Снег је после батинања постајао крвав

Хладан фебруарски дан. Шеснаест дана након пробоја логора „12. фебруар“. Само што је сада 2023. година. Али зидови на исти начин вриште, гуше се, боле, губе у мраку и хладноћи логора на Црвеном крсту.

Прича коју причају дуга је онолико колико је трајао Други светски рат и онолико колико траје наше сећање осамдесет година касније. Овде је време стало, од уласка у двориште логора до изласка – време које проведете унутра не мери се овоземаљским аршинима. Прича ових зидова дубока је колико и рана од куршума на стрељаним телима које сам могла да видим испод зида за стрељање, а можда их нисам ни видела овоземаљским видом. Не постоје границе људског бола у овом случају. 

Улазим у зграду која је симбол страдања 30.000 српских родољуба, Рома и Јевреја у Нушу у Другом светском рату. Концентрациони логор је основан 1941. године непосредно по установљењу окупационе власти у Србији и Нишу. За логор је узета неискоришћена зграда магацина војне опреме који је био у саставу 16. коњичког пука „Обилић“ бивше југословенске војске.

Страдалнички простор у овом логору има три дела: двориште које је и даље мали комад неба, у оно време опасан бодљикавом жицом, тако да су жртве могле ући, али не и изаћи из њега. Други део је простор унутар зграде где је распрострта улегла слама на којој су лежали логораши, уз зидове целом дужином као слово П, а за један крак тог слова закачен је дрвени сто са две дрвене клупе на којем су некад стајале шерпе и тањири са оскудном храном, израњаване руке заточених, док су њихови сународници, породица и суседи можда баш у том тренутку лежали повијени на слами или из самице вапили за малим комадом неба у тој истој згради:

„Можете да замислите колика је била наша радост ако бисмо добили парче проје које није имало ни сто грама, а посебно што је брашно било буђаво. Чорба коју смо добијали била је са неколико зрна пасуља и често нам је личила на чорбу за одојче која би била мало гушћа од наше. Посебно је било тешко то што се могло видети како по чорби миле црви.“ (Оливера Несторовић)

Дрвени столови имали су још једну употребу: 

„Добро ми је остало у сећању батинање преко ноћи где су износили дрвене столове испред соба 11 и 12 тако да су изводили заробљенике, тукли их на тим столовима, а затим потпуно онесвешћене бацали у снег. Остало ми је добро у сећању и да је снег после тих батинања остајао крвав.“ (Јордан Петровић Дане)

Овде је човекова рука, како то увек и бива у данима страдања, оставила запис свој о себи, своје име, време мигрирања, заточеништва, имена породице, или нешто друго, нешто што је у том тренутку могло да звучи као нит постојања, идентитета, стварности – да се ту бива, да су тело и душа живи, и да страдају на правди Бога. Некада су то имена, некада само иницијали, дан, месец, година заточења.

Међу затвореницима били су таоци, које су стрељали у случају одмазде и убиства Немаца, затим Јевреји, лица под сумњом да сарађују са НОП-ом Ј. Б. Тита и лица под оптужбом да сарађују са ЈВуО Драже Михаиловића.

„Сећам се једног драстичног примера мучења жена, а то је била Добрила Стамболић. Она је држана по цели дан од јутра до мрака по најјачем сунцу тако да је падала у несвест, а Немци су је дизали и терали да гомилу камења пребаци с једне на другу страну и то без везе или било каквог циља. Посебно ми је остала у сећању њена смрт. Док сам силазила низ степенице и излазила кроз врата да бих ишла у двориште, испред самих врата видела сам њу. Испала јој је марама са главе, а командант логора ју је ошамарио и у том тренутку уследио је пуцањ иза кога је она пала као свећа“, сведочи Оливера Несторовић.

Добрила Стамболић имала је само 30 година када је стрељана. Била је учитељица, члан КПЈ и политички комесар чете.

Ако би зидови могли да говоре, сигурна сам да би сведочили оно што можемо да прочитамо на паноима дуж просторија кроз које пролазимо. И зграда има три нивоа, приземље, спрат и поткровље. Ако из прва два, из сваког угла, огреботине на зиду, ољуштеног креча, замрачених прозора, личних предмета затвореника, капута, кофера, миљеа, сатова, лептир машни, кошуља, писама, докумената, па и из жуте траке проговара свет који још увек има наду, иако плач, крик и врисак потресају целу зграду, и још увек желе да ослободе душе тада заточених, неми простор унутар зграде су самице на поткровљу.

У дубини њиховог мрака нема наде за живот. Један круг у крову над отвореном самицом, једини је отвор и веза са небом:

„На плафону самице био је један чунчић кроз који се видело парче неба. То је била једина веза са спољним светом. Данима тако у самици. Дрхтала сам. Исцрпљена нисам могла да заспим.“ (Нада Станисављевић)

Читаве породице су довођене у Логор и смештане на тавану зграде где су владали нељудски услови. 

Трећи део логора је простор смрти: рупе у зиду ограде дворишта, настале од куршума, метака, барута, заливене крвљу невиних жртава из овог логора. 

„Немци су знали да у логору сликају испребијане и убијене људе, а одмах после фотографисања бацали су мртве и убијене на ђубриште.“ (Живојин Павловић)

„У логору је било много зла. Пси су кидисали на људе и кидали им делове тела тако да је то уносило страх у логораше да би при изласку у шетњу трчали кроз круг више због страха да на њих не насрне пас него од физичког напада немачких стражара. У поступцима пса и стражара није било пуно разлике, и један и други, сваки на свој начин, кидали су месо са живих људи.“ (Властимир Вучковић)

Логораши су одвођени у прво време на Делијски Вис где су стрељани, а касније на мање видљиво место: Бубањ. Тела жртава фашизма бацана у јаме напуњене гашеним кречом како би убиства била извршена у „хигијенским условима“. Остали су интернирани у логоре ван земље, а неки одвожени у Београд где су гушени у гасним коморама.

Ако су на источној капији Ниша лобање некада застрашивале рају, ако доле стоји симбол страдања Ћеле кула, на западној је то Логор на Црвеном крсту. На јужној Бубањ. На северној Чегар. Отвори на зиду пред којим су падале жртве, очне су дупље немих лобања. А њихове гробнице пораз цивилизације. Остала је песма да се вије над градом опасаним највећим историјским страдањима:

Тамо, доле, покрај Ниша,

Крв се лије као киша.

У Србији гроб до гроба,

Мајка тражи сина свога.

На гроб стала па се мисли:

„Ој гробнице чија ли си?“

А из гроба глас се вије:

„Не плач мајко, тешко ми је.“

Нека им је вечна слава. Амин. 

У знак сећања на жртве, након посете Меморијалном комплексу „12. фебруар“,

Милица Миленковић

Извор: