladan februarski dan. Šesnaest dana nakon proboja logora „12. februar“. Samo što je sada 2023. godina. Ali zidovi na isti način vrište, guše se, bole, gube u mraku i hladnoći logora na Crvenom krstu.

Priča koju pričaju duga je onoliko koliko je trajao Drugi svetski rat i onoliko koliko traje naše sećanje osamdeset godina kasnije. Ovde je vreme stalo, od ulaska u dvorište logora do izlaska – vreme koje provedete unutra ne meri se ovozemaljskim aršinima. Priča ovih zidova duboka je koliko i rana od kuršuma na streljanim telima koje sam mogla da vidim ispod zida za streljanje, a možda ih nisam ni videla ovozemaljskim vidom. Ne postoje granice ljudskog bola u ovom slučaju. 

Ulazim u zgradu koja je simbol stradanja 30.000 srpskih rodoljuba, Roma i Jevreja u Nušu u Drugom svetskom ratu. Koncentracioni logor je osnovan 1941. godine neposredno po ustanovljenju okupacione vlasti u Srbiji i Nišu. Za logor je uzeta neiskorišćena zgrada magacina vojne opreme koji je bio u sastavu 16. konjičkog puka „Obilić“ bivše jugoslovenske vojske.

Stradalnički prostor u ovom logoru ima tri dela: dvorište koje je i dalje mali komad neba, u ono vreme opasan bodljikavom žicom, tako da su žrtve mogle ući, ali ne i izaći iz njega. Drugi deo je prostor unutar zgrade gde je rasprostrta ulegla slama na kojoj su ležali logoraši, uz zidove celom dužinom kao slovo P, a za jedan krak tog slova zakačen je drveni sto sa dve drvene klupe na kojem su nekad stajale šerpe i tanjiri sa oskudnom hranom, izranjavane ruke zatočenih, dok su njihovi sunarodnici, porodica i susedi možda baš u tom trenutku ležali povijeni na slami ili iz samice vapili za malim komadom neba u toj istoj zgradi:

„Možete da zamislite kolika je bila naša radost ako bismo dobili parče proje koje nije imalo ni sto grama, a posebno što je brašno bilo buđavo. Čorba koju smo dobijali bila je sa nekoliko zrna pasulja i često nam je ličila na čorbu za odojče koja bi bila malo gušća od naše. Posebno je bilo teško to što se moglo videti kako po čorbi mile crvi.“ (Olivera Nestorović)

Drveni stolovi imali su još jednu upotrebu: 

„Dobro mi je ostalo u sećanju batinanje preko noći gde su iznosili drvene stolove ispred soba 11 i 12 tako da su izvodili zarobljenike, tukli ih na tim stolovima, a zatim potpuno onesvešćene bacali u sneg. Ostalo mi je dobro u sećanju i da je sneg posle tih batinanja ostajao krvav.“ (Jordan Petrović Dane)

Ovde je čovekova ruka, kako to uvek i biva u danima stradanja, ostavila zapis svoj o sebi, svoje ime, vreme migriranja, zatočeništva, imena porodice, ili nešto drugo, nešto što je u tom trenutku moglo da zvuči kao nit postojanja, identiteta, stvarnosti – da se tu biva, da su telo i duša živi, i da stradaju na pravdi Boga. Nekada su to imena, nekada samo inicijali, dan, mesec, godina zatočenja.

Među zatvorenicima bili su taoci, koje su streljali u slučaju odmazde i ubistva Nemaca, zatim Jevreji, lica pod sumnjom da sarađuju sa NOP-om J. B. Tita i lica pod optužbom da sarađuju sa JVuO Draže Mihailovića.

„Sećam se jednog drastičnog primera mučenja žena, a to je bila Dobrila Stambolić. Ona je držana po celi dan od jutra do mraka po najjačem suncu tako da je padala u nesvest, a Nemci su je dizali i terali da gomilu kamenja prebaci s jedne na drugu stranu i to bez veze ili bilo kakvog cilja. Posebno mi je ostala u sećanju njena smrt. Dok sam silazila niz stepenice i izlazila kroz vrata da bih išla u dvorište, ispred samih vrata videla sam nju. Ispala joj je marama sa glave, a komandant logora ju je ošamario i u tom trenutku usledio je pucanj iza koga je ona pala kao sveća“, svedoči Olivera Nestorović.

Dobrila Stambolić imala je samo 30 godina kada je streljana. Bila je učiteljica, član KPJ i politički komesar čete.

Ako bi zidovi mogli da govore, sigurna sam da bi svedočili ono što možemo da pročitamo na panoima duž prostorija kroz koje prolazimo. I zgrada ima tri nivoa, prizemlje, sprat i potkrovlje. Ako iz prva dva, iz svakog ugla, ogrebotine na zidu, oljuštenog kreča, zamračenih prozora, ličnih predmeta zatvorenika, kaputa, kofera, miljea, satova, leptir mašni, košulja, pisama, dokumenata, pa i iz žute trake progovara svet koji još uvek ima nadu, iako plač, krik i vrisak potresaju celu zgradu, i još uvek žele da oslobode duše tada zatočenih, nemi prostor unutar zgrade su samice na potkrovlju.

U dubini njihovog mraka nema nade za život. Jedan krug u krovu nad otvorenom samicom, jedini je otvor i veza sa nebom:

„Na plafonu samice bio je jedan čunčić kroz koji se videlo parče neba. To je bila jedina veza sa spoljnim svetom. Danima tako u samici. Drhtala sam. Iscrpljena nisam mogla da zaspim.“ (Nada Stanisavljević)

Čitave porodice su dovođene u Logor i smeštane na tavanu zgrade gde su vladali neljudski uslovi. 

Treći deo logora je prostor smrti: rupe u zidu ograde dvorišta, nastale od kuršuma, metaka, baruta, zalivene krvlju nevinih žrtava iz ovog logora. 

„Nemci su znali da u logoru slikaju isprebijane i ubijene ljude, a odmah posle fotografisanja bacali su mrtve i ubijene na đubrište.“ (Živojin Pavlović)

„U logoru je bilo mnogo zla. Psi su kidisali na ljude i kidali im delove tela tako da je to unosilo strah u logoraše da bi pri izlasku u šetnju trčali kroz krug više zbog straha da na njih ne nasrne pas nego od fizičkog napada nemačkih stražara. U postupcima psa i stražara nije bilo puno razlike, i jedan i drugi, svaki na svoj način, kidali su meso sa živih ljudi.“ (Vlastimir Vučković)

Logoraši su odvođeni u prvo vreme na Delijski Vis gde su streljani, a kasnije na manje vidljivo mesto: Bubanj. Tela žrtava fašizma bacana u jame napunjene gašenim krečom kako bi ubistva bila izvršena u „higijenskim uslovima“. Ostali su internirani u logore van zemlje, a neki odvoženi u Beograd gde su gušeni u gasnim komorama.

Ako su na istočnoj kapiji Niša lobanje nekada zastrašivale raju, ako dole stoji simbol stradanja Ćele kula, na zapadnoj je to Logor na Crvenom krstu. Na južnoj Bubanj. Na severnoj Čegar. Otvori na zidu pred kojim su padale žrtve, očne su duplje nemih lobanja. A njihove grobnice poraz civilizacije. Ostala je pesma da se vije nad gradom opasanim najvećim istorijskim stradanjima:

Tamo, dole, pokraj Niša,

Krv se lije kao kiša.

U Srbiji grob do groba,

Majka traži sina svoga.

Na grob stala pa se misli:

„Oj grobnice čija li si?“

A iz groba glas se vije:

„Ne plač majko, teško mi je.“

Neka im je večna slava. Amin. 

U znak sećanja na žrtve, nakon posete Memorijalnom kompleksu „12. februar“,

Milica Milenković

Izvor: